ISTORIčAR DR VESELIN đURETIć, EKSKLUZIVNO ZA “OGLEDALO”, POVODOM VELIKOG USPEHA RUSKOG IZDANjA NjEGOVE KNjIGE “RAZBIJANjE JUGOSLAVIJE 1918—2003”
Veliko uspravljanje Rusije
• Putin okončava diskontinuitet u odnosu na tuđinske ideologije u Rusiji, spaja tradicionalne i savremene vrednosti • Tobožnji demokratizam i apstraktni mondijalizam Rusi zovu jednostavno i tačno: banditski kapitalizam • Velika iskušenja rađaju velike ljude i velike promene • Putinovska Rusija je prirodni saveznik Srbima na putevima obnove i oporavka, ali i reintegracioni most za naš ponovni stvaralački susret sa Zapadom • Povratak Holbrukove topuz-diplomatije je burevesnik • Radimo mi svoj posao i prestanimo da se čudimo što naši neprijatelji rade svoj • “Politički realizam” kao jeftin izgovor za uzmicanje, predaju, izdaju • Potrebna nova međunarodna konferencija o prostoru bivše Jugoslavije
Nedavno se u Moskvi na ruskom jeziku pojavila knjiga dr Veselina đuretića “Razbijanje Jugoslavije 1918-2003”. Nadnaslov: „Istorijske pretpostavke građanskog rata u Jugoslaviji 1991-1995. i NATO agresije protiv srpskog naroda 1999“. Knjiga je izazvala veliko interesovanje.
— Put ovog dela u rusku javnost je neobičan. Prvo se pojavila u kabinetima mnogih naučnika i političara, pa u knjižarama. Već posle dva meseca, kada je tiraž bio uglavnom realizovan, bila je najtraženija na Novom Arbatu. Kao naučniku najviše mi godi što se planira rasprava u kojoj bi učestvovali istoričari, filozofi, politikolozi — kaže u intervjuu za “Ogledalo” dr Veselin đuretić, jedan od naših najuglednijih istoričara. — Mišljenja čitalaca, među kojima ima dosta najistaknutijih intelektualaca, vrlo su afirmativna. Neki govore da će uticaj knjige i na rusku politiku biti neminovan. Mislim da se moje poruke uklapaju u one koje u poslednje vreme ističe vlada V. V. Putina.
PUTINOV “TREćI PUT”
• Knjiga se bavi i aktuelnim zbivanjima, sagledava Jugoslaviju i Srbe u opštem okviru. Da li je njen takav prijem znak da se nešto bitno promenilo u ruskoj politici?
— Kremlj je već označio diskontinuitet u odnosu na dve tuđinske ideologije: Jedna je proletersko-internacionalistička, koja je u okviru totalitarne partijske države bila istanjila tradicionalni identitet velikog ruskog naroda, osiromašila njegovu duhovnost, otvarajući pukotine kroz koje su lako prolazili svi neprijatelji, naročito prozelitski. Dok je ovaj klasni internacionalizam imao značajnu socijalnu podlogu koja ga je dugo činila primarnim za veliki deo naroda, druga pojava se nametala u vidu zapadnjačkog demokratskog otvaranja i sterilnog mondijalizma. Ruski narod je ovu drugu nazvao „banditski kapitalizam“; moja malenkost njenu „ideologiju“ podvaja od uzvišenih vrednosti Zapada, nazivajući je kokakoličarskom. Predsednik V. V. Putin najuzvišenija je personifikacija onog društvenog raskršća, koji vodi spoju tradicionalnih i savremenih civilizacijskih vrednosti. U toku je proces velikog preispitivanja, i treba gajiti nadu da će se na tom putu Rusi i Srbi sresti na nivou naroda, što bi bio prvi njihov takav susret u istoriji.
• Da li ona može zaustaviti razbijački tok i ispraviti velike promašaje ruske politike prema Srbima i Jugoslaviji?
— Mislim da sam dokumentovano pokazao da su i Zapad i Jeljcinova Rusija krajem 20. veka o Jugoslaviji i Srbima sudili na bazi propagandističkih podvala, pa su nametnuli rešenja suprotna njihovim integracionim principima. A istorija nas uči da izlaz iz ovakvih ćorsokaka možemo tražiti u revitalizaciji onih principa na kojima počiva savremeni svet, a koji su zbog velikih obmana pogaženi. Knjiga pokazuje da je Titova Jugoslavija bila postavljena na osnovama koje su bile i antiistorijske i antietničke, koje su opravdavane nepostojećom „velikosrpskom hegemonijom“, da su one održavane apsolutizacijama nebitnih razlika među jugoslovenskim narodima. Ako krenemo evropskim integracionim putem moramo prihvatiti principe koji ljude i narode ujedinjuju a ne razjedinjuju.
