*
RAŠA POPOV: RIJALITI JE KAO TUČA MAME I TATE
NOVI SAD — „Zavičaj se širi, kome se zavičaj ne širi, to je čovek koji ima konjske naočare na očima, uskogrud i tesnogrud. Tako i bajadžora, on je jako školovan, tri puta je bio u vodenici. Posvađan sa samim sobom. I među obrazovanim ljudima ima podmuklih stvorova, i oni su bajadžore. Neki se tuku s njima, ali ja ne umem da se tučem, ne znam kako bih se nosio s njim. Ne pomaže lični primer“, kaže u intervjuu za Oradio književnik i pedagog Raša Popov, laureat nagrade za životno delo Dositej Obradović.
„Naravno da sam bio iznenađen. Jeste da imam opus za sobom mahom namenjen deci, ali imam i knjigu do koje mi je jako stalo, zove se ‘Kako napisati najgoru pesmu’. To je književna kozerija, nije teorija i estetika. Mala antologija svetske i naše poezije. Imam tu i Miku Antića i Stivena Stepančeva. On se rodio u Mokrinu pre 102. godine, Števa Stepančev. Još je živ, kraj Njujorka“, govori nam Raša Popov.
Oradio se koristi eksluzivnom prilikom da pita Popova, za početak — kako se piše najgora pesma?
„Suprotno od onog kako se piše najbolja. Mene je Stepančev poučio da se dobra pesma piše ako u njoj ima antropomorfizama, ako su nežive stvari žive. A ja savetujem, nemojte nipošto da vam nežive stvari budu žive, samo neka vam sve bude k’o kamen i nepomično. Najvažniji zakon dobre poezije je kontrast, crno-belo, život-smrt. Savetujem čitaoca da nipošto ne stavlja stvari u kontrast, neka sve bude iste boje, ponajbolje ni crno, ni belo, nego sivo. U toj sam knjizi otkrio jedan zakon, svaki pesnik mora da ima pesmu o Mesecu i mesečini“.
Zašto?
„Mesec baca na nas umrlu sunčevu svetlost. I Mesec i mesečina su krunski pev o smrti, o egzistenciji bremenitoj smrću. Najlepša pesma o mesečini je ona engleskog pesnika Voltera de Mera. Moj podstrekač za pisanje te pesme je bio kumašin Petar Đurić, dokumentarista RTB, možda najbolji. Našao je ilustraciju iz 1906, kada je bilo pomračenje Meseca nad Istanbulom. Onda je dve čete turskih vojnika izletelo na livadu i pucalo na Mesec jer je, prema njihovom shvatanju, Šejtan počeo da nagriza Mjesec i oni su pucali da ga spreče da ne odgrize Mjesec, da ljudski rod ne ostane bez mesečine“.
Neki ljudi danas kao da opet pucaju u Šejtana pred Mesecom?
„Svi fanatici pucaju u Mesec. Imali smo, naročito pre dve decenije, strašno rastući broj fanatika. Za veme socijalističke vlasti najveći neprijatelji ljudskog roda su bili dogmatici. Duško Makavejev i ja smo pisali komediju Novi čovek na Cvetnom trgu, 1962. je prikazana i odmah je policijski zabranjena. Ismevali smo se mitu o novom čoveku. Kao, prestaće zavidljivost, zloba, bogaćenje, a videli smo da su baš glavešine socijalizma uništile fabrike“.
Kako se voli svoja zemlja, šta reći detetu?
„Od malena te uče najlepšim izlivima ljubavi prema zavičaju. Posle kada prerasteš zavičaj, vidiš da ti je on mnogo širi. Kada je Đura Jakšić prešao preko Dunava i krenuo koritom Mlave kroz manastir Gornjak napisao je belešku: O, blagoslovena zemljo banatska, već tri dana kako te moje oči ne vide. Do smrti ga posle nije video, a najlepše stihove je napisao na brdu oko Jagodine, na Liparu. Zavičaj se širi, kome se zavičaj ne širi, to je čovek koji ima konjske naočare na očima, uskogrud i tesnogrud“.
Da li nam je zemlja uzvratila ljubavlju?
„Zavisi. Ako na tebe naiđu zlotvori, patološki tipovi i psihopate, oni su isto deo tvoje zemlje. Ne može zemlja da vrati sto posto ljubavi zato što ima dosta psihopata. Imamo optičku varku, čini nam se da pre nije bilo takvih zločina. Bilo je, samo se nije pisalo. Sada novine moraju da objavljuje nakazne i naopake stvari da bi ih ljudi kupovali. To govori nešto o ljudima. Traži se krvološtvo“.
Koje emisije su konkurencija „Fazonima i forama“?
„Deca gledaju pevaljke koje pevaju kroz nos i rijaliti šouove. To s njim je vrlo čudno, sada je televizijama glavni cilj da zarade što više para, a to će imati ako prikazuju polemiku, ali ne izraženu kroz pozorišna dela, nego među živim ljudima. To je dobro ako je polemika otmenija ali ne znam da li namerno dovode u te emisije ljude koji nisu otmeni. Nisam siguran da je mogućna takva čudovišna zamisao da namerno dovode vulgarne i agresivne tipove. Ko se pokaže kao tresak i bukvan, njega odmah angažuju i dobijaju honorar. Gledao sam emisiju u kojoj se ljudi iz rijaliti šoua brane, kažu da to samo snobovi i otuđeni intelektualci ne vole. A čujem da deca vole. Da li je mogućno da deca vole da gledaju kada se odrasli glože, to je kao da gledaju tuču između mame i tate. Zbunjuje me malo cela ta stvar, suviše je novo za moje staračko doba“.
