Taman kad se mislilo da su ideološke podele među srpskim narodom prošlost i samo nesrećni deo istorije, u našu svakodnevicu se uselila nova kategorizacija Srba – na jednoj strani su oni „retrogradni“, nacionalno orjentisani, a na drugoj „demokrate“, tj.petooktobarski revolucionari. Te najnovije podele su prvo zaživele u matičnoj državi, pa su se onda, poput kuge, prenele i na dijasporu. Prenosioci bolesti su mediji iz Srbije, za koje se sve može reći sem da su slobodni i nezavisni, a važna uloga je pripala i diplomatama koji su u velikom broju slučajeva taj status dobili po partijskoj i ideološkoj liniji, a ne po znanju i talentu. Naravno, nove podele Srba u rasejanju su lepo uvijene u šareni papir sa znakom deklarativne demokratije i tobožnje želje da se veze između matice i dijaspore učvrste i obogate novim sadržajima. Nije to ništa novo jer je na sličnom projektu radio i prethodni srpski režim. Kako koja vlast dođe, prvo što uradi je da sruši ono što je izgrađeno, tvrdeći da su temelji klimavi, graditelji loši, a motivi pogrešni. I tako, dijaspora uvek nanovo gradi mostove ka matici po novim zamislima, sa novim ideolozima, ali sa istim željama – da napokon dođe do obale koja se zove Srbija.
Ne realizaciji ideje nekadašnje Savezne vlade bivše države da se dijaspora objedini u Skupstinama koje će dati predstavnike za Savet u Beogradu radilo se godinu i po dana. Predloženi model je neodoljivo podsećao na sličan projekat iz 1999., kad je Milošević na Saboru dijaspore okupio nekoliko stotina Srba iz celog sveta, manipulišući njihovim emocijama nakon NATO agresije. I tada su po svetu osnivani Saveti, preko kojih su matičnoj državi upućivani predlozi, čiji je sadržaj identičan već dugi niz godina. Naravno, rezultati su izostali. Mnoge srpske organizacije, poučene lošim iskustvima, sa skepsom gledaju na inicijative o „ujedinjenju“ koje dolaze iz Beograda. Aktuelni režim, čim je došao na vlast, na metu za odstrel je postavio sve one koji su u vreme zla na bilo koji način pomagali svom narodu i državi. To „demokrate“ ne opraštaju, tvrdeći da je pomagano Miloševiću.
Ljudi koji više od trideset godina nastoje da sačuvaju vezu sa sopstvenom prošlošću u ime budućnosti, da decu vaspitavaju u tradicionalnom srpskom duhu i da u belom svetu dostojanstveno predstavljaju svoju zemlju, stekli su utisak da ih umivena i promenjena Srbija, tj. oni koji njome vladaju, jednostavno ne žele. Zbog ekonomskog kolapsa i sporosti u reanimaciji privrede, vlasti se sve vreme okreću onom delu dijaspore koji se oduvek držao po strani, vodeći svoje poslove, strepeći nad kontom u banci i ograđujući se čuvenom rečenicom – ne kontaktiram sa našima. DOS je verovao da će ih svojom mondijalističkom ideologijom i silnim obećanjima podstaći da stanu u red sa vrećama novaca koje će uložiti u zamrlu srpsku privredu. Međutim, pozivi, promene zakona i elaborati, nažalost, nisu nisu doneli rezultate. Očito je da matica i dijaspora ne govore istim jezikom.
O pravima građana iz rasejanja se često govori, ali nikome od nadležnih ne pada na pamet da ozbiljno razmišlja o obezbeđivanju tehničkih uslova za glasanje dijaspore u zemljama prijema, kao ni o celom nizu propusta koji su skoro trećinu srpskog naroda svrstali u kategoriju građana drugog reda. Svi nešto pričaju da „se treba boriti za prava rasejanja u matici“, što zvuči pomalo ironično i nelogično, s obzirom da su prava koja se traže stečena rođenjem i zakonom, a vlasti treba samo da ih verifikuju. Ako se teži ka evropskim integracijama, zašto se to ne čini na svim kolosecima, pitaju se Srbi iz dijaspore. Primer mogu da budu mnoge evropske zemlje kojima dijaspora nije prognana iz zakona, kao što je naša.
U organima nove drzavne zajednice Srbije i Crne Gore još nije odlučeno ko će se i kako baviti dijasporom. Za sada u Beogradu, na republičkom nivou, postoji Agencija, na čijem je čelu Milan St. Protić, bivši ambasador u SAD, koji se na tom mestu nije proslavio, a ni zadržao dugo. Po rečima zvaničnika, još nije precizirano da li će se komunikacija sa rasejanjem nastaviti na republičkom ili zajedničkom nivou. Nameće se pitanje hoće li granice, postavljene političkim igrama i samoljubljem pojedinaca na vlasti, uneti nove podele među Srbe u svetu? Sve će biti dobro ako se i od dijaspore ne bude tražilo da se podeli po geografskim regionima. Nekome je očito važno da se sve srpsko usitni na što manje delove, a posledice nije teško naslutiti.
Sudeći po svemu, krajnje je vreme da se dijaspora okrene sebi, da se ujedinjuje po modelu koji njoj samoj odgovara i da u sredinama u kojima živi stvara povoljniju klimu za mlade naraštaje. Odnos sa maticom je važan, ali su se ljudi umorili od kontinuiranih pokušaja da, pored administrativnog, dobiju osećaj stvarnog pripadanja zemlji svojih otaca. Valjda će neka buduća vlast u otadžbini shvatiti da svako davanje može biti uspešno samo ako je dvosmerno, što Srbi iz rasejanja s nestrpljenjem čekaju.
