Inventar haosa
Prema međunarodnim izveštajima osoblje UNMIK-a, ali i vojnici NATO-a, koje je nemački nedeljnik “Špigl” prozvao “zečevi sa Kosova”, najviše energije tokom dva kritična martovska dana proveli su, kako se čini, “zauzimajući povoljnije taktičke položaje”
Gotovo dva meseca nakon užasavajućih nemira na Kosovu, međunarodna administracija nije uspela da identifikuje organizatore nasilja koje je odnelo dvadesetak ljudskih života, prouzrokovalo uništavanje stotina, mahom srpskih, kuća, te dovelo do gotovo potpunog srozavanja poverenja između misije Ujedinjenih nacija i pod njenim okriljem stvorenih lokalnih organa vlasti, pre svih kosovske policije. Na opšte iznenađenje, i nimalo u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN, “svetim pismom” trenutnog stanja u pokrajini, Kosovski zaštitni korpus (KZK), formiran kako bi se nekadašnji albanski gerilci kako-tako kontrolisali posle rata 1999. godine, krišom se uvukao u spisak tamošnjih snaga reda, pošto je iznenađenom UNMIK-u i Kforu u nekoliko navrata pomogao u nezahvalnoj akciji smirivanja strasti.
Uprkos spektakularnim izjavama zvaničnika kako je reč o orkestriranoj, dobro organizovanoj i pripremljenoj akciji, pozatvarano je oko 260 manje ili više anonimnih učesnika demonstracija, pod optužbama koje se kreću od nasilničkog ponašanja, krađe pa sve do ubistva. Zatočen je i jedan nekadašnji komandant Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Za glavne inicijatore nasilja proglašene su razne organizacije veterana OVK, Studentska organizacija Prištine, Albanska nacionalna armija, kao i dve minorne političke partije – Nacionalni pokret Kosova (LPK) i Nacionalni pokret za oslobođenje Kosova (LKCK), ali je, kako navode zapadni diplomati, “teško poverovati da su grupe koje su prethodno jedva uspevale da skupe dve ili tri hiljade ljudi, odjednom na nasilje nagovorile gotovo 60 000 Albanaca”.
Utvrđeno je, ipak, da Srbi nemaju nikakve veze sa utapanjem trojice albanskih dečaka u reci Ibar na severu Kosova – s događajem koji je opšteprihvaćen kao inicijalna kapisla dvodnevnog nasilja nad manjinskim srpskim stanovništvom. Uzgred, pomenuto je i nekoliko slučajeva da su Albanci pomagali napadnutim Srbima, ali su se ubrzo nakon toga i sami našli na meti ekstremista. U čitavoj strci oko smirivanja nasilja nestalo je i nekoliko Albanki starosti između 15 i 20 godina. Trgovci belim robljem nisu gubili vreme, objasnili su policajci UNMIK-a. Istovremeno, šest leševa dopremljenih u prištinsku mrtvačnicu posle izliva nasilja, još nije identifikovano.
Najžešće kritike brojnih analiza stanja na Kosovu, koje su međunarodne misije načinile tokom marta i aprila, upućene su, na opšte iznenađenje, kosovskim medijima, istim onim koje su stranci na sva usta i ne tako davno hvalili i srpskim novinarima predstavljali kao primer profesionalizma.
Pokuda su pošteđeni samo dnevnici “Koha ditore” i “Zeri”, kojima se u zasluge ubraja pokušaj da se tenzije umanje, mada je na naslovnoj strani ovog prvog 17. marta osvanuo naslov: “Tri albanska dečaka utopila se dok su bežali od Srba”.