Možda su se navikli, pa im prija.
„Bio sam u 97 škola u poslednjih četiri meseca. U seoskoj školi u opštini Vrnjačka Banja sačekao nas je krupan mladić. Pita ga moj prijatelj „jesi ti domar“, on kaže „ne, ja sam sekjuriti“, piše mu na majci, na engleskom. Ja kažem „jel’ napadaju školu neki razbojnici“, a on kaže „ne, naši đaci petog razreda tuku sve redom i štitim nejake i dobroćudne od tih petaka“. Nisam verovao da čujem svojim ušima. Da l’ ta mala deca dobijaju batina kod kuće, od razjarenih, nepedagaoški nastrojenih očeva, ja ne znam, tek, oni biju sve redom“.
Moram da vas pitam, bili ste žrtva maloletnih…
„Hteli su da mi upadnu u stan, u poslednji čas sam uspeo ramenom da zatvorim vrata, pa je trinaestogodišnji napadač, koji nije pomenut u izveštajima, povukao nogu. Brava mi je u kvaru, imao sam sreće što sam uspeo brzo da zaključam. Ali to ne volim da slušam i pričam o tome“.
Razumem, hteo sam da pitam da li ste zbog toga izgubili veru u mlade?
„Pa nisam. Nisu svi jednaki. Kada sam gledao jedan dečiji hor, to mi vrati veru. Jedna mala devojčica, Ršum (Ljubivoje Ršumović, prim.aut) mi pokaže na nju, kaže „gledaj kako je slatka“, a mala zabacuje glavu, zna pesmu, peva u horu, kako da mi to ne vrati nadu. Deca se rađaju sa osmehom na licu, beba je samo prve dve nedelje onako crvena, već posle na mamino „gu-gu“ odgovara osmehom“.
Kako posle postaju oni petaci iz Vrnjačke Banje?
„Mora da ih tuku. Žive u sredini permanentnog nasilja čim je to tako, mada, neki se rađaju kao psihopate, izučavao sam taj fenomen. Ima u kolekciji srpskih narodnih priča koju je skupio Čajkanović 1928. priča „Dečak koji se ničega ne boji“.
Često koristite naziv bajadžore; kako da se nosimo s takvim ljudima, očigledno ih je previše?
„Sa njima se ne može nositi. Bajadžora je jako školovan, tri puta je bio u vodenici. Bajadžora je zavukao ruku u uzani krčag i ruka mu se naduje od krvi pa ne može da je izvuče i umesto da razbije krčag – on sebi odseče šaku. Tako je pametan i školovan. Posvađan sa samim sobom. Neki se tuku s njima, ali ja ne umem da se tučem, ne znam kako bih se nosio s njim“.
Ličnim primerom?
„Ne pomaže primer. Bajadžora je neuništiv, to je mentalitetski tip nama južnim narodima. I među obrazovanim ljudima ima podmuklih stvorova, i oni su bajadžore“.
Verujete li da je batina izašla iz raja?
„Ne. Raj je mesto blaženstva i sa neba, kada božanska energija počne da zrači, ona zrači kao beskrajno dobra. Iz raja izlazi ozarujuća svetlost dobrote“.
Ako bih vam rekao da ste previše sentimentalni?
„Sažaljevao bih vas“.
Pitam tendenciozno, trenutno se sentiment tumači kao slabost?
„Mislim da su ljudi koji su hladnog srca ljudi kamenog srca. Čitao sam kao dete bajku o čoveku koji je imao kameno srce, užasnula me je i sada me užasavaju takvi ljudi. Sretem ih neki put. Sada sam penzioner, penzioner ne sreće uglavnom nikoga. On je sam“.
Očigledno niste, telefon vam zvoni?
„To sad zvoni jer sam dobio nagradu, rekao bih da je ovo državna nagrada. Puna sala Narodnog pozorišta, baš sam bio zbunjen. Ršum me je ganuo govorom o meni, to nije bio govor nego beseda“.
Da li je bilo mladog sveta u publici?
„Bila moja unuka, unuka doktora Matickog, drugarica moje unuke koja je nabacila novu crnu svilenu bluzu, pa je došla da je pokaže na svečanosti“.
Znate na šta sam mislio…
„Pa, nije bilo mladog sveta! Bile su uglavnom uvaženja dostojne osobe. Šta da vam kažem, bio moj vršnjak sa ženom, Stanislav Bajić, novosadski fizičar, baš me je obradovao. Kad vidiš vršnjaka osećaš se kao da si mlad (smeh), a on ima 83 godine“.
Strepite li za mlade?
„Strepim od razvoja kapitalizma, da ne pređe u ultrakapitalizam. Danas mlad teniser koji hoće da krene tragom Novaka Đokovića mora da ima bogate roditelje. Ultrakapitalizam je ukinuo amaterizam u sportu. To je nakazno“.
Bez brige, ne mogu mladi ni da sviraju besplatno.
„Je l’da? Uđemo mi u jedan dom kulture, kaže nam čovek „da platite 200 maraka što će Raša Popov govoriti deci stihove i pričati i bajke“. Umesto da dom kulture zove mene, pa da mi plati, on traži od mog prijatelja koji me vodi po regionu. Kada sam ja bio maturant, novosadski Dom kulture je zvao Iva Andrića da govori o vekovnoj patnji bosanskog seljaka. On nije bio govornik, pročitao je svoje delo i video sam Andrića sa 18 godina, to je radio Dom kulture. Sad bi Ivo Andrić morao da plati 100 evra da se obrati gimnazistima. Nije valjda dotle došlo? Ma, teram šegu…“
23. februar 2016. | Izvor: RTV, Oradio (Igor Mihaljević) | rtv.rs
