Pesnikinja Darinka Dara Vučinić, profesor na Učiteljskom fakultetu u Leposaviću, stigla je u Toronto kao gost Udruženja književnih stvaralaca „Desanka Maksimović“.
Trenutno izgnanik u Beogradu, ona jednom mesečno po čitavu nedelju predaje svojim studentima, ispituje ih i zajedno sa njima proživljava kosovsku dramu. U Toronto je sa Kosova donela prekrasnu staru čipku, rad njene bake, narodnu nošnju i dušu punu osmeha i lepih reči koje sa svojim studentima razmenjuje.
Pitamo je kako funkcioniše univerzitetski život danas na Kosovu, u delu gde žive Srbi.
– čitav naš univerzitet koji je bio u Prištini je prognan, kao i naš narod, posle bombardovanja. Pre smo bili rastureni po celoj Srbiji, sada smo se svi okupili u severnom delu Mitrovice i tu je naš univerzitet. Moj fakultet, učiteljski, koji je bio u Prizrenu, od samog početka progonstva smestio se u dom kulture u Leposaviću i tu smo i sada. Uslovi su nešto bolji, bili su zaista očajni. U celoj toj situaciji ono što je zadivljujuće jeste da nas studenti nisu napustili. Postojala je odluka Vlade Srbije da studenti sa Kosova mogu da budu primljeni na fakultete u drugim gradovima Srbije, ali naša deca nisu otišla, nego su čak mladići i devojke iz Srbije i Crne Gore nama dolazili. Imali smo jači priliv nego pre nesreće.
Nada u ljude
Sećam se moje studentkinje Suzane Milićević, koja je krenula iz Orahovca na ispit zakazan u 10 ujutro (pismeni iz književnosti). Pošla je ujutro rano, treba joj četiri sata da stigne iz Orahovca, uz pratnju. Ali, bile su neke demonstracije Albanaca i nije mogla da nastavi put. Javila se fakultetu da kaže da ne može stići. A ako joj propadne pismeni, ne može izaći na usmeni deo ispita. Ona me zove telefonom i pita šta da radi. Rekla sam joj: „Koleginice, vi upravo sada polažete ispit. Dok čekate da demonstracije prestanu, daću vam temu, pišite na kolenu, a kad god dođete, ja ću vas primiti“. Stigla je tek sledećeg dana rano ujutro, pozvonila na moja vrata i dala mi da joj pregledam pismeni. Ja sam to uradila, jer mislim da svaki čovek koji opstaje u tim užasnim uslovima na Kosovu, to je nada da Kosovo nije izgubljeno.
čime to objašnjavate?
– Pre svega snažnim i izuzetnim mentalnim sklopom naših mladih ljudi koji znaju šta treba u datom trenutku činiti. Oni se nisu vezivali samo za svoje fakultete i profesore, nego i za tlo. To najbolje mogu osetiti kroz njihove pismene zadatke, kroz tumačenje književnih dela koja su nam u programu. To je zadivljujuće i to nama svima, i profesorima i upravi, daje hrabrost i snagu da pronađemo način da im olakšamo život koliko god možemo. Evo primera: profesori su dobijali i u tim uslovima neku platu, pa smo mi od naših plata odvajali da bismo im odgovorili na pažnju pažnjom i na hrabrost hrabrošću, prikupili neka sredstva da formiramo neku vrstu studentskog doma gde naši studenti mogu da stanuju. Popravljali smo sobe, kupovali knjige… U toj međusobnoj saradnji od samog početka dobro smo se snalazili, a sada je još nešto bolje. Po novom zakonu, učitelji koji imaju višu i srednju školu moraju da se doškoluju još dve godine i oni imaju obavezu upisnine, kojom mi onda finansiramo treću i četvrtu godinu studenata. Imamo 600 vrlo vrednih i prilježnih studenata. Jedan broj njih dolazi i iz Orahovca, gde se ne mogu slobodno kretati, pa im je potrebna pratnja „Unmikovaca“ koji ne mogu uvek da je obezbede…
Ispit iz rodoljublja
Mi svi Srbi, gde god se nalazimo, mi sada polažemo ispit ljudskosti, zrelosti, i ispit iz etike, rodoljublja, pred Srbima koji su ostali na Kosovu. Jer, ako oni opstanu u takvim uslovima, Kosovo će ostati i srpsko.