“Da nije bilo neodgovornog i senzacionalističkog izveštavanja o događajima 17. i 18. marta, stvari na Kosovu mogle su krenuti sasvim drugim tokom”, navodi se u nedavno objavljenom izveštaju prištinske kancelarije OEBS-a za slobodu medija. Posebno je ukorena Radio-televizija Kosova, koja je i prva emitovala već svima dobro poznato svedočenje jedinog dečaka koji je preživeo utapanje u Ibru, i koji je za tu tragediju, prema tumačenju novinara RTK, optužio lokalne Srbe. Prema istraživanju OEBS-a, broj demonstranata je, nakon prvih i kako je već rečeno nedopustivo zapaljivih izveštaja, sa 18 000 porastao na gotovo 60 000. Naknadnom policijskom istragom utvrđeno je da se ta inicijalna izjava u mnogo čemu ne slaže sa dečakovim kasnijim navodima, te da je pre izlaska pred kamere “najverovatnije bio instruiran šta da kaže”. Takođe, utvrđeno je i da je osim dečaka koji je svedočio pred kamerama, od smrti u brzacima Ibra izbeglo još dvoje dece, ali se njihove izjave nijednom nisu pojavile u medijima. Istini za volju, u dečakovoj izjavi se nijednom decidirano ne navodi da su grupu od osam albanskih dečaka u reku poterali Srbi, već, ako je verovati izveštaju OEBS-a, on je govorio o “udaljenim srpskim kućama, Srbima koji su ih psovali iz kuća i psima”, čija uloga u celom slučaju nije baš najbolje pojašnjena.
To, međutim nije propustio da prokomentariše Halit Bajrami, čelnik lokalne podružnice kosovskog Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda, koji je ukratko opisao da je “grupa srpskih bandita napala šestoricu albanskih dečaka koji su se igrali na obali Ibra”. “Srpski banditi su imali i psa”, rekao je Bajrami. Njega je OEBS opisao kao čoveka koga publika može uvažiti kao relativno pouzdan izvor informacija, pošto je prethodno svedočio u procesu protiv bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića pred Haškim tribunalom. Dubljom analizom, pak, doći će se i do podatka da je Bajrami 1999. godine lansirao čuvenu priču o spaljivanju tela ubijenih Albanaca u visokim pećima Kombinata “Trepča” u Mitrovici, što su timovi francuskih eksperata za sudsku medicinu, naoružanih silnom opremom i radarima za ispitivanje anomalija u sastavu zemlje, odlučno demantovali nakon iscrpne istrage nekoliko meseci docnije.
Slične izjave davali su tokom dana i mnogi zvaničnici albanskih političkih stranaka sa Kosova, ali na veliko iznenađenje, i prozapadno orijentisani lider najveće albanske partije i članice vladajuće koalicije u Makedoniji Ali Ahmeti, koji je Srbe nazvao “monstrumima”. Demokratska partija Kosova Hašima Tačija izdala je saopštenje u kome se navodi da je “ubistvo dece dobro isplanirao u Beogradu, čiji su ga agenti i izvršili”.
Ipak, dostupni izveštaji međunarodnih misija bacaju veliku senku na sliku o sposobnosti UNMIK-a i Kfora da čitavih pet godina nakon dolaska u pokrajinu kontrolišu tamošnje prilike, kao i da uspešno intervenišu u slučaju nereda. Prema tim dokumentima, osoblje UNMIK-a, ali i vojnici NATO-a, koje je nemački nedeljnik “Špigl” prozvao “zečevi sa Kosova”, najviše energije tokom dva kritična martovska dana proveli su, kako se čini, “zauzimajući povoljnije taktičke položaje”, nadajući se kako će rušilačka energija demonstranata brzo splasnuti, te da će ih divljanje demonstranata jednostavno zaobići. “Kad smo posle čitali izveštaje, zapanjio nas je nivo organizacije. Jedni su blokirali prolaz pojačanjima policije i Kfora, drugi sprečavali dolazak vatrogasaca, ukoliko su ovi uopšte imali nameru da se pojave, treći palili kuće”, rekao je za NIN jedan zapadni diplomata.
Sve je počelo ujutro 17. marta, navodi se u izveštaju UNMIK policije, kada su se demonstranti okupili u južnom delu Kosovske Mitrovice, blokirali prilaze gradu. Gotovo istovremeno, učenici lokalnih srednjih škola napustili su nastavu i počeli proteste pred tamošnjim sedištem UN, tražeći da se kazne krivci za utapanje trojice albanskih dečaka.
