Vest da je poslednjeg dana jula Odbor izvršnih direktora Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), na molbu Vlade Srbije, odložio otplatu duga koji dospeva na naplatu do kraja ove godine uzburkala je mnogo više stručnu nego široku javnost. Pojedini mediji su obratili malo veću pažnju tek kada je reagovala opoziciona Demokratska stranka Srbije (DSS) saopštenjem u kojem navodi da je ovim Vlada Srbije već duboko uvela državu u dužničku krizu, jer obaveze nisu servisirane ni u 2002. godini! Ekonomista Danijel Cvjetičanin, ministar finansija vlade DSS u senci, navodi: „Ako tražimo odlaganje otplate duga, to znači da je kriza već počela, jer dužnička kriza i jeste nemogućnost vraćanja duga“.
Odgovorila je Narodna banka Srbije (NBS) objašnjavajući da odlaganje otplate 26 miliona dolara duga Srbije prema MMF-u nije početak dužničke krize. NBS tvrdi da je odlaganje formalnost, jer je MMF nedavno uveo skraćene rokove za otplatu kredita.
Nema razloga da ne verujemo NBS kako je iznenadnom promenom uslova otplate došlo do kašnjenja, ali time rešenje problema realizacije naših dugova nije čak ni načeto. Nagoveštaj da teškoće tek dolaze daju ekonomska kretanja u ovoj godini. Privredna aktivnost slabi, ovogodišnja stopa rasta društvenog bruto proizvoda je već, sa programiranih pet, umanjena na 3,5 odsto (pesimisti kažu da će biti još niža), očekivane strane direktne investicije su izostale, donacije su zanemarljive, a konkretniji prihodi od privatizacije se ne mogu očekivati pre sredine jeseni.
Ovakve činjenice će, verovatno, dovesti do toga da će u neposrednoj budućnosti otplata spoljnog duga biti ključni činilac koji će privredu vući unazad. Naime, da spoljni dug ne bi bio neizdržljiv teret, neophodno je da se domaća ekonomija razvija i povećava svoje prihode. Baš kao i na mikroplanu, ako je neki preduzetnik uzeo od banke kredit za razvoj posla, a zatim planirani prihodi nikako da se ostvare, otplatne rate postaju omča koja se s vremenom sve više steže oko njegovog vrata.
Kako to vidi MMF? Prethodno pomenuti Odbor izvršnih direktora MMF-a je, istovremeno s odobravanjem odlaganja otplate, ocenio stanje u Srbiji i Crnoj Gori (mada kada se detaljnije čita originalna analiza, vidi se da MMF zapravo misli na Srbiju) pre svega na osnovu javno iznetih opredeljenja Vlade Srbije – stabilan kurs, smanjenje inflacije i povećavanje izvoza. Međutim, u samoj završnici analize, koju je potpisala zamenica direktora MMF-a Ane Kriger, nalazi se ključan stav: „Stalna podrška donatora i poverilaca i efikasno korišćenje tih sredstava biće od suštinske važnosti za olakšanje socijalnog tereta započetih reformi. Pored toga, vlasti treba u dobroj veri da nastave pregovore sa poveriocima iz Londonskog kluba, kao i drugim, o prestrukturiranju duga pod uslovima sličnim onim koji su dobijeni od Pariskog kluba“.
Podsetimo da je prema Pariskom klubu (države poverioci) otpisano 51 odsto našeg stranog duga, a predviđeno je i dodatnih 15 odsto otpisa ukoliko se uspešno realizuje trogodišnji finansijski aranžman sa MMF-om. Otpis duga od Londonskog kluba (komercijalne banke) je još uvek na dugom štapu, tako da su sva predviđanja o konačnom ishodu proizvoljna. U toku je formiranje potpuno novog tima za pregovore (doskorašnji tim su predvodili Miroljub Labus i Radovan Jelašić), a da okolnosti ne dozvoljavaju odugovlačenje kazuje podatak da se dug prema Londonskom klubu uvećava za 300.000 dolara – dnevno! Neposredno posle tragične pogibije bivšeg srpskog premijera Zorana đinđića postojala su očekivanja, i kod stranih monetarnih eksperata, da će se s Londonskim klubom postići brz i povoljan aranžman (s otpisom čak i do 80 odsto).
