Na jednom od proplanaka Šare, koga je priroda obdarila slikovitom lepotom, vekovima opstaje srpsko selo Sušiće. Ni najstariji meštani ne pamte kada su ovde sagrađene prve kuće, ali će vam svako reći da su prvo, u ovom mestu 10 kilometara jugoistočno od Štrpca, došli čobani. Imali su svoje katune, a naselje im je bilo na mestu sadašnjeg sela Gornja Ditinja, koje sada nastanjuju Albanci. Kako je zemlja na proplanku bila rodna odlučili su da se tamo nastane. Danas u Sušićima ima svega tridesetak domova.
– Ako odete u okolinu Lazarevca ili Mladenovca naći ćete sve naše ljude. Najviše se Sušićana odselilo baš tamo. Talas seoba krenuo je početkom sedamdesetih. Odlazili su što zbog napete političke situacije, što zbog loših životnih uslova – priča nam Novica Ilić, najstariji meštanin ovog sela.
NJegova porodica u Sušićima je najbrojnija. U skromnoj kući, sagrađenoj od kamena, živi njih četrnćstoro. Deda Novica kaže da je njemu život u selu uvek bio mio i lak, iako mladi nisu zadovoljni. Promene u načinu života i on oseća i opravdava težnju mladih Sušićana za boljim životom. Većina lokalnih Srba ističe, da jedva čeka priliku da ode iz sela, jer u njemu ne vide perspektivu. Jedino ako se u međuvremenu mnogo toga ne promeni.
Lekar posećuje Sušiće jednom nedeljno. Do sela osim školskog autobusa drugog organizovanog prevoza nema, a čak i ova veza sa svetom tokom zime teško i retko probija smetove na strmom i izlokanom putu, koji je tada okovan ledom.
– Da barem imam posao. Ovako čekamo penzije od staraca ili dečiji dodatak oni koji imaju decu, da nekako skrpimo kraj s krajem, priča nam jedan od mlađih meštana sela. Ima 27 godina, neoženjen je, kaže nam da nijedna devojka „sa strane“ neće u Sušiće. I on je jedan od onih koji čekaju priliku da odu iz rodnog kraja.
– Ima mnogo problema, ali da se osećamo slobodno sve bi bilo mnogo bolje. Mi taj osećaj sigurnosti nemamo. Uvek strepimo da neko može da nas napadne. Mnogo puta se pucalo u pravcu naših kuća, tu sa okolnih brda. Marko čević ubijen je pre dve godine. Tom prilikom ukradeno je 60 grla stoke koje je on čuvao. Od tada su ljudi skoro prestali da se bave stočarstvom, a nekada su od toga živeli ovde – kaže nam Radovan Stanojević, otac šestoro dece.
Živi se ovde kao u zatvoru i selo odiše tugom i nemaštinom. Međutim, iako je mnogo toga loše, vera u dolazak boljih dana ne napušta žitelje ovog prelepog sela. Osim tuge i nade ovde je malo toga ostalo.
