Odluka o omogućavanju pripadnicima dijaspore da glasaju, na čemu insistiraju pojedine stranke, ne može se, prema mišljenju analitičara, doneti preko noći. Ma koliko, na prvi pogled, izgledalo logično da svi državljani neke zemlje, imaju pravo da učestvuju u njenom društveno-političkom životu, problem je daleko od jednostavnog. Otvaranje ovog pitanja, za svaku vlast je otvaranje“Pandorine kutije“.
U razvijenim demokratskim državama, kaže dr Aleksandar Fatić naučni savetnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu, pripadnicima dijaspore je omogućeno izjašnjavanje na izborima. U principu, onemogućavanje dijaspore da glasa znak je da nešto nije u redu sa političkim sistemom te države. Jer, svaki građanin, državljanin neke zemlje mora da ima pravo glasa.
“ U prethodnom autoritarnom periodu kroz koji su prolazile zemlje istočne Evrope dijaspori nije omogućavano da učestvuje na izborima. Razlog je bio jednostavan – najvećim delom ona je bila sastavljena od političkih emigranata, ljudi koji se nisu slagali sa režimom te je sigurno da bi glasali za opoziciju “ kaže dr Fatić.
Kada je reč o svetskoj praksi, ima zemalja koje svojim državljanima koji žive van granica otadžbine omogućavaju glasanje u konzularnim predstavništvima, ali ima i onih koji su još liberalniji pa njihovi državljani glasaju putem pošte. To je slučaj sa Australijom koja praktikuje da svojoj dijaspori šalje glasačke listiće, a oni im ih vraćaju u pismu.
Iskustva drugih
Međutim, prema oceni dr Fatića vrlo je opasno preuzimati iskustva drugih. Nije isto kada Nemačka ili Francuska omoguće svojim državljanima da glasaju u konzularnim predstavništvima i kada se takvo nešto traži od Srbije koja iza sebe ima ratove.
“ Ima mnogo ljudi koji imaju naše državljanstvo, ali su državni neprijatelji. To je, recimo, slučaj sa mnogim pripadnicima albanske dijaspore koji imaju naše pasoše, a koji su obilato pomagali u naoružavanju ekstremista. Ne može se davati pravo glasa bez obzira na nacionalne interese. Ne možete dati demokratska prava onima koji drže pušku, mora se razmišljati o bezbednosti države “ kategoričan je dr Fatić.
Prema njegovom mišljenju, Srbija i Crna Gora će morati da dopusti dijaspori da glasa jer je, pre svega, licemerno tražiti od njih da ulažu, a ne dati im da glasaju. On podseća da su predstavnici dijaspore više puta od bivšeg predsednika Vojislava Koštunice tražili pravo glasa. Međutim, mora se napraviti selekcija. To bi trebalo, pre svega, da bude posao naših ambasada, one bi morale mnogo bolje da rade i da prate kretanja u našoj dijaspori.
I Miodrag Radojević iz Instituta za političke studije kaže da se mora obazrivo doneti odluka o davanju prava glasa dijaspori. Poučno bi trebalo da nam bude iskustvo Hrvatske koja je u vreme Tuđmana omogućavala dijaspori da glasa, a posle promene vlasti to pravo je ukinuto.
Ovo pitanje otvara, kako kaže, mnoge dileme. I sada ima problema sa sastavom parlamenta, a ne zna se da li će po novom ustavu Skupština biti jednodomna ili dvodomna. Postavlja se takođe i i pitanje da li se davanje ove mogućnosti dijaspori kosi sa reciprocitetom prava i obaveza pošto ipak mi koji ovde živimo plaćamo poreze dok bi onda dijaspora dobijala samo prava. Povrh svega, kako ocenjuje, tehnički bi bilo teško izvodljivo sprovesti u delo takvu odluku. Naš sagovornik rešenje vidi u institucijama tako što bi, recimo, u Narodnoj Skupštini mogao biti formiran odbor za saradnju sa dijasporom.
Tehnički problemi
U svom modelu izbornog zakona Cesid je predvideo mogućnost da na izborima glasa dijaspora. Međutim, kako kaže Miloš Todorović, to ne zavisi samo od dobre volje naše vlasti, već i od spremnosti država u kojima žive naši ljudi da im se omogući glasanje. Ukoliko se napravi ugovor između dve države postavlja se pitanje broja birača, samog mesta gde bi se izbori odvijali, organizacije, obezbeđenja, štampanja listića, njihovog prebacivanja u zemlju.
