Pocetak devedesetih godina prošlog veka ostace u uspomeni Beogradanima i Srbima po prvom Svetosavskom balu i velikoj nervozi da se za tu namenu nabavi prigodan crni smoking.
Deceniju nakon toga, hiljadama kilometara daleko preko Atlantika, u prestižnom hotelu najveceg srpskog grada van otadžbine, u kome tradicionalno odsedaju americki predsednici, ponovo su se u crnim smokinzima i vecernjim haljinama okupili Srbi i Srpkinje, prvi put posle tridesetak godina, da proslave pobedu demokratije daleko u matici.
Pod parolom „Srbijo, ponosimo se tobom“ te oktobarske noci u cikaškom „Drejku“ naš uspešan covek je zatvorio jedan od svojih krugova, zapocet na vracarskom platou u srecnom periodu, kada je bilo zdravog nacionalnog ponosa, a najveci pravoslavni hram na svetu dobijao svoju kupolu. Dušan đordevic, vlasnik putnicke agencije „Ras“, bivši direktor beogradskog predstavništva skandinavske avio-kompanije SAS, jedan od osnivaca „Beogradskog maratona“, nekadašnji šef protokola princeze Katarine Karadordevic, ucesnik i svedok „peglanja“ crkvenog raskola, sadašnji vlasnik prvog srpskog pravoslavnog pogrebnog zavoda u Cikagu „Sveta Gora“, licnost koja se s pravom može prozvati „covekom koji voli da bude prvi“, organizovao je oba skupa u smokinzima, i u Beogradu i u Americi.
Poklonio agenciju
Zajednicko im je da su okupili naš svet pod zaštitnim znakom „Rasa“, agencije osnovane 1989. godine, sa ciljem da pomogne izgradnju Hrama Svetog Save.
– Sada kada se milošcu Gospodnjom i trudom pregalaca i priložnika bliži završetak velelepnog hrama na Vracaru i naša se misija bliži kraju. Tokom proteklih godina pomogli smo izgradnju sa oko 440.000 americkih dolara, a u hram smo doveli više od 100.000 posetilaca, od kojih je ogroman broj njih ostavio prilog. Ostalo nam je samo da naše prostorije, nameštaj i opremu poklonimo našoj majci Srpskoj pravoslavnoj crkvi – kaže đordevic, vidno uzbuden i uzdržano ponosan dok pokazuje dve zadužbinarsko-ktitorske gramate.
Prvu je dobio 1989. godine od tadašnjeg patrijarha Germana, a drugu pre nekoliko dana, kada je i obznanio da agenciju u dvorištu hrama ostavlja crkvi.
– Sve što smo radili svih ovih godina bilo je zbog crkve, pa je nekako i normalno da sada njima sve to i ostane – navodi naš sagovornik.
Teško je bilo i pretpostaviti da ce neko ko je kao đordevic napravio prvi zvanicni posleratni svecani docek Srpske nove godine u „Hajatu“, organizovao prvi bal u korist Demokratske stranke 1991. godine, u vreme kada je, kako kaže, „okupljala mnoga ugledna imena naše demokratske javnosti koja više nisu u istom stroju“, i koji je, jednom recju, prepoznatljivo kreirao društveni život Beograda krajem devete decenije prošlog veka sve napustiti i otisnuti se u svet. Blokada otadžbine i ukidanje avionskih veza sa svetom naterali su đordevica da u potrazi za poslom stigne u Cikago.
– Moja prva veza sa srpskom prestonicom u SAD bili su Amerikanci, ljudi sa kojima sam radio, jer nikoga drugog nisam znao. Nas su bukvalno prisvojili i vodili, upoznavali sa svojim drugarima i tako se krug širio. Tek naknadno sam upoznavao naše, a danas se sa njima sve više družim – prica đordevic, ne propuštajuci da pomene svog prijatelja i pretpostavljenog iz kompanije „Ameriken erlajns“, potpredsednika Džima Janga.
A naš covek je u toj kompaniji dogurao do mesta regionalnog direktora za središnji deo SAD i celu Kanadu. I nastavio je da cini ono po cemu ga je Beograd zapamtio. Na balu u „Drejku“ okupio je Amerikance koji su se solidarisali sa Srbima tokom bombardovanja. Medu njima je bio i Pat Bjukenen, nekadašnji predsednicki kandidat.
I sahrana cuva identitet
– Covek u Americi se ne oseca kao stranac, jer su svi došli odnekuda, tako da je dobar domacin – primecuje više za sebe, istovremeno tumaceci kako je i daleko od beogradskog Vracara našao sebe. – Mnogo je naših ljudi, srpskih organizacija i crkava u Cikagu i lepo živimo. Družimo se i u Akademskom kulturnom klubu koji povremeno organizuje neki koncert ili predstavu, a onda se sve završi u našem poznatom srpskom stilu, sa jelom i picem. Organizuju se leti piknici, jednom godišnje bal, a najviše Srba se skupi povodom 4. jula, Dana nezavisnosti, u Novoj Gracanici. Naš narod koji je izbegao iz Bosne koncentrisao se u Rokfordu pored Cikaga. Oni tamo žive kao da su nadomak Banjaluke, kolju svinje, suše meso, kupili su jednu prelepu crkvu i veoma su dobar narod, sa kojim je zadovoljstvo družiti se – veli đordevic.
Privržen demokratiji, a sve više i ljudima sa kojima daleko od otadžbine deli i dobro i zlo, podseca na dug koji matica ima prema ovim ljudima.
– Srbi u dijaspori su rodoljubi ponekad i veci nego oni u matici, valjda jer su daleko, i njih se ne treba plašiti. Kada bi im sadašnji lideri obezbedili da glasaju u DKP, to bi im donelo veliku popularnost i proširilo njihov stvarni uticaj na dijasporu – savetuje đordevic.
Kao „covek koji voli da bude prvi“, ostao je veran svojim navikama i u tudini. Pre tri godine je osnovao Srpski pravoslavni pogrebni zavod „Sveta Gora“, prvu takvu instituciju ne samo u Cikagu nego i u SAD.
– Srbi su oduvek i kroz pogrebne obrede davali izraz svom identitetu kao pravoslavni narod koji poštuje i neguje tradiciju i crkvene kanone. Nas Srbe su sahranjivali drugi, nesrbi i nepravoslavci, kao da Srbi nisu važni cak ni u smrti. Nema opravdanja da se tih naših obicaja ne držimo i u novom svetu, u trenutku kada ocuvanje našeg identiteta predstavlja veci izazov nego ikada ranije – istice posebnu dimenziju života u rasejanju Dušan đordevic i dodaje da je njegov biznis neraskidivo vezan sa željom da se u okvirima srpske zajednice obavlja korisna funkcija koja ce doprineti ocuvanju srpskog imena i tradicije u Americi.
Rukovoden time, „Politikin“ sagovornik je inicirao i osnivanje Fonda za sahranu nezbrinutih Srba, koji vodi i kontroliše crkva, a po cemu se naši ljudi organizaciono približavaju ozbiljnim narodima rasejanim takode po SAD. To je jedinstven primer da Srbi organizovano brinu jedni o drugima, pa makar i na poslednjem ispracaju.
