Над поворком бело јато
4. ЈУЛА 2017.
Данас је празник Св Анастасије мајке Светога Саве,жене Немањине, мајке свих нас православних Срба
У сусрет данашњем празнику а на радост свих наших читалаца
Из романа Пророчанство Немањине жене аутора др Драгана Дамјановића
УСКОРО
Ново седмо допуњено издање .
Књига бисер српске књижевности најчитанији роман у 2016. и 2017. години.
Ноћ коју су у молитвеном тиховању провеле сестре крај одра мати Анастасије, никада неће заборавити.Јер како су следећег јутра једна другој шапатом признавале, чинило им се да се њено тело премешта у олтар.
Имале су живи осећај да заједно с њима, крај ове дивне мајке, силазећи са зида, дворе монаси Симеон и Сава. И неколико пута одлазиле су да им се поклоне.У рано јутро дођоше и монаси из оближњег манастира Светог Николе.
Службе са сестринством одоше на своја послушањ сестру Теодору монахиње замолише да до даљег преузме руковођење манастиром. Рекоше јој да она то мора да прихвати, не само зато што је најстарија и најученија међу њима, него и што је то жеља игуманије Анастасије.
„Мати Анастасија је одсутна, а вама то она за живота није рекла, али ја сам њен предлог већ прихватила”, каза, не противећи се, монахиња Теодора.
„Мати Анастасија нам и сада говори то. Ми је чујемо, ми знамо шта она хоће јер њене мисли и жеље услишава Господ. Све што нам је казивала, обистињавало се. И оно што још није рекла, догодиће се”, казиваху сестре Сара и Магдалена, и од свог јачег уздаха не чуше појашњења монахиње Теодоре, која је већ прихватила овај завет мати Анастасије.
„О, како бих била срећна да Бог услиши њену највећу жељу коју ми је, као и вама, поверила! Да се браћа Вукан и Стефан измире, да нашом земљом овлада Божије, српско православље! Она је овде у манастиру живела у очекивању такве благовести. Даће Бог да преко својих помазаника са Хиландара, све то ускоро буде тако”, огласи се монахиња Јефимија.
У манастирску порту пристиже и трговац Никола са неколицином ближњих и даљих комшија. Почеше да стижу колоне људи и жена из суседних села, и све оне које су у години суше одавде воду носиле. Како су пристизали, тако су одлазили пред олтар и одар.
Свуда унаоколо окупило се много света, а никада до сада у толиком броју жена и деце. Порта је била мала за толики народ. Око поднева стиже и владар Стефан, видно опхрван болом због мајке.
Велики жупан Стефан је, кад изађе из цркве, седео сам, на оној истој клупи на којој је, само дан раније, седео са мајком. Када му приђе сестра Јефимија, он уста, па је загрли. Дуго су ћутали, заједно, али је то њихово ћутање било речитије од сваког разговора. Обоје су мислима оживљавали најдражи лик. Осећали су благе очи у чије су дубине, као деца, тако радо урањали. Осећали су нежне и сигурне руке које су их водиле по рашким ливадама и шумама. У ушима им је одзвањао глас кога се никада нису могли наслушати, глас којим је анђео Господњи говорио кроз њихову мајку. Готово да су могли да осете равномерне откуцаје смиреног срца које се пресели у врт Господњи. Посматрајући пред собом ту сцену узвишене и најискреније љубави деце према мајци, приђе им мати Теодора:
„Божија децо, благо мајци Анастасији, која вас је родила и која вас не испушта из загрљаја! Ево и ја осећам њену руку на свом рамену.”
Стефан* јој показа да седне на клупу, па и њу и сестру Вуку загрли.
Сестра Јефимија се јаче приви уз свог брата, а он, љубећи јој руке, скриваше у очима сузе које није могао да заустави. Заплака и монахиња, сада игуманија Теодора.
Устадоше све троје када из цркве монаси и војници изнесоше одар са телом мати Анастасије. На капији манастира чекале су запреге, спремне да у Студеницу пренесу мајку свих бивших, садашњих и будућих владара српских, православних, о чему је монахињама и монасима не тако давно говорио отац Григорије Дијак.
Високо изнад одра кружило је јато белих голубова каквих овде никад није било.
Људи у препуној порти гледали су несвакидашњи призор, а сви су у душама осећали заштиту којом их је храбрила мати Анастасија, узносећи молитву Богомајци, клечећи на камену за опстанак народа поткопаоничког краја, народа свог српског, православног и свих људи очараних вером Христовом и љубављу према Светој Тројици.
Сви подигоше главе и угледаше како се из јата прво издвоји голуб, за њим голубица и заједно полетеше у вис. Одозго ка земљи почеше да падају прозрачне беле и пурпурне кугле.
Нико није могао да објасни себи, а ни другима: јесу ли то бисери или краснопис Сунца који је благодарио земљу…
The post ПРОРОЧАНСТВО НЕМАЊИНЕ ЖЕНЕ СВЕТЕ АНАСТАСИЈЕ appeared first on .
