Danas je Vidovdan, verski praznik i važan datum u kolektivnoj svesti srpskog naroda i jedan od temelja srpskog nacionalnog identiteta.
Narod Vidovdan dovodi u vezu, sa jedne strane za kneza Lazara i Kosovski boj, a sa druge, u arhaičnijoj varijanti, za izmišljenog sveca svetog Vida.
Ima sredina, u severozapadnoj centralnoj Srbiji i Vojvodini, gde se iznosi svo tkanje što žene i devojke rade kako bi se videlo koliko su vredne i pokazalo da je određeno domaćinstvo imućno.
U nekim sredinama, poput Mačve, na taj dan su dan velike zadušnice. Izlazi se do podne na groblje i donosi hrana, a riba obavezno, kao vrsta žrtve svetom Vidu.
Postoji i običaj da žene, uoči Vidovdana beru travu vidovčicu i stavljaju je pod jastuk da bi usnile svog izabranika.
Vidovdan, kao državni praznik, obeležava se radno, a u spomen na Kosovsku bitku, koja se odigrala 28. juna 1389. godine, odnosno 15. juna po starom kalendaru na Gazimestanu i predstavlja sećanje na poginule u svim ratovima.
To je, prema mišljenju istoričara, važan datum u kolektivnoj svesti srpskog naroda i jedan od temelja kolektivnog identiteta.
Simbolizuje, prema tom konceptu, slobodu, otpor tuđinu, negovanje patriotizma, nacionalnog bića, viteštva i herojstva, ali i prekretnicu posle perioda uspona pod vladarima iz dinastije Nemanjića.
Stradanju srpskih vojnika je posvećen spomenik podignut na Gazimestanu 1953. godine, rad Aleksandra Deroka, dok Spomenik kosovskim junacima, koji je otkriven 28. juna 1904. godine u okviru proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, u prisustvu kralja Petra prvog Karađorđevića, predstavlja simbol Kruševca i delo je srpskog vajara Đorđa Jovanovića.
Posle Kosovske bitke, telo kneza Lazara (1329-1389) je sahranjeno u manastiru Ravanica, a u seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem krajem 17. veka je preneto u fruškogorski manastir Vrdnik.
Vidovdan je pravoslavni crkveni praznik, ali i dan velikih istorijskih događaja. Od Kosovske bitke i Prvog svetskog rata, pa sve do izručenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, 28. jun, je decenijama i dan velikih odluka.
Na današnji dan 1389. godine na polju Kosovu odigrala se presudna bitka između srpske i turske vojske, koja je otvorila vrata Turcima za dalji prodor u Evropu. Oskudni istorijski podaci ne otkrivaju tok bitke, čak ni ko je pobedio. Pretpostavlja se da je turski sultan Murat I, koji je na Kosovo stigao sa sinovima Bajazitom (potonji sultan Bajazit I) i Jakubom, predvodio 40.000 vojnika, a da je srpski knez Lazar Hrebeljanović sakupio 25.000 boraca.
Kralj „Srbljem i Bosni“ Tvrtko I Kotromanić – koji je knezu Lazaru pritekao u pomoć odredom pod komandom velikog vojvode Vlatka Vukovića – pisao je Trogiranima 1. avgusta 1389. o pobedi nad Turcima. Slično pismo je Tvrtko poslao i u Firencu, odakle mu je odgovoreno da već znaju za turski poraz. Na pobedu Srba posredno ukazuje i dnevnik s puta u Carigrad ruskog mitropolita Pimena, u kojem se pominju veliki neredi u Turskoj 12 dana posle Kosovske bitke. U bici su poginula oba vladara: Lazara su Turci zarobili i posekli, a Murata I je ubio srpski ratnik Miloš Obilić.
U svakom slučaju, nesporna je posledica bila da je Srbija nakon bitke postala vazalna država Osmanskom carstvu. Kosovska bitka postala je predmet legende, prvo kod čuvenog pisca srednjovekovne Srbije Konstantina Filozofa u „Životu despota Stefana Lazarevića“, zatim kod dubrovačkog istoričara Mavra Orbina u delu „Il Regno degli Slavi“ (Kraljevstvo Slovena) – koje je u stvari prva prava istorija Srba, a najviše preko ciklusa srpskih narodnih epskih pesama.
1881 – S dozvolom srpskog kneza Milana Obrenovića – razočaranog politikom Rusije – potpisana je Tajna konvencija između Srbije i Austro-Ugarske, koja je Srbiju stavila u zavistan i potčinjen položaj u odnosu na Austrougarsku. Posle izjava austrijskih zvaničnika da se Austro-Ugarska ne protivi širenju Srbije na jug, ministar spoljnih poslova Čedomilj Mijatović je, bez znanja Predsednika Ministarskog saveta (Vlade) Milana Piroćanca, zaključio Tajnu konvenciju. Odredbama ovogugovora određeno je da Srbija neće moći zaključivati bilo kakve ugovore sa drugim zemljama, bez prethodnog odobrenja Austrougarske, kao i to da će morati da održava prijateljsku politiku prema Monarhiji. Neposredno pre potpisivanja Konvencije, zaključen je Trgovinski ugovor, kojim je Srbija mogla svoju robu da izvozi samo u Austrougarsku, čime je svoju privredu potčinila volji Monarhije.
Srbija je stavljena u potčinjen i zavistan položaj u odnosu na Austrougarsku. Po mišljenju nekih prozapadnih krugova, to je bio „mudar državnički potez“ Kralja Milana (tada kneza) koji je Srbiji omogućio više decenija „stabilnosti i sveopšteg napretka“. Zapravo, ne postoji dokaz o bilo kakvoj koristi tog sporazuma niti o njegovoj dugoročnoj isplativosti. Austrougarska je nastavila da vodi antisrpsku politiku u svojim pokrajinama, i da podriva srpske interese i jedinstvo u Crnoj Gori. Dolaskom Milanovog sina Aleksandra na vlast 1893. politika vezanosti za AU je polako napuštana, a od 1903. i Majskog prevrata neprijateljstvo između dve zemlje je postalo otvoreno.
1914 – U Sarajevu je srpski nacionalni revolucionar iz organizacije „Mlada Bosna“ Gavrilo Princip ubio austrougarskog nadvojvodu, prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Austro-Ugarska je iskoristila taj događaj da Srbiji postavi ultimatum, optužujući je da stoji iza atentata.
Pošto je Srbija odbacila ultimatum, Austro-Ugarska joj je objavila rat i napala je, čime je započela Prvi svetski rat. Prethodno je na Ferdinanda bacio bombu Nedeljko Čabrinović, ali je promašio. Atentatori su pohvatani i osuđeni: Veljko Čubrilović i Danilo Ilić na smrt, a Princip, Čabrinović i Trifko Grabež kao maloletnici na 20 godina robije, ali su ubrzo umrli pod torturom u tamnici u Terezinu u Češkoj, ne dočekavši raspad Austro-Ugarske i oslobođenje njihove zemlje.
2001 – Haškom tribunalu izručen je Slobodan Milošević, bivši predsednik SRJ. Izručenje bivšeg predsednika nekom međunarodnom sudu je već samo po sebi problematično i nezabeleženo u dotadašnjoj praksi, a činjenica da se desilo za Vidovdan za mnogo je značilo dodatno poniženje Srbije i srpskog naroda, šta god mislili o Miloševiću i njegovoj vladavini.
