Najpre o pohvalama i panegiricima dobro tempiranoj pravnoj državi, ili, kojim tonom je austrijskim biračima saopšteno da su pre mesec i po dana džabe krečili i to skupo platili.
Još aktuelni državni predsednik Hajnc Fišer (do 8. jula) bio je, ni pola sata posle odluke ustavnih čuvara, slika mira i stabilnosti – po njemu, to je događaj od kojeg će nacionalna istorijska svest samo profitirati, on potvrđuje temeljne principe pravne države, pripadnost zemlje demokratskom panteonu i slično.
Lako je Fišeru da tako nešto kaže, izjavio je komentator austrijskog javnog servisa ORF Hans Birger: „To je kao kad nekome gori kuća, a ti ne prestaješ da hvališ vatrogasce kako profesionalno gase. A ko je zapalio kuću?“
U odluci o ponavljanju izbora je samo jedna stvar dobra, komentariše austrijski list Prese – a to je da se nijedan političar, ili politička institucija ne usuđuje na svađu sa Ustavnim sudom, četvrtom i najvišom vlasti u jednoj demokratskoj državi, višom i od narodnog suverena i njegove parlamentarne reprezentacije.
Gubitnici i pobednici sudske odluke su shvatili poruku, i jedni i drugi poslušno izjavili da u aktuelnoj situaciji nema gubitnika i pobednika, podvili repove i otišli da u tišini smišljaju političke poruke i adute za treći krug izbora.
Kad Hajnc Fišer u petak posle 12 godina napusti predsednički trakt u imperijalnom Hofburgu, njegovu funkciju interimistički preuzima tim parlamentarnih predsednika, trijumvirat sastavljen od Doris Bures (SPO), Karlhajnc Kopfa (OVP) i Norberta Hofera (FPO).
Hofer – ipak predsednik?
Državni trijumvirati uvek loše završavaju, u principu i pre istorije koja ih je iznedrila, ne samo u starom Rimu i ne samo kod Šekspira. Dovoljno je poučno i aktuelno iskustvo Hrvatske sa egzekutivnim trijumviratom Orešković-Karamarko-Petrov, formiranim i srušenim na nivou istorijske farse.
Ali austrijski trijumvirat nije tog tipa – on je samo privremeno, tehničko rešenje, zakrpa na pocepanom tkivu pravne države, vatrogasna metafora na demokratskim stranputicama. Svejedno, jedan njegov član na kraju bez intriga, otrova i mača može izaći kao pobednik i useliti se u Hofburg.
Norbert Hofer je dobio legalno finansiranu šansu da tri meseca igra ulogu predsednika i tako pruži mogućnost biračkom telu da se navikne na njegove državničke kvalitete, nadpartijsku odgovornost i karakternu staloženost, sve osobine za koje pola Austrije misli da ih Hofer ima, a pola da mu opasno nedostaju.
U intervjuu datom italijanskom dnevniku Korijere dela Sera u prvim satima posle odluke suda, Hofer je najavio šta će biti jedan od njegovih nosećih argumenata u ponovljenoj izbornoj kampanji: Pretnja „Augzit“ referendumom u slučaju da Brisel u svoj ozbiljnosti nastavi sa procesom turskog pristupanja Uniji.
To naravno nije ništa novo, Hofer je samo ponovio ono što je prošlog maja rekao dovoljno glasno i jasno. Prijem Turske, koketiranje sa prijemom Turske, popuštanje službenoj Ankari, ignorisanje njenih demokratskih, državno-političkih i diplomatskih deficita – to je za predsedničkog kandidata Hofera crvena linija za raspisivanje „Augzita“. Bila i ostala.
Novo je to, da posle realno odigranog „Bregzita“ ta pretnja sada sasvim drugačije zvuči. Novo je i to, da je Brisel, uz inicijativu i podršku zvaničnog Berlina, pre dva dana doneo odluku o otvaranju novog poglavlja u pristupnim pregovorima sa Turskom.
Na stranu iskrivljena optika tog čina, koja pretpostavlja situaciju da je Ankara partner od poverenja, a Beograd nije, ili da je Ankari hitno da uđe, dok Beograd ima sve vreme ovog sveta da pregovara natenane, šira slika takve prkosne odluke nije toliko nelogična, koliko opasna.
Prošlog maja, Štraheov FPO je bio stranka nepoverljiva prema EU ali u principu suzdržljiva i EU-kooperativna, iako ne EU-entuzijastična. Briselu je tog trenutka bilo potrebno tako malo da tu stranku „kupi“, neutralizuje njen skepticizam.
