S blagoslovom poglavara SPC-a patrijarha Pavla Stojčevića i vladike šumadijskog Jovana Mladenovića, a povodom jubileja Prvog srpskog ustanka, u Domu sindikata u Beogradu održaće se 14. februara, u organizaciji Eparhije šumadijske i Sabora pravoslavne srpske omladine, „Sretenjske dveri“- Okrugli sto o temi „Srpsko nacionalno pitanje 200 godina posle“. Tim povodom, jedan od učesnika, dr Radoš LJušić, profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dao je ekskluzivni intervju za „Vesti“.
S čim će Srbi danas pred Karađorđa? Imamo li se čime podičiti?
– Nemamo se čime podičiti. Ne, sasvim sigurno, kad je reč o centralnoj proslavi koju organizuje ova vlada u ostavci na Sretenje Gospodnje u Orašcu. Jedina stvar koju valja pomenuti jeste spomenik voždu Karađorđu koji podiže SO Aranđelovac. Vlada Srbije nije dala ni dinar za njegovu izgradnju! Zvanično, prema programu ove mondijalističke vlade, mi ne obeležavamo dva veka od Prvog srpskog ustanka, već dva veka moderne Srbije. Razlog ovakvom vladinom opredeljenju jeste sugestija iz inostranstva.
Srpske sjedinjene države
Imajući u vidu iskustva prošlosti i sadašnjsti, da li je Srbima neophodan nacionalni program za 21. vek i šta bi on trebalo da sadrži?
– Najkraće: ideju o državi srpskog naroda, ili kako ju je još 1848. godine nazvao Konstantin Nikolajević, saradnik Ilije Garašanina – Srpske sjedinjene države!
Uzrok tome jeste neosnovani strah da bi slavljenje vožda i njegovih saboraca, vaskrsnika Srbije, izazvalo novi talas srpskog nacionalizma. Neviđena glupost! Kada bi vožd Karađorđe znao na koji način ga se potomci sećaju, prevrnuo bi se hiljadu puta u grobu, rekavši: „Kojekude, Srbijo!“ I plakao bi ceo ovaj vek. Mi se pred Karađorđevom generacijom ne možemo pojaviti čiste savesti i zbog toga što smo njihovu osnovnu tekovinu – državu – sveli na prćiju. Bez gospodara (ali ne i stranog), bez vlasti, bez jasno označene teritorije, bez sloge, bez nade…
Kako bi, u najkraćem, izgledala geneza razvoja, ali i posrtanja srpskog nacionalnog bića tokom ova dva veka?
– Vreme od 1804. do 1918. godine jeste doba uspona srpske ideje i Srbije, doba posle 1918. godine je vreme pada svega što je imalo srpsko obeležje. Dva su osnovna uzroka tome – jugoslovenstvo i komunizam.
Više poštovanja
Koja je Vaša poruka srpskom narodu?
– Više rada i poštovanja sebe, svog naroda i svoje države.
Ko je u ovome najviše podbacio?
– Uveren sam: srpski intelektualci i dinastija.
Da li možemo očekivati da od Sretenja 2004. započne novi preporod srpskog naroda?
-Verovatno, da. Pošto smo razbijeni na više državnih celina, moramo biti svesni da će takvo stanje potrajati i da rešenje moramo tražiti u nekom novom kulturnom obrascu, koji će da voditi računa i o kompjuteru, ali i o ćirilici.
Gde smo, kao narod, sada? Imamo li ideale za uzor potomstvu ili smo se pretvorili u ogoljene materijaliste?
– Na velikoj smo nizbrdici koja vodi potpunom sunovratu. Pitanje da li smo na kraju te nizbrdice, da li smo dosegli do najniže tačke opstanka, kao što je to bilo u „seči knezova“ početkom 1804. godine. Ako jesmo, ja u to nisam siguran, onda možemo očekivati postepeni i dugotrajni oporavak, kretanje ka boljem. Nažalost, to „bolje“ još nismo definisali i nismo sigurni u čemu se ono sastoji. Obična je fraza naših mondijalista da hoće u Evropu, to, po meni, ne znači ništa. Evropa za mene jeste rad, poštovanje svoje otadžbine i nepotkradanje sopstvene države.
Kako će Srbi kao nacija u otačastvu i rasuta diljem planete opstati i sačuvati dostojanstvo u aktuelnim okolnostima, koje pojedincima, malim ljudima, nimalo nisu naklonjene?
– Malih ljudi ima i u otadžbini i u dijaspori, i na njih ne treba obraćati pažnju. Narod i državu uvek su vukli oni veći i pametniji.
Kako je moguće da se ti veći i pametniji ne mogu dogovoriti i naći zajedničko rešenje srpskog pitanja?
– Nama kao narodu, očigledno, nešto debelo nedostaje. Da li smo spremni da to priznamo? Imamo li snage da to prevaziđemo? Na ova i slična pitanja moramo naći
odgovore.
Koji nam je onda pravi putokaz za budućnost?
– Pokušaču da to predstavim jednim primerom iz otadžbine. Zašto smo mi Srbi nenadmašni majstori u potkradanju sopstvene države? Zašto jedan Nemac daleko više poštuje svoju državu, nego jedan Srbin? Za Nemca, država je svetinja, za Srbina – država je prćija. Osnovu srpskog pitanja čini naš pokvaren odnos prema državi i naciji. Odatle moramo započeti preporod, prožet, naravno, novim kulturnim obrascem.
