Vise puta sam imala susret, sa poznatim slikarom i freskopiscem Radosem Stevanovicem.I pri svakom novom vidjenju ne bih se mogla odupreti utisku da razgovarajuci sa Radosem uvek je mnogo toga ostalo nedoreceno .I sto, kao kada se otvori carobna kutija koja nema dna. Magicni kovceg iz koga cudesnim procesom neprestano izranjaju figure i slike – komadi snovidjenja.
Umetnik Rados Stevanovic zahvalan je sagovornik … Ali, ako ste pazljiv slusaoc , dobijate mnogo vise prateci njegovu misao kroz rec. Uz njegovo znanje, moze se zaputiti u neslucene dubine iskustvenog ili smele visine slucenog!
Kao pazljiv pratilac njegovog monologa mozete duhovnim okom sagledati stvaranje : drevnih civilizacija, epohe vecnog rvanja ljudskog duha sa vremenom do“ Vizantijskog plavog“. Preko upoznavanja 20.tog veka do novih koraka novomilenijumskih i vecno odapete strele u novo, nedozrelo ali zaceto u coveku kroz umetnost.
Umetnik Rados Stevanovic je odlican poznavalac istorije umetnosti i njenog razvoja do najnovijih pravaca. Upucen u bezbroj biografskih detalja velikih stvaraoca i ucinice svaki razgovor bogatim i interesantnim. I naravno, kao sto vec rekoh- nedovrsenim i izazovom za neki buduci susret.
U toj skromnoj u odnosu na sebe , a intelektualno nabrekloj i uzarenoj duhovnosti pojavice se privid da je Rados samo posmatrac i zaljubljenik vecne lepote kao duhovne vertikale i srzi samog coveka. Ali ljusteci taj prvi sloj i uranjajuci dublje naci ce se odmah kao jezgro zdrave i plodne vocke ziva bit umetnika stvaraoca.
Umetnika plodonosnog da zastaje dah ! Da se obican covek pita koliko to zivota ima i koliko dana kada se toliko moze a u godinama zrelosti ?
U zivotnom dobu koje tek donosi i tek obecava jos zrelije i mocnije stvaranje!
Da podjemo hronoloski . Od prvih mirisa i boja koje su utkane u dusu i koje odredjuju smer i sudbinu. Prvi koraci na pasnjacima zemlje Srbije u okolini Cacka. Prvi zvuci zvona na seoskoj crkvi , uz sitnu zvonjavu stada koja deca napasaju. Mirisi zemlje, mraza, pogace ,svezeg mleka, ranog odrastanja ,oporog zivota.
Jos tada, decju igru zamenjuje olovka i beg u samocu .Unutrasnja glad za linijom, oblikom gde iz neistrazene dubine izranja slika koja putuje kroz dusu.
Beogradska Likovna akademija neizbezan je upliv te uzburkane energije . Trazenja sebe i svega oko sebe put je kome nece biti kraja.Umetnicko zrenje kroz mnogobrojne samostalne i grupne izlozbe Rados sebe nadgradjuje na post diplomskim studijama kroz savladjivanje i usavrsavanje tehnike mozaika. U tim svojim ranim godinama , kretnji po horizontalnoj ravni, on istrazuje svoje mogucnosti kroz raznorodne tehnike medju kojima je i restauracija. Dolazi u dodir sa starim freskama u srbskim nemanjickim manastirima. Od tada protice zivot umetnika Radosa Stevanovica uporedan sa ozivljavanjem, izbledelih i odnetih netragom vremena fresaka nepoznatih majstora.
Zivot kroz zivopis …
I Rados krece snagom svog talenta, zudnjom svog iskona i Pravoslavnim plamenom koji razgoreva njegovu ljubav do neizmerljive snage. Tako, da ta samo njemu svojstvena snaga cini da taj omanji i tihi covek uspeva da oslika i zivopise crkvu za zapanjujuce kratko vreme, slikajuci po ceo dan i sa prvim ranojutarnjim svetlom.
Do sada je zivopisao sedam crkava u Otadzbini i jednu u Australiji. Prve su bile:Crkva u Gornjoj Gorevici(1985.g.), u Mrcajevcima, u Preljinama, u Donjoj Trepci,…
Pitam Radosa kakav je osecaj naci se u prostoru crkve u njenom krstonosnom obliku . Oslikati taj prazan prostor udahnuti mu liturgijski zivot , zivopisati ,ozivotvoriti ?
U pocetku tesko – kaze , ali vec kod trece, cetvrte crkve bivalo je lakse .Ljubav sve savladjuje pa i pocetnicki strah i zebnju od velike odgovornosti.
Secam se kako je sam u prostranoj unutrasnjosti crkve Sv Nikola u Sydney-u na skelama u razlicitim pozicijama zivopisao. Zivot udahnjivao belim i praznim zidovima. Kako sam se zacudila vremenu za koje je tom praznom prostoru udahnuo zivot ! Kao da nisu samo dve ruke radile ..Toliko likova, motiva ,ozivljenog slova. Iz duse kroz prste koji prebiraju po harfi bozansku muziku.
Supljina belila nestajala je pod prstima zivopisca Radosa i nebo se uselilo, da nadkrili glave raba bozjih .
Freskopisac omedjen kanonskim pravilima izliva svoj umetnicki drhtaj jedino slobodnim putem ljubavi i svoga pregora koji ce da zaiskri na licima Gospoda i svetitelja .
Rados ce da pretoci svoje dane priljubljen uz zid „srastao sa skelom“ dan za danom .Samo ga nije bilo priljubljenog dok „svilu svoje duse “ izliva i utkiva na unutrasnjost kupole i krstonosni gornji odraz u tami noci. Cim duge senke mraka kroz uske duguljaste prozore zameni mlecno bledilo jutra majstor je opet na skeli.
Interesujem se kod Radosa , gde ga sada vodi ptica selica njegove duse?
Tih kakav je , skrt kada o sebi prica kaze mi da se to ne zna. Jer i putevi Bozji su nepoznati. Nekada ni on nije slutio da ce toliko crkava zivotvoriti, da ce u Sydney -u raditi , ostaviti dve godine zivota u hramu Sv Nikola . Samo kapi sna pripadale su njemu za svo to vreme . Samo kapi sna u dubini noci, u maloj prikolici pored crkve gde se sklanjao od tame, a sa prvom svetloscu cedio „Vizantijsko plavo“ iz svoje duse .
Svojim dlanovima kao laticama uspevao je da dotakne stroga lica svetitelja i neopisivu blagost Bogomajke. Svojim crtezima kao i spasenim i obnovljenim freskama, koje su potopili vekovi i bure zivotne kroz srbske bezbrojne vihore.
To su prepoznatljive stope slikara, freskopisca , ikonopisca Srbskog umetnika Radosa Stevanovica ..
Njegove freske gledaju nas mirno , mudrost sa njih je omedjena sa dva izvora beskonacnog .Te daljine, tu lepotu doneo je Rados Srbima u Australiju sa praotackog izvorista, sa zidova kosovskih manastira.
Zlatno seme Vizantije i Srbije preneto je u Australiju trudoljubljem umetnika i neimara. Preneto i zasejano i na ovoj „novoserbskoj njivi“.