„Korumpiranost“ stranke FPO krije se u procesu njene transformacije započete još pod Hajderom početkom devedesetih godina. Tada je postalo jasno da je FPO spreman na mnogo ideoloških ustupaka ne bi li postao ugledna, i kod kuće i napolju cenjena, ili barem prihvatljiva stranka, a ne više prezreno desničarsko društvo za stolom koji svi zaobilaze.
Zahvaljujući koordinisanoj akciji Berlin-Brisel, ili Merkel-Junker, sada bi sa tim relativno kooperativnim stavom moglo biti gotovo. Od susreta Štrahe-Le Pen pre dve nedelje u Beču, u punoj meri od britanskog referenduma prošlog četvrtka, Slobodarska stranka se ukrcala na otvoreni antievropski kurs.
Cinik bi rekao, FPO je konačno rešio svoju krizu identiteta, ali za cinizam je još rano.
Ako Evropska komisija sada, bez ikakvog senzibiliteta za politički trenutak, donosi odluku o otvaranju novog poglavlja sa Turskom, i time draži austrijske, generalno sve evropske desničare, time samo stavlja veliki ulog na loše karte.
Je li Austrija banana-republika?
Pre nekolko meseci je šefica stranke Zelenih Eva Glavišnik, iznervirana činjenicom da svi u parlamentu ne dele njene političke stavove, nazvala Austriju „banana – republikom“. U komentaru svog bečkog dopisnika, frankfurtski FAZ sada atestira Austrijancima da „nisu banana republika“, čim je ustavni sud u stanju da vođen ničim drugim osim principima pravne države detonira političku bombu.
Nisu svi tako dobronamerni. Kakva blamaža za Austriju, piše nemački Handelsblat. Što više svađe u EU, tim veće šanse za Hofera, prognozira FAZ u redakcijskom komentaru. Italijanski Korijere dela Sera smatra da je ovom odlukom suda otvorena višestruka kriza u Evropi. Nemački Bild misli da je Austriju pogodio razorni politički zemljotres, dok švajcarski NZZ zaključuje: „Polarizovano glasačko telo Austrije sprema se na novi krug skupih i iscrpljujućih izbora – Beč propada u zemlju od srama“.
Zvaničnih reakcija iz Evrope za sada nema, što je i razumljivo. Nijedan demokratski izabrani političar u Evropi neće bez preke potrebe ulaziti u svađu sa ustavnim sudom, uz to još tuđim, a s druge strane, kako su svi glasno odahnuli kad je Hofer izgubio, sad bi bilo neprilično poslati poruku preko nekog jadnog portparola – baš fino da je Her Hofer dobio novu šansu…
Ono što je zajedničko medijskim reakcijama iz Evrope jeste sinergičan efekat ponovljenih austrijskih izbora. Neko ko kao Hofer dolazi iz miljea desno-populističke stranke, sa deklarisanom ambicijom približavanja političkom centru, u zemlji od osam miliona, ne može srušiti temelje evropskog zajedništva.
Ali, gedano u masi, može. Zajedno sa haosom u koji britanski odlazak iz Evrope preti da se pretvori, zajedno sa aktuelnom seobom naroda, zajedno sa predsednikom Evropske komisije Junkerom koji, kako piše Prese „toliko dobro poznaje evropsko pravo, i na osnovu njega svoja prava, da mu je svejedno jesu li njegove odluke politički promišljene ili ne“, zajedno sa nepopustljivim stavom zvaničnog Berlina po nizu pitanja, Hofer kao predsednik ima potencijal za demontažu ove i ovakve Evrope.
Tek sada, ali ne pre mesec i po dana, što samo pokazuje kako ubrzanom političkom spiralom se Evropa kreće ovog trenutka.
Ima naznaka da bi London mogao da stane na pola puta, ni u Uniji, ni napolju, namerno povećavajući osećaj haosa i nesigurnosti na kontinentu, spreman da „izađe iz Evrope“ i vrati se u tradicionalnu „splendid isolation“ tek onda kad od zajedničkog projekta generacija ne ostane ni kamen kamenu.
U tom slučaju, antievropski potencijal FPO će nužno jačati, zato što je FPO od Hajdera naovamo formiran kao avangarda nove političke desnice, a avangarda ne može dopustiti da je događaji pretiču.
U poltici, logike je malo, pa upravo Hofer kao predsednik može na kratki rok i bez vlastite volje dati impetus za spas Evrope.
Hoferova pobeda u septembru naterala bi Brisel i Berlin na hitne korekcije politike. Izbor Van der Bellena pružio bi im naprotiv lažni osećaj sigurnosti.
Od pitanja koja polovina Austrije će pobediti ovog puta, zavisi dosta toga u Evropi.
