Da li zato što je rec o Srbima ili što su u pitanju starice i starci, Medunarodni crveni krst je tek posle dve godine registrovao nestanak osamnćst lica iz Dojnica. Mirko Stojkovic, jedan od preživelih zna dobro gde su završili njegova žena i ostali seljani.
Dan je bio suncan i maglovit. Odozgo sunce, odozdo magla. Izmedu “ tišina. Strašna letnja tišina, 27. juna 1999. godine. Jer, ono što se izdaleka Mirku Stojkovicu iz sela Dojnice ukazalo kao magla, bila je varka. Bio je to dim. Njegovo brdovito selo, na petnćstak kilometara od Prizrena, gorelo je i izgorelo.
Preživeo je zahvaljujuci srecnom sticaju okolnosti: otišao je ranije u polje.
Svedok paljevine sela je i Boško Nikolic. I Srecko đekic, najmladi od njih, koji je nekoliko dana kasnije poginuo nadomak sela.
Osamnćstoro Srba, svi koji su se u to letnje pre podne zatekli u selu, ubijeno je, možda i spaljeno zajedno s kucama. Zvanicno se vode kao nestali. S njih osamnćstoro, nestao je i musliman Malic iz Grncara, sela nadomak Prizrena.
Sledecih dana, dok je selo Dojnice još tinjalo, Albanci iz zloglasne UCK, valjda se željom da izbrišu i poslednje tragove ovog zlocina, tražice dvojicu Srba u Prizrenskoj bogosloviji: da su bili uporniji, ne bi bilo svedoka ni ove jezive price.
Ne zna se kojim je cudnim putevima slucaj sela Dojnice stigao i do Haškog tribunala, gde ga, navodno, istražuju. Da li zato što je rec o Srbima, ili što su svi odreda bili starci, tek Medunarodni crveni krst je registrovao nestanak osamnćst lica. Posle više od dve godine.
Mirko Stojkovic je bio oženjen. Pruža sagovorniku parce papira na kojem piše: „Živka Stojkovic, rodena od oca Todora u selu Mušnikovu 1929. godine, opština Prizren, nestala je 29. juna 1999. godine. Slucaj gore navedenog lica smatra se i danas otvorenim. „Napisano je, vidi se, u Skoplju, 18. oktobra 2001. godine.
Iz Mirkovog zamršenog svedocenja teško je razabrati ko je direktno odgovoran za nestanak osamnćstoro ljudi i da li su muslimani iz Skorobišta davali samo „logisticku podršku“ Albancima iz UCK? Medu dojucerašnjim komšijama iz ovog muslimanskog sela posebno su se isticali Ramiz zvani Marko i Musa. Ramiza ni danas nije teško naci, jer jedini drži prodavnicu u svom selu. A pricao je zemljacima iz Grncara da je pomenutog Malica poslednji put živog video kod zadružnog doma u Dojnicu upravo 27.
juna, u vreme kada su nesrecni ljudi netragom nestali.
Oci u oci s komandantom
Mirkova prica tece u trokrevetnoj sobi Doma za stare u Smederevu, njegovom poslednjem utocištu. Bio je 12. jun, jutro, kad nas je probudio cobanin, musliman iz Skorobišta, koji cuva seosku stoku. Da nas obraduje i ohrabri.
Kaže: stigli su, ali naglasili da vam stoku ne puštam… To je znacilo da je komandant UCK za prizrenski okrug musliman Ekrem Redža, sa borcima Albancima, stigao u svoje selo Skorobište.
Mirko ga ne poznaje licno, ali zna porodicu. Kaže da su tog Redžu docnije likvidirali njegovi borci. Svejedno, troclana delegacija Srba iz Dojnica odlazi u Skorobište da se vidi sa Ekremom. Sa Mirkom su još Života Spasic i Toma Radivojevic.
“ Lepo nas je primio, zahvalio u svoje ime jer su mu komšije prenele da s nama, iz Dojnica, nisu imali nikakvih problema. Ipak, nešto nam je i zamerio: „Jedina vaša mana je što se za praznike napijete pa pucate“, rekao je. Jedino to.
Ohrabrena takvim prijemom, delegacija se vratila u selo.
“ Radite normalno, ali se ne udaljavajte od kuce “ preneli su Ekremove reci.
Bilo je to isuviše malo da bi predupredilo paniku koju je izazvala pojava naoružanih Albanaca: više od polovine žitelja, mahom mladi ljudi, na jednoj traktorskoj prikolici i automobilima napustilo je selo vozeci preko njiva u pravcu Prizrena. Nisu išli preko Skorobišta, jer je tamo bilo opakih pripadnika UCK, vec preko takode muslimanskog Novog Sela.
Okuražen razgovorom sa Ekremom, Mirko je ostao u selu. Ostali su i starci, ljudi od šezdeset i više godina. Jedini mladi medu njima bio je Srecko đekic, cetrdesetšestogodišnjak. Neoženjen, svejedno mu je. Dva dana išcekuju.