Nešto kasnije, pridružila su im se i mlađa deca. Njihov uticaj na kasnije nemire, kako se ispostavilo, i nije bio od presudnog značaja, pošto se, u međuvremenu, u okolini čuvenog mosta koji Mitrovicu odvaja na srpski i albanski deo, okupilo nekoliko stotina agresivnijih muškaraca. Oni su nakon kraćeg koškanja pregazili barikadu koju su postavili pripadnici Kosovske policije. Njima su u pomoć pristigli jordanski specijalci i preprečili im put postavivši tri oklopna transportera na most. Nevešto, kako se posle ispostavilo, jer je masa ubrzo probila i tu prepreku, te zasula okolne zgrade kamenicama i “molotov-koktelima”.
Iznenađeni što su se probili tako duboku na srpsku stranu, ali i pod baražnom vatrom suzavca i šok-bombi koje su ispaljivali ponovo pregrupisani pripadnici UNMIK policije, demonstranti su se povukli na južnu stranu. Kforovi vojnici stigli su tek nakon što su policajci uspostavili kakvu-takvu kontrolu na mostu.
Međutim, kraj problema za međunarodne misije bio je jako daleko, pošto su učesnici protesta počeli da spaljuju UNMIK-ova vozila, što je zaokupilo pažnju policajaca, koji su tek kasnije primetili da je nova grupa Albanaca, uključujući nekoliko neidentifikovanih osoba naoružanih “kalašnjikovima”, prešla na severnu stranu, ovog puta preko pešačkog mosta koji vodi ka famoznoj zoni poverenja koju čine tri nebodera u koje su svojevremeno vraćeni prethodno prognani Albanci. Nastavljeno je bombardovanje kamenicama. Nekoliko Francuza i Albanaca je ranjeno pošto je grupa zaustavljena ručnom bombom bačenom sa srpske strane, ali Kfor ni dalje nije reagovao; prema izveštaju Međunarodne krizne grupe, zbog proste činjenice da vojnici nisu imali municiju. U UNMIK-ovom izveštaju se navodi da su pucali i Srbi i Albanci, ali i pripadnici međunarodne policije.
Bilans – šest mrtvih i oko 200 ranjenih.
Kako to obično biva, jedna nevolja ne dolazi sama, pa su demonstranti već oko podne počeli da se okupljaju i u Prištini. Posle nekoliko sati natezanja ko je, u stvari, lider studentskih organizacija i nekoliko zapaljivih govora, grupa od oko 5 000 studenata zaputila se put sela čaglavica, svega nekoliko kilometara južno od Prištine. Kako navodi UNMIK, policija je uspela da glavninu grupe zaustavi pre ulaska u čaglavicu, ali je veliki broj demonstranata uspeo da okolnim putevima dođe do odredišta i upusti se u u opštu tuču sa policijom. Masa je polako potiskivala policiju, uspevši da se probije do prvih kuća u čaglavici. Kuće su zapaljene, a međunarodne snage su se koliko-toliko konsolidovale tek pošto su iz američke baze Bondstil kod Uroševca stigli oklopni transporteri i značajna pojačanja. Rulja je, u povratku, spalila i zgrade iz “Džu programa”, jedinih zgrada u Prištini u kojima su živeli Srbi, ubivši tom prilikom jednu Srpkinju.
Strah od Srbije
Za najgore propuste Kfora uzimaju se paljenje crkava u južnom delu Mitrovice, kao i uništavanje sela Svinjare i Belo Polje, pre svega što su vojnici NATO, iz svojih svega nekoliko desetina metara udaljenih baza, u najvećoj meri neaktivno posmatrali divljanje demonstranata. “Osim što smo se našli iznenađeni žestinom nasilja, deo snaga poslali smo prema granici Srbije. Valjda se očekivalo da će vlada u Beogradu vojno intervenisati”, rekao je za NIN jedan zapadni oficir.
