POVODOM SLABOG ODZIVA SRPSKE DIJASPORE ZA PREDSEDNIčKE IZBORE
Zašto ne glasamo
Niko ne zna zašto dijaspori nije dozvoljeno da glasa poštom, odnosno prokuracijom, ovlašćenjem? To su najčešće i najjednostavnije metode glasanja u svetu. Glasač sa svog računara skine formular, ispuni ga, napravi fotokopiju pasoša, stavi sve to u koverat sa potpisom i pošalje. Glasanje je završeno.
Taman je srpska dijaspora (zahvaljujući prvom pisanom dokumentu DSS-a, a zatim i ostalim strankama), dobila pravo glasa i toliko traženo Ministarstvo za dijasporu, kad, eto nova depresija na horizontu i pitanje: da li sve ovo hoćemo ili nećemo. Tako to verovatno izgleda laičkom, nevinom oku, tj. takvu sliku o dijaspori, u histerično predizborno vreme, kroji „doxa“ (mnjenje) u matici. A retko ko vidi prave uzroke.
Zašto je odziv srpske dijaspore za predsedničke izbore 13. juna tako slab, pa određeni vetrovi već dezavuišu višedecenijsku, upornu i poštenu borbu za pravo glasa i, u maniru bivših režima, sufliraju publici u matici: eto, vidite, nije vredelo…
Kongres Srba Evrope, kao predstavničko telo obrazovane i integrisane srpske dijaspore iz 13 zemalja, koje je raskrstilo sa folklorom, političkom amnezijom, manipulacijama i Nušićevim zapletima raznih „klubova“, definisano je upravo kao političko srpsko-evropsko telo i postoji zato da bi se borilo protiv političkog licemerja.
Svi znaju da morala u politici (kao sistema) nema, ali da postoji, barem, izvesna koherencija.
Niko ne zna zašto dijaspori nije dozvoljeno da glasa poštom (par correspondence), odnosno, prokuracijom, ovlašćenjem? To su najčešće i najjednostavnije metode glasanja u svetu. Glasač sa svog računara skine formular, ispuni ga, napravi fotokopiju pasoša, stavi sve to u koverat sa potpisom i pošalje. Glasanje je završeno.
Francuzi čak za evropske izbore koji predstoje, predlažu glasanje preko Interneta.
U matici, u kojoj sve vrvi od simulacije Evrope, za izbore dijaspore, predviđene su čuvene vreće, pune listića koji ispadaju od Vankuvera do Svilajnca.
Niko ne zna zašto biračka mesta nisu otvorena pored srpskih crkava, gde srpski narod masovno odlazi, nego samo u konzulatima, u koje dijaspora, po starom psihološkom refleksu neprijatnosti nerado ide?
Niko ne zna zašto nema jedinstvenog glasačkog spiska?
Niko ne zna zašto se stalno brkaju dijaspora i izbeglice, kada status ovih dvaju kategorija uopšte nije isti, a time se degradiraju i jedni i drugi. Nasuprot ovome, malo se pažnje obraća na kategorijalnu podelu srpske dijaspore koja se deli na tri vrste: zapadna, istočnoevropska i ona sa prostora bivše Jugoslavije. Geografija u ovoj klasifikaciji nema nikakvu ulogu, već isključivo politički uslovi života. Tako, recimo, dijaspora Kanade i Australije, geografski veoma udaljena, ipak pripada istoj „zapadnoj zoni.“
Nedopustivo je, takođe, brkanje izbeglica iz BiH i Hrvatske, sa realnom srpskom dijasporom, koja živi u BiH i Hrvatskoj i koja ne glasa!
Niko ne zna zašto se „kontrolori“ glasanja ne pronalaze na licu mesta (budući da svaka stranka poznaje svoje simpatizere), nego se plaćaju dnevnice posmatračima koji dolaze iz matice?
Ceo mit o kontrolorima je prenaglašen, kao da će slanje ljudi iz matice pomoći u savršeno razvijenim tehnikama potencijalne krađe izbora (dovoljno je svega nekoliko sekundi da se ova nesreća dogodi, a ona je, po svojoj prirodi, vanvremensko umeće i večiti psihološki „ljudski faktor“ svih režima).
Pored opšte razočaranosti politički heterogene dijaspore što nije dobila vanstranačko Ministarstvo (što je takođe uticalo na odziv birača), niko ne zna ni zašto novostvoreno Ministarstvo za dijasporu nije osnovano na saveznom (već samo republičkom) nivou, što bi umnogome olakšalo glasanje čitave srpske dijaspore u svetu?
Najzad, niko ne zna zašto ovo Ministarstvo, od kada je stvoreno, nije imalo vremena da parlamentu odmah predloži zakon o glasanju poštom, koji je odmah mogao da bude izglasan, budući da je on išao, tako reći u paketu sa samim ministarstvom? Zašto se čekalo i čeka, kada je to moglo odmah da bude urađeno?
Za Srbe, koji žive u nekoj od provincija Kanade, skoro potpuno je svejedno da li će putovati nekoliko hiljada kilometara do konzulata u Vankuveru, ili će doći u Beograd. Sama činjenica da oni ne mogu da glasaju poštom, svedoči o nepoštenju matice u odnosu na njih.
Sve rečeno svedoči o, i dalje, prisutnom psihološkom problemu na relaciji vlasti matice-dijaspora.
I pored korektnog odnosa novog ministra za dijasporu sa istom, kliničke greške opšteg odnosa matice prema dijaspori već su uočene.
Psihološki najbolji i najpoznatiji način da se ukloni neki strah, jeste da se ideja koja ga izaziva proglasi nevažnom. („Nije dijaspora toliko važna, imamo prečih problema…“) Kao da siromašna zemlja sme da ima prečih problema od odnosa sa onima koji mogu da je obnove!
Takođe, jedan od klasičnih načina da se nešto odgurne „kao nevažno“ jeste metod minimizacije: ne odbiti politički zahtev, naprotiv, odobriti ga, ali učiniti sve da on ne funkcioniše. Potom javno reći: eto, hteli smo, ali nije uspelo.
Pored ove polusvesne ili svesne strategije nekih struktura u matici, ali i poplave lažnih predsedničkih „kandidata dijaspore“, strah od neprocenjenog biračkog tela, otklonjen je. Bolje reći, potisnut. Do daljnjeg. Do nekog novog oktobra.
Ali, obrazovana srpska dijaspora, koja je eliminisala trojanske konje i večne, nezamenljive pomoćnike konzulata u svojim sopstvenim redovima, nema više nikakvu teškoću da da tačnu dijagnozu i saopšti je svojim rođacima u matici: fenomen dijaspore i dalje plaši i na sve se načine, psihološkom igrom „nisam znao, nismo stigli“, potiskuje.
Nažalost, ne mnogo inteligentno.
Kada mi je, nedavno, neko od novih pridrživača mantija, dogmatski i u stilu bivših trudbenika režima, rekao: „Pa vi spolja niste ujedinjeni“, odgovorila sam: “ A što se vi svi ne ujedinite i ne ukinete političke stranke u matici?“
Izgleda da se teško shvata pojam slobode i da svaka nova vlast hoće da ima dijasporu „u bloku“. Nismo se za to borili. Borili smo se za različitost i za izbor. Za stalnu smenu. Za Gundulićevo: „kolo sreće se okreće“.
Bez mudrosti su oni koji misle da mogu ovo kolo da zaustave. Nije ga zaustavila čitava istorija. Naprotiv, ono nju pokreće.
Mila Alečković Nikolić
Psiholog i pisac