Iz Skorobišta 15. juna u selo dolaze muslimani kao kuriri: zovi delegaciju kod Ekrema Redže. Ni njima se ne mili da udu u selo ako ne znaju da li su seljani naoružani. Opet Mirko ulazi u troclanu delegaciju.
“ Nema Ekrema, njemu je komandant Kfora dan ranije predao Prizren, pa nas prima jedan omaleni Albanac, pamtim da je nosio gustu crnu bradu staru mesec-dva. Komandant. Kaže on nama: vi znate da smo došli? Poznato vam je da oružje mora da se preda i, samo da se ne puca. A Toma Radivojevic njemu: ko da puca? Malo nas je ostalo, a sve starci. Ako neko od njih metak ispali, mene streljajte. Ja garantujem.
„Predajte oružje“
Pratio je Mirko kako tece to njihovo prikupljanje oružja. A krenuli su odmah: oficir UCK s bradom u sredini, po dvojica u uniformama sa svake strane. Jedan od njih u rukama nosi rucni bacac. Za njima, seca se, ide traktor s prikolicom koji vozi Ramiz iz Skorobišta.
“ Tog Ramiza smo mi, Srbi, prozvali Marko, jer voli rakiju kao da je naš. Za njim ide još nekoliko mladica u civilu, ali s oružjem u rukama. Od njih sam doznao da je onaj maleni iz Koriša kraj Prizrena.
Kratak dogovor: s kog kraja sela poceti „potragu za skrivenim oružjem“? Premetacina je krenula od kuce odbeglog Zorana Stojkovica. Nema domacina, pa su Albanci trpeljivi i vele da ce „tu kucu rešiti kasnije“. Tako stigoše i do kuce Cede Antica. Ceda ima lovacku pušku s dozvolom, ali mu je, svejedno, oduzimaju.
“ Kad smo stigli do kuce Srecka đekica, a on sakrio karabin M-48. Nije hteo da ga preda, pa kud puklo. Ne mare oni za to, vec merkaju automobil u njegovom dvorištu. Nov. Tek stigao iz Nemacke, samo što je registrovan. Kažu odmah: ova kola su za miliciju. Milicionarska: A on njima: auto za svoje pare svako može da kupi, što bi bila milicijska? Ovi opet: jok, jok, jok, moraju da budu milicijska…
I predao im je Srecko kola shvativši da sa osionom silom nema ubedivanja. U meduvremenu sve zakljucane kuce odbeglih Srba obijaju. Ipak, prema starcima su koliko-toliko ljubazni,trpeljivi. To se promenilo kad su u kuci jednog mladica, koji živi u Prizrenu, našli tri televizora i pod krevetom dve bombe. Odmah su se razgalamili da je to pokradeno od njih, da je rec o „njihovoj robi“, i da je to cista krada. Kundacima su polomili ekrane, prozore, vitrine, sve je prštalo.
Mirko sve vreme hoda pored „komandanta“ i ne vidi najbolje šta je sve pokupljeno iz srpskih kuca i natovareno na onu traktorsku prikolicu.
“ Ja sam kao cetrnćstogodišnjak zapamtio Drugi svetski rat i secam se kako je tada Džemo, Ramizov otac, pljackao srpske kuce. Jedino što nije bio na traktoru…
U kuci Bože Nikolica otkrivene su dve puške, od kojih je jedna lovacka. Ispod kauca dve bombe. Sve u svemu, sedam ili osam pušaka ukupno. A zapelo je oko kuce Stevanovica, za koju je „komandant“ rekao: „Mi ovu kucu moramo da zapalimo, takvo je naredenje“.
“ Kako da je zapalite “ razgalamio se Mirko. “ Do te kuce je komšijska koja ce takode izgoreti. A i to nije samo njegova kuca, na nju pravo polaže i njegova strina, eno je kod cerke u Beogradu…
Tog 27. juna Mirko je dokucio da na kucu više niko ne može da polaže pravo: izgorela je do temelja, iako je „komandant“ pomirljivo obecao da je nece paliti.
Pred Mirkovom kucom ih je docekala Živka. Da ih odobrovolji, poziva ih u kucu na kafu. Odbijaju: necemo, babo… Rakiju ne odbijaju. „Komandant“, dok prica o Srbinu iz Korišta koga traži, pije kao Rus: popio je litar, traži još. Onda je pocela kiša i prekinula ovaj „pretres“. U prikolici su odneli, seca se Mirko, tih nekoliko pušaka i hrpu opljackanih stvari.
Posle toga Srbi su sa zebnjom išcekivali jutra radeci u polju sporadicno i uz „dozvolu“ novih vlasti. Tako do 27. juna, kada se Mirko, uprkos strogim naredenjima, ipak našao na svojoj njivi van sela.
“ Kosim seno za konja, zaprašujem krompir zbog zlatice, kad od sela se diže magla. Otkud ona, pitam se. Izadem nekih stotinak metara uzbrdo i vidim da nam kuce uveliko gore, zapaljene sa svih strana. S konjem se zaputim pored šume, da pridem makar malo bliže. A tamo… Puca se uveliko. Pucnjava rafalna i pojedinacna. Cim pucaju tako, nije dobro, nikako.