Prirodni naš saveznik na ovom putu obnove može biti nova Rusija koja se ubrzano pomalja razgoneći ideološke magluštine koje su je skoro jedan vek sputavale. Velika iskušenja rađaju velike ljude i velike promene, a mi smo i u ovom smislu najsličniji Rusima. Pisac predgovora za moju knjigu, akademik I. R. Šafarevič vidi shodnost zlih sudbina Rusa i Srba, i to u opominjućoj dimenziji.
PARALELIZAM ZLIH SUDBINA
Ovo veliko rusko raskršće može otvoriti proces velikog susreta Rusa i Srba na nivou naroda. Ne treba smetnuti sa uma da ojačana Rusija može da nam pruži i posredništvo radi našeg stvaralačkog susreta sa Zapadom, kome smo u kulturno-istorijskom smislu uvek pripadali. U nametnutoj nam situaciji svakodnevnih iskušenja, Rusija se pokazuje i kao reintegracioni most. Dodvoravanje onima koji nam sude na bazi neprirodnih projekcija nikuda ne vodi, odnosno onima koji svoju pobedu nad nedužnim Srbima sankcionišu na bazi izvrnute logike.
• Nije li danas isuviše kasno za takav susret između Srba i Rusa na nivou naroda, nisu li naša kola već krenula niza stranu; sada nam otpisuju i kolevku našeg postojanja, Kosovo i Metohiju?
— Mi nemamo drugog izlaza. Treba razdvojiti bitno od nebitnog; sve što su naši protivnici učinili protiv nas uradili su to uz pomoć svojih velikih pokrovitelja. Došlo je vreme da i mi krenemo tim putem. Da je Milošević uoči rata prihvatio američku ponudu očuvanja Jugoslavije pomoću srpske okosnice, država bi bila očuvana i postala bi plac-drum na putu prema Rusiji. On je tada bio u prilici da Jeljcinu jasno kaže: “Ili ćete nas vi prihvatiti i stati na put separatistima koji prete novim genocidom nad nama, ili ćemo mi prihvatiti američku ponudu objektivno uperenu protiv vas.” On to nije uradio, a od takvih alternativa je zavisilo i blagovremeno „buđenje“ Kremlja. Otvorena je velika provalija između naroda koji se borio za opstanak i ruskog rukovodstva koje nije videlo da Srbi braneći sebe objektivno brane i Rusiju.
Srbe je pogodio i udes diplomatskih činovničića-ideologizatora, koji su jugoslovensku i srpsku situaciju procenjivali na bazi starih stereotipa. Lično sam se, kao predsednik Društva srpsko-ruskog prijateljstva, sukobljavao sa takvim, sa ljudima koji i nisu znali gde sve Srbi žive, pa su srpska oslobođenja svojih etničkih teritorija doživljavali kao agresiju.
• A danas?
— Danas je u Rusiji znatno drugačija situacija; u toku je proces velikih preispitivanja. Stoga i Rusiji i Zapadu treba staviti na znanje da strašni epilog jugoslovenske drame nije stabilno rešenje, da Drugi svetski rat kod nas još nije završen, da je najnovija drama završena nametanjima koji vode novim dramama. Ako to ne uradimo, i to na zvaničnom nivou, Amerika će nastaviti svoj po nas poguban kurs, o čemu govori i izjava Ričarda Holbruka, sa porukom: ili Kosovo kao nezavisna država ili Evropa! Nagoni nas ponovo na prihvatanje „carstva nebeskog“.
• Mislite da je aktuelna podrška Rusije u vezi sa situacijom na Kosovu i Metohiji znak promene ruske politike o kojoj govorite?
— Mislim da je Rusija pod Putinom krenula ruskim putem, a on neminovno vodi preko temeljnih preispitivanja svega što se izdešavalo u zadnjoj deceniji 20. veka. Moja knjiga se – sudeći po mišljenjima ne samo naučnika nego i nekih zvaničnika – prima kao određena naučno zasnovana elaboracija tog otvaranja. Naravno, velika Rusija ima u vidu i druge značajnije argumente.
