Pre više od tri decenije, Sofija ćuk-Garofani, otisnula se sa Peštera u svet, stigla je Pariz, gde je postala ugledni član Kluba umetnika, potom uvaženi profesor na Akademiji za primenjenu umetnost, a u međuvremenu je dobila pregršt nagrada i priznanja za svoje tapiserije.
A, kako sama priznaje, jedno od najdražih priznanja je bila uspešna izložba tapiserija održana u Novom Pazaru.
– Pešter je moj kraj, najteže je pokazati znanje i umeće pred svojima, verujte da uvek sa tremom nastupam ovde pred svojim narodom i u svojoj zemlji, negoli u Parizu, središtu umetnosti – iskreno kaže ova umetnica čije rukotvorine visoko kotiraju ne samo u Francuskoj, već i u Milanu, Minhenu, ali i na severu Evrope.
Da ožive razboji
– Moja velika želja je da ponovo ožive razboji na Pešteru, gde ih je, nažalost, sve manje, da bude što više tkalja, jer mnoge od žena koje se bave ovim starim zanatom imaju poseban dar – ističe Sofija ćuk-Garofani.
Interesantno je reći i to da su najčešći motivi na Sofijinim tapiserijama baš sa Peštera, to su slike iz života i običaja ove ruralne sredine, ali lepote netaknute prirode.
– Ovde, gde sam odrasla, oduvek postoji tradicija tkanja ćilima, to je bio nekada običajeni posao žena sa Peštera. Ti kućni razboji na kojima se tkaju ćilimi postoje i danas, a veština tkanja prenosi se sa starijih na mlađe, tako je to odvajkada na Pešteru. Naravno, industrija čini svoje, ovaj zanat polako izumire i ja sam zato želela
da ga otrgnem od zaborava i sačuvam, da slike života sa mog Peštera utkam u moje tapiserije – ponosno kaže Sofija ćuk-Garofani.
– Krajnji moj cilj je da i u ovoj zabiti ljudi shvati da sve što naše žene rade od iskona – jeste prava umetnost. Mene su u Parizu prihvatili kao ozbiljnu umetnicu. Mnogi naši ljudi postaju umetnici u svom zavičaju tek nakon što su stekli slavu van granica domovine – kaže Sofija koja neodoljivo podseća na Jelenu Anžujsku…