Ono što je u ovom trenutku nesumnjivo jeste da je dug Srbije prema Londonskom klubu oko 2,5 milijardi dolara, što je upola manje nego prema Pariskom klubu. Sporno je, međutim, koliki deo čini glavnica, a koliko sačinjavaju kamate. Države naslednice bivše SFRJ su u različito vreme, pojedinačno, sklapale ugovor sa Londonskim klubom, pa su Slovenija i Hrvatska uzele veći deo glavnice nego što im je po računici MMF-a pripadalo, ali su zato preuzele mnogo manju obavezu u kamatnom delu. Srbiji je, stoga, zapalo manje parče glavnice i veći deo kamata. Što je nepovoljnija varijanta, jer svaki dugoročni kredit mnogo više opterećuju kamate nego fiksna glavnica.
Mada, ima i indicija da čitava priča sa kamatama i nije posledica slovenačke i hrvatske lukavosti, već da su u Londonskom klubu procenili Srbiju kao visokorizičnu zemlju, pa su i kamate u skladu s tim. Otuda i procene da će Londonski klub, možda, formalno pristati na 66 odsto otpisa, kao i Pariski klub, ali da će u stvarnosti taj procenat, zahvaljujući čudnovatim modelima po kojima se računa vrednost duga, biti znatno niži.
Ukupan spoljni dug Srbije, uključujući i obaveze prema staroj deviznoj štednji, iznosi preko 12 milijardi dolara. Upravo toliki je bio i krajem 2000. godine (mada računice variraju od po četvrt milijardi dole ili gore), od čega je 9,6 milijardi otpadalo na davno neizmirene obaveze. Otpis Pariskog kluba redukovao je dug za oko 2,5 milijardi dolara. Zaduživanja su nastavljena i posle 2000. godine, pa je dug ponovo 12 milijardi dolara. Opasno je što je dug rastao znatno brže nego društveni proizvod i otuda priča o prvim koracima dužničke krize.
Prevedeno na jezik građanina koji ne mora da bude potkovan znanjem makroekonomije, dužničku krizu čini umanjen društveni standard, niže plate onih srećnika koji imaju posao, a oni koji nemaju radno mesto imaće sve manje mogućnosti da ga nađu. Novinski tekstovi i TV storije o dešavanjima u Argentini, koju su nekada zvali Kalifornijom Južne Amerike, najbolje pokazuju šta se dešava kada država bankrotira.
Vlada DSS u senci kaže da su unutrašnja dugovanja nastala zato što su troškovi republičkog budžeta daleko veći od prihoda i da se ta razlika povećava. DSS tvrdi da je prvih šest meseci razlika dostigla 250 miliona dolara, a samo u naredna dva meseca procenjuje se na dodatnih 200 miliona dolara. Demantija od Vlade Srbije nije bilo. Naprotiv, guverner NBS Kori Udovički je nagovestila da „postoji mogućnost da centralna banka pozajmi Vladi Srbije određen novac, ukoliko dođe do nelikvidnosti budžeta“. Doduše, ona je takvu pozajmicu uslovila garancijama vlade da će pare brzo biti vraćene. Stručnjaci su sa zabrinutošću primili ovu izjavu, znajući da NBS, praktično, ni na koji način ne može naterati vladu da vrati dug.
Nekako odmah posle ove ponude guvernera NBS, desila se prodaja duvanske industrije u Nišu (DIN) i Vranju (DIV), što je pojačalo nade korisnika budžeta da, barem privremeno, za njih dolaze lepši dani. Ministar finansija Srbije Božidar đelić pokušao je da preseče sva ta nagađanja odlukom da nijedna para, od 25 milijardi dinara dobijenih privatizacijom DIN-a i DIV-a, neće otići na penzije ili plate državnih službenika, ali im primanja neće biti ni umanjena. Naime, bez obzira što će lavovski deo od prodaje dve fabrike duvana otići za pokrivanje rupa ovogodišnjeg budžeta, nedostajaće još devet milijardi dinara da bi budžet bio potpuno saniran.
Ostaje zastrašujuće retoričko pitanje: kad u godini prodaje dva istinska bisera za privatizaciju ne možemo da pokrijemo ni budžet, šta li nas tek očekuje iduće i narednih godina, kada pristižu višestruko uvećane rate za otplatu stranog duga?