GLASOVI MILIONA STRADALIH PREDAKA
Srbi danas, za razliku od drugih istorijskih naroda, svoju samobitnost najviše izražavaju na partijsko-političkim vašarima, licitirajući o svemu i svačemu. Takvo ponašanje odlikovalo je celokupnu njihovu novovekovnu istoriju, a njegova osnovna konstanta je stalno povlačenje. Razlog toga je što se na vreme nismo odredili u svojoj etničkoj i teritorijalnoj celovitosti, čime smo širom otvarali vrata svim pretendentima na naše zemlje. Najhalapljiviji su bili naši konvertiti, zbog čega se o našim najnovijim katastrofalnim gubicama može govoriti i kao o pobedi frojdovskog „sindroma malih razlika“.
Sve ovo nam se krajem 20. veka izdešavalo u zapadnim srpskim zemljama; to nam se danas dešava i na Kosovu i Metohiji.
Zbog raspamećenosti i ravnodušnosti doživeli smo satanizaciju, i niko više u svetu i ne pomišlja da smo posle Jevreja najstradalniji narod na svetu. Samo u 20. veku oko četiri miliona mrtvih! Ne bih se začudio ako nam uskoro oni koji su nam dužni stotine milijardi dolara odštete iz Drugog svetskog rata podnesu neke svoje odštetne račune!
• Slično se i danas zbiva i u odnosu prema aktuelnoj situaciji na Kosovu i Metohiji?
— Ponavlja se slična priča, zapravo nastavlja ona stara i prastara. Naši političari se ponovo „povlače“ otpisujući nasiljem postignuto, ne pominjući ono iz perioda od 1941-1999. godine. Dodvoravajući se Zapadu, zaboravljaju da taj demokratski Zapad podsete na njegove principe o nezastarevanju zločina, o nepriznanju nasiljem postignutog, o svetinji privatnog vlasništva. Jedan od naših zvaničnika stidljivo poziva na paralelu Kosmet—BiH, sa Dejtonom, odnosno na proporcije eventualne podele na osnovama koje prethode NATO agresiji, odnosno na 1999. godinu. Očigledno bez saznanja da je i ovo rešenje iz BiH po Srbe fatalno, jer im otima ne samo oko 20 odsto teritorije nego i ono što su „posedovali“ pomoću svojih jugoslovenskih iluzija, nadnacionalno izraženih prilikom popisa stanovništva 1991.
SRBIJA VIŠE NEMA ODSTUPNICE
Šiptari su mnogo toga naučili od Hrvata: tražiti od Srba najviše da bi se dobilo premnogo, znajući da se naši „glavari“ uvek povlače. Ako se danas povučemo na paralelu sa Dejtonom sledeća će biti neka paralela na Drini. Približiće se oni, potom, i „stonom Beogradu“, dok će „žene u crnom“ i ove nove „u šarenom“ kukati zbog njihove „zle sudbine“. Ponašamo se kao da ne vidimo da su zulumćari, napravili još jedan prodor prema „etnički čistom Kosovu“. Zar nije to isto ono što su i Hrvati napravili u RSK, i što drže i danas kao svoje, iako nemaju ljude da popune ispražnjene prostore. A nova Evropa govori o njihovom „velikom demokratskom pomaku“. I mi joj se i dalje klanjamo!
Možda je krajnje vreme da se opametimo? Ako su nam oduzeli pravo na odbranu, nisu nam oduzeli pravo da jasno kažemo i sebi i svetu da ništa nasiljem postignuto ne priznajemo? Ko nas sprečava da sačinimo etničke karte srpskih zemalja (pravoslavnih, katoličkih, muhamedanskih) – da bi se videlo da je i ono što nam kao pravoslavcima treba, da pripada umanjeno bar za jednu trećinu od stvarnog. Ko nas sprečava da sačinimo etničku i posedovnu sliku Kosova i Metohije koja prethodi musolinijevsko-hitlerovsko-šiptarskoj agresiji 1941. godine, kada smo posedovali oko 75 odsto površine ove oblasti i preko 50 odsto njene populacije, i da te karte svakodnevno objavljujemo u novinama i na TV ekranima? Ko nas onemogućava da ove karte prati