Životni put Radmile Aničić iz Azanje nije bio lak. Još kao dete radida je kod bogatih seljaka za koricu hleba. Vreme dok je radila kao sluga ostavilo je ožiljke na duši za ceo život.
Nemaština ju je naterala da krene trbuhom za kruhom. Preko Zavoda za zapošljavanje u Smederevskoj Palanci 1969. godine dobija posao kuvarice u Virzburgu. U Nemačku odlazi sa ciljem da pobedi nemaštinu.
Posao u restoranu, vlasnik Nemac i šefica Slovenka, podsećao ju je na ropstvo. Po 15 sati rada, bez plate o kojoj je bila reč. Napušta taj posao i nalazi novi u bolnici. Tako je kuvarica iz Azanje postala bolničarka.
Nikada se nije pokolebala. Želela je da pomogne sebi i bratu, ali i svima drugima kojima je pomoć neophodna. Nije se predavala i ove godine je tačno tri decenije njenog humanitarnog rada.
– Moj život je roman, svašta sam preko glave preturila. Ipak, neke stavri su se pokrenule i srećna sam što sada mogu i drugima da pomognem. U mojoj Azanji pomažem barem 20 kuća. Znam šta je siromaštvo – kaže Radmila, koju smo zatekli u njenoj kući u Azanji.
Pokazuje nam pismo koje je na njenu nemačku adresu stiglo iz Borče. Dr Svetlana Popović apeluje na ljude dobre volje da pomognu stomatološku ambulantu u OŠ „Stevan Sremac“, koja leči 1.550 učenika. U Borču će uskoro stići dva kompjutera.
Nedavno je Radmila dala 1.500 evra za obnovu crkve u Azanji, dopremila je lekove i medicinsku opremu ambulanti u svom selu i bolnici u Smederevskoj Palanci kao i zdravstvenim ustanovama u Banjaluci. Dok je besneo rat danonoćno je sakupljala i slala pomoć. Srpska pravoslavna opština Virzburg, Društvo prijatelja Hilandara i mnogi drugi odali su joj priznanje za njen požrtvovani rad.
– Pomažem od kada mogu i koliko mogu, ne zbog priznanja. Meni je srce puno kada znam da sam pomogla čoveku u nevolji. Ipak, boli me duša kada mi se desi nepravda. Nedavno sam imala srčane tegobe, pa sam telefonom pozvala lekara. Umesto da neko dođe i pomogne mi, lekar me je posvetovao da uzmem lek i da jedem paradajz – priča Radmila.
Radmila Aničić je ovih dana u jednoj advokatskoj kancelariji u Smederevskoj Palanci potpisala nesvakidašnji testament. Odlučila je sa bratom Dragutinom da svoju staru deviznu štednju ostavi Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Za sav njen trud ministar Etmund Štojbel dodelio joj je nedavno visoko priznanje za doprinos u Crvenom krstu Nemačke. Priznanje joj je uručila gradonačelnica Virzburga. Za rođendan joj je stigla i umetnička slika. Ipak, najveći dar za nju je saznanje da je pomogla nemoćnom čoveku.