Nasilje se, zatim, progresivno širilo po čitavom Kosovu. U Prizrenu su u rano poslepodne zatvorene sve prodavnice u centru grada, a okupljena masa se prvo obračunala sa vozilima međunarodnih misija, da bi zatim popalila sve srpske objekte u gradu, uključujući crkvu, Bogosloviju i manastir Svetog arhangela Mihaila, iz koga su nemački vojnici prethodno evakuisali sveštenike, izazivajući bes medija u svojoj državi. “Zečevi sa Kosova”, naslovio je nemački nedeljnik “Špigl” tekst o nasilju na Kosovu, navodeći da su Albanci poručili pripadnicima Kfora da “im neće ništa” ukoliko napuste manastirski kompleks. Vojnici su poslušali, a ubrzo nakon njihovog odlaska manastir je spaljen. Vatrogasci se, jednostavno, nisu pojavili. “Osetio sam se kao poslednje đubre. Najgore je što su huligani postigli cilj, jer su vojnici gledali kako napreduje etničko čišćenje”, list citira izjavu jednog nemačkog policajca. Dolivajući ulje na vatru, lokalna televizijska stanica emitovala je snimak vreća sa ljudskim kostima koje su pronađene u jednoj od crkava, navodeći da je reč o ostacima Albanaca pobijenih tokom 1999. godine. Kasnije se ispostavilo da je čitav izveštaj ordinarna laž.
U đakovici nekoliko hiljada demonstranata napalo je tamošnju crkvicu u kojoj već pet godina živi šest starica. Posle pucnjave između italijanskih vojnika i Albanaca, vojnici i starice su napustili crkvu, koja je kasnije demolirana. U Peći se, takođe, okupilo nekoliko hiljada demonstranata sa namerom da se obračunaju sa Srbima iz Belog Polja, u kome je obnovljeno 25 kuća namenjenih srpskim povratnicima. U opštem metežu i haosu koji je pratio spaljivanje kuća, italijanski vojnici se nisu usudili da priđu Srbima već su zahtevali da protrče kroz špalir razgnevljenih i naoružanih Albanaca, te na taj način stignu do oklopnih transportera. “Da UNMIK-ov policajac nije ubio jednog Albanca, Srbi bi bili uhvaćeni na otvorenom i verovatno pobijeni”, navodi se u izveštaju MKG.
Mada su Kfor i UNMIK policija bili relativno spremni na ponovno izbijanje nasilja, masa se ponovo okupila u Prištini i krenula put čaglavice nakon zapaljivih govora nekadašnjih pripadnika OVK i Šaipe Jašari, ćerke prvog heroja te formacije Adema Jašarija. “Skoro svi demonstranti na prilazima čaglavici bili su naoružani”, rekao je tadašnji portparol UNMIK-a Stiv čapel, koji je ubrzo nakon nemira smenjen sa dužnosti, pošto je međunarodna administracija uvela “nešto restriktivniji pristup informacijama”. Takođe, šteta naneta srpskoj zajednici drugog dana nasilja obrnuto je proporcionalna broju demonstranata, primetili su zapadni analitičari.
Među brojnim džipovima sa zatamnjenim staklima koji su pratili demonstracije, na najmanje tri bile su vidljive oznake Albanske nacionalne armije (ANA), kao i nekoliko osoba koje su na odeći nosile istovetne oznake. Masa se smirila pošto ih je kosovski premijer Bajram Redžepi pozvao na razum, ali je deo grupe divljanje nastavio u Prištini, gde je zapaljena još jedna crkva. Prema izveštajima UNMIK policije i MKG-a, nekoliko policajaca ranjeno je u međusobnim obračunima međunarodnih policajaca i njihovih kosovskih kolega, ali motivi tih sukoba, ukoliko nije reč o proizvodu opšteg haosa, nisu baš najjasnije rasvetljeni.
“Najverovatnije se radilo o panici nastaloj zahvaljujući opštem metežu koji je vladao”, rekao je za NIN jedan policajac UNMIK-a. “Bilo smo zgroženi koncentracijom agresije u tim mladim ljudima. Neverovatno, ali treba napomenuti da su među demonstrantima u više navrata viđani i pripadnici Kosovske policije”, rekao je taj policajac.