Kolike su šanse, po Vašem mišljenju, da Kosovo ostane i srpsko?
– U politiku se ne razumem, ali verujem u onaj narod koji je tamo ostao, verujem u nas koji smo tamo. Život je ipak jači od svih dogovora i ta snaga narodnog duha da po svaku cenu opstane tu gde je, jača je od svakih pregovora i razgovora. Nezavisno Kosovo ne može biti dokle god ima ljudi koji su zavisni u njemu, koji su degradirani, koji su ugroženi, čiji su životi u opasnosti. Kakva je to nezavisna zemlja u kojoj zavisiš od trenutka i tuđe volje, od noći ili od dana, da li ćeš izvući živu glavu. To je neprirodno, a sve što je neprirodno ne može trajati. Život je širi od svih trenutnih stanja ili apetita ovih ili onih, a verujem u narod i narodni duh.
Nama nikad na Kosovu nije bilo lako, ono se brani otkad postoji. Stalno pogromi, pa smo opstali. Samo je važno da imate svest o sebi i o svome tlu i sopstvenom biću, o pravu na život i slobodu. „I na strašnom mestu postojati“, taj stih, uzet iz narodne pesme, najbolje ilustruje život na Kosovu. Samo mi zaboravljamo jednu stvar – uvek je bilo teško i strašno opstati na Kosovu. Drugo je što smo mi, Srbi, takvog mentalnog sklopa da imamo puno nade i da mislimo da ćemo dobrotom i dobrim pobediti zlo u drugima… Ja se nadam da ćemo u jednom delu Kosova opstati. Ako imamo u sebi osećanje da ćemo se naći na Kosovu i da prilikom svakog susreta između nas samih kažemo i verujemo da je sledeći susret u Gračanici ili u Prizrenu, ako to nosimo u svom duhu, sasvim je svejedno gde sam sad, u Torontu ili u Gračanici. čovek je ono što u duhu svome jeste, nije određen prostorno. Vi možete živeti Kosovo usred Toronta, to znači – živeti verom u sebe i u svoje vrednosti, i onda se taj krug vere širi oko vas i kada dođe trenutak, a doći će i mora doći, onda ste vi opet svoj na svome i uvek ima nade da se ostvarite na svome prostoru.
Pesma nad pesmama
Zadatak mi je da u svakom svom studentu izgradim makar po jednu strofu, time što će me pamtiti po mom predavanju, po mom odnosu prema njima, što će onda oni tako nastaviti prema svojim đacima. Ali da budete ono što jeste u tuđoj sredini i da stvorite svoju „raju“ u okruženju u kome jeste, to je pesma nad pesmama.
Kako je biti pesnik na Kosovu, da li drugačije pišete sada nego u neka srećnija vremena?
– Davno je rečeno da kad srce zapišti, misao je kriva, naravno da se drugačije piše. Ali, ima nešto čudno i divno: više vedrine ima na tom Kosovu, u tim enklavama gde su Srbi, ali su na svome, nego usred Beograda. Jednostavno si na svom pragu. Sistem vrednosti života je drugačiji meni na mom Kosovu ili gde sam prognana, u Beogradu. Uvek se osećam strancem. A mnogo je teže biti stranac u vlastitoj nego u tuđoj zemlji. Ja pevam život, jer osnovni sadržaj svake poezije je život. A nama, pesnicima sa Kosova, osnovna je preokupacija da se sačuva život, vrednosti života, da ne crknemo, da ne poludimo, da imamo snage da isplivamo iz ovog zla. Svaki osmeh mog studenta, svaki vedar dan mnogo znači. Ako uspem da iz nekog izmamim osmeh ili lepu reč, to je više nego pesma.
Vera u opstanak
Ja sam rođena na Kosovu, čitavog života sam tamo živela i smatram da je to bila privilegija, jer vi ne živite samo sopstveni život, nego život svih vaših predaka, istorije, sećanja, svojih spomenika, živite i hodate večnošću, i to je Srbima na Kosovu davalo snagu da opstanu.
