Trideset godina je Milan Glamoclija Caka (61) radio kao inspektor u jednoj kompaniji u Kicineru, a kada se ova fabrika zatvorila, on se sa „otpremninom“ našao na grdnoj muci – šta sada. Još nije bio „zreo“ za penziju, a da nade posao inspektora u tim godinama, ovom metalostrugaru po zanimanju, nije bilo nimalo lako. Supruga Marg, nekako baš u to vreme, povredila se na svom poslu, tako da su oboje bili kod kuce, u teškim mislima – šta dalje.
– Tada mi je odjednom sinula ideja o kupovini kamiona – prica vidno raspoložen Milan. – O svojim razmišljanjima upoznao sam Marg i predložio joj da zajedno krenemo u novu životnu avanturu – posao kamiondžije. Razmislila je i odmah pocela da se priprema za polaganje vozackog ispita. Ja sam takvu dozvolu vec imao u džepu. I tako je pocelo. Evo vec punih šest godina, Marg i ja krstarimo drumovima Severne Amerike.
• Otkuda ideja da odete u kamiondžije, s obzirom da ste po zanimanju metalostrugar?
– Dugo sam radiou fabrici i tada mi je sinula misao da je kamion za mene pravi izazov u životu, odnosno da je taj posao pravo bežanje od situacije da si zatvoren izmedu cetiri zida, kakav ustvari i jeste fabricki život.
Život punim plucima
• Nakon šest godina, da li ste zadovoljni poslom koji danas radite?
– O, kako da ne. Pored toga što smo „prošpartali“ celu Severnu Ameriku, Marg i ja, slobodno možemo reci, nikada nismo bili toliko vremena zajedno kao ovih poslednjih šest godina. Pre toga ona je radila u fabrici, ja takode, a ono malo zajednickog vremena trošili smo na rešavanje svakodnevnih problema. A sada, e sada smo, prijatelju, tako reci, stalno zajedno.
Deca govore engleski
Sa suprugom Marg, Milan ima dva sina i kcerku. Najstariji sin Din (34) živeo je sa svojom porodicom u Kalgariju i Vankuveru i sada se vratio u Kiciner, u roditeljsku kucu. Mladi sin Saša (25), profesor je engleskog u Kini. Kcerka Bonita (23) takode je zaposlena. – Deca, nažalost, ne govore srpski – kaže Milan. – Kada su odrastala, ovde nije bilo mnogo naših ljudi, a u kuci se govorio samo engleski, jer ja sam bio u manjini. Tako su moja deca, kao i deca mnogih emigranata, ostala uskracena da nauce naš prelepi jezik.
Milanova supruga Marg, koja inace slabo govori srpski, odobrava njegove reci i uz širok osmeh, na engleskom, kaže da je u novom poslu našla mnogo lepih stvari. A i sa svojim Milanom sada je nerazdvojna. – Vozimo naizmenicno po pet sati tako da ovaj, inace teški posao, obavljamo bez nekog velikog napora – prica Milan. – Nigde ne žurimo, živimo punim plucima, onako kako baš mi hocemo. Meni je do penzije ostalo cetiri godine i mislim da cu ih provesti za volanom kamiona, naravno zajedno sa suprugom Marg. Eto, covek se u mladosti školuje za jedan posao, radi ga neprekidno više od trideset godina i onda nade novi koji mu u potpunosti odgovara. Takav je život.
Stalni putnik
Milan Glamoclija je roden u Beogradu 1942. Otac đuro bio je rodom sa Korduna, a majka LJubica, rodena Kneževic, Licanka. Ranu mladost proveo je u Smederevu, a onda se, 1948, s porodicom preselio u Banjaluku, gde je i završio zanat za metalostrugara. Radio je u fabrici „Rade Koncar“ u Zagrebu, zatim u „Vulkanu“ u Beogradu. Sledi povratak u Banjaluku, pa onda 1965. sudbonosna odluka – odlazak u svet.
Prvo u Austriju, a dve godine kasnije u Kanadu, u Kiciner.
– Možda moj život izgleda kao film o nekom vecitom putniku – kaže Milan. – A i moj pokojni otac đuro (poginuo od saveznickog bombardovanja 1944. u Smederevu) bio je, kao šumarski tehnicar, veciti putnik. Tako sam ja roden u Beogradu, moj stariji polubrat Svetozar (67) u Mostaru (danas živi u Banjaluci), a brat Zdravko (63) u Banjaluci (danas je stanovnik Cikaga).
Caka iz navike
• Svi Vas u Kicineru zovu Caka?
– Potice to još iz Austrije. Naime, ja sam stalno u obicnom razgovoru koristio našu rec „caka“ („to je ta caka“) i tako sam dobio nadimak. Mnogi me znaju samo po nadimku, tako da ce biti iznenadeni kada procitaju da se zovem Milan Glamoclija.
• Kada se osvrnete na dosadašnji život, da li vam je žao što ste se iz otadžbine otisnuli u beli svet?
– Nije. Ne bih sigurno proveo ovakav život. Ovde se, ipak, živi mnogo bolje, covek sebi može da priušti mnogo toga što je tamo gotovo nezamislivo. Mislim tu pre svega na materijalnu stranu života.
• Razmišljate li o eventualnom povratku, kada budete u penziji?
– Svaki covek je nostalgican, tako i mene vuce želja za zavicajem. Razmišljam da sa suprugom Marg, nakon penzionisanja, napravim neku kombinaciju – da živimo i tamo i ovamo. Da stalno putujemo. Jer, konacno, i ovaj sadašnji kamiondžijski posao, koji oboje radimo sa velikom ljubavlju, pokazao je da nam putovanje donosi bezbroj životnih draži. Vidite, covek nekada tek u poznim godinama nade posao u kome u potpunosti uživa.
