Dok je u rodnoj Brezi pre rata radio kao komercijalista visočkog „Veleprometa“, Novica Subotić (43) nije ni sanjao o „bežanju“ u inostranstvo, a pogotovo ne o tome da će nekada biti stanovnik velike Kanade.
Kao trgovački putnik obišao je Minhen, Veneciju, Štutgart, Beč, Budimpeštu… i to mu je bilo dovoljno da vidi kako se živi „vani“.
Ipak, više je cenio svoj rodni kraj, svoju Brezu. A onda se desilo to što se desilo, i Novica se sa suprugom Rankom i sinovima, sada dvadesetogodišnjim Sašom, deset godina mlađim Slobodanom i kćerkom Snježanom našao u masi novih useljenika u „zemlju nade“, kako su mnogi tada nazivali Kanadu. Bilo je to, ustvari, bežanje sa gole ledine.
– Nije bilo lako u početku. Ispred nas je bilo dosta barijera.. Niko od nas nije znao engleski, počinjalo se od nule – priča Novica Subotić, čovek koji je nakon sedam godina u Kanadi ostvario zavidne rezultate na poslovnom planu. – Sa suprugom sam godinu dana učio engleski, a onda odlučio da tražim posao. Nisam želeo da i dalje budem na grbači državi koja nam je pružila utočište i pomogla da napravimo prve sigurne korake.
Subotići se uskoro zapošljavaju u jednoj kompaniji u Okvilu. Ranka u proizvodnji, a Novica na poslovima obezbeđenja. Kako je Novica taj posao radio vrlo uspešno, poslodavac mu je ponudio, a on prihvatio da završi koledž. Nakon dve godine školovanja bivši komercijalista postaje inspektor za krađe i provale u industrijskim objektima. Tek što je Novica stupio na novu dužnost i pomislio da je svim nevoljama došao kraj, i on i supruga, i ne samo oni, ostaju bez posla, jer je kompanija bankrotirala.
– Ponovo smo bili na ledini, ali nismo klonuli duhom – kaže Novica. – Sa ženom Rankom rešio sam da odlučno idemo dalje, ne razmišljajući previše o tome šta nam se upravo dogodilo. Sa nešto ušteđevine koju smo u međevremenu sakupili, kupili smo piceriju i počeli iznova da „krčimo“ put ka poslovnom uspehu. Nije bilo lako, jer smo bili bez ikakvog iskustva u ovom poslu. Ali, zasukali smo rukave i radili, tako reći, dan i noć. U svemu su nam veliku pomoć pružila naša deca Saša i Snježana, a iz ove porodične zadruge jedino je bio isključen najmlađi Slobodan. On je imao tu privlegiju da uživa u dečjim radostima.
Takav rad, u koji je bila uključena gotovo cela familija, urodio je plodom i Novica i Ranka su odlučili da ponovo idu dalje.
– Pre dva meseca kupili smo u centru Hamiltona veliki poslovni prostor, preuredili ga u savremeni restoran, kao sećanje na stari kraj, dali mu ime „Adrijatik“. Sada malo lakše dišemo – kaže za Novica. – Međutim, i dalje radimo punom parom, jer želimo da dostignemo vrhunski nivo usluga. U srpskoj zajednicu u Hamiltonu naš restoran je jedini ove vrste, ali naša klijentela nisu samo Srbi, nego i Kanađani. Nudimo domaću kuhinju, specijalitete iz starog kraja, kao što su sarma, pasulj, gulaš…
– Ima li tajne uspeha ovde u Kanadi?
– Ne. Treba samo mnogo i, naravno, pametno raditi i uspeh je zagarantovan. U svemu tome najvažnije je da je u posao uključena cela familija. U takvoj porodičnoj harmoniji sve prepreke se lakše savlađuju.
Bolji život jači od nostalgije
Mi u Gornjoj Brezi imamo veliko imanje,ali ne planiramo da se tamo vratimo. Nostalgija je nostalgija, a bolji život je bolji život. Deca su ovde našla svoje mesto pod suncem, Ranka i ja takođe, a u Hamilton su nedavno došli i moji roditelji, majka Rosa i otac Milenko, tako da smo, hvala Bogu, ponovo svi na okupu, kaže Novica.
Dobri učenici
Pored toga što nam pomažu poslu, naša deca su i uspešna u školi, kaže Novica.
– Najstariji Saša je s dobrim prosekom završio prvu godinu fakulteta, kćerka Snježana je još uvek u srednjoj školi i odličan je đak, a osnovac Slobodan obožava motore i svakog vikenda vežba na terenima iznad Hamiltona. Verovatno sanja da bude as u motociklizmu.