Drugog dana nasilja demonstranti nisu poštedeli ni srpske zajednice u Lipljanu, Obiliću, Gnjilanu, gde je, kako navode međunarodni policajci, “popaljeno sve što se moglo zapaliti”. Kao i prethodnog dana, UNMIK policija, Kfor i Kosovska policija nisu uspeli da zaštite Srbe, a u nekoliko navrata i sa promenjivim uspehom u pomoć su pozivani i lokalni komandanti Kosovskog zaštitnog korpusa – formacije koja je prevashodno organizovana zbog odbrane od elementarnih nepogoda, ali se u poslednje vreme najozbiljnije ističe kao kandidat za glavnu ulogu u obezbeđivanju reda u pokrajini. Međutim, kao i prethodnog dana, najžešće je bilo u Mitrovici, gde su u oblacima suzavca i dima, aktivni bili i snajperi, iz kojih su ubijene dve osobe srpske nacionalnosti, a teško je povređen i jedan pripadnik Kfora. Kako se ispostavilo, snajperista se nalazio na vrhu jednog od solitera nastanjenih mahom Albancima, ali je pucač posle intervencije Kforovih specijalaca ubijen.
Policija UNMIK-a uhapsila je, nakon obimne istrage, oko 260 osoba albanske nacionalnosti optuženih za različita krivična dela počinjena tokom martovskog nasilja, uključujući i nekoliko oficira nekadašnje OVK.
Ipak, najznačajniji među uhapšenima je Sami Ljuštaku, nekadašnji uticajni komandant OVK i drugi čovek zvanično nepostojeće Kosovske tajne službe. On je osumnjičen da je podstrekavao nasilje 17. i 18. marta, ali i da je nakon sukoba 1999. godine “zlostavljao i reketirao albanske civile”. U zlostavljanje albanskih civila ubraja se i nikad rasvetljeni incident iz 2000. godine kada je drškom pištolja razbio glavu čoveku koji je sedeo do njega na fudbalskoj utakmici.
Ljuštaku je tokom rata 1998. i 1999. godine bio komandant OVK u regionu Drenica na severu Kosova. Nakon dolaska Kfora i transformacije te formacije u Kosovski zaštitni korpus, postavljen je na čelo KZK za region Drenice.
Nakon što ga je, sredinom 2001. godine, američka administracija stavila na “crnu listu” osoba čije ekstremističko delovanje ugrožava mir u regionu, Ljuštaku je smenjen sa tog mesta, posle čega se na izvesno vreme sklonio u Albaniju.
Vlasti u Beogradu optuživale su Ljuštakua za upućivanje dobrovoljaca iz Drenice na jug Srbije, što je, kako se posle ispostavilo, bila ispravna pretpostavka, pošto ga je zbog akcija u trouglu Preševo-Bujanovac-Medveđa nešto kasnije prilično oštro ukorio i tadašnji glavnokomandujući snaga NATO-a u Evropi general Vesli Klark.
Ljuštaku je uptuživan i za čitav niz drugih “terorističkih akata”, uključujući “mučenje i ubijanje” srpskih civila u logoru Likovac, nedaleko od Srbice. Okružni sud u Prištini osudio ga je 1997. godine, u odsustvu, na 20 godina zatvora zbog napada na policijsku patrolu u okolini Glogovca. Zbog tog napada, nekadašnji lider OVK Hašim Tači osuđen je, takođe u odsustvu, na deset godina robije.
Hapšenje Ljuštakua oštro su kritikovali kosovski zvaničnici, pre svih komandant KZK-a Agim čeku, koji je rekao da je “duboko uveren u njegovu nevinost”, izrazivši zabrinutost da takvi postupci međunarodne administracije teško mogu da doprinesu stabilizaciji stanja u pokrajini nakon martovskog nasilja.
Osim Ljuštakua, na listi uhapšenih nalaze se i dvojica čelnika ogranaka veterana OVK iz Peći, Nedžmi Ljaićiu i Naser Šatriu.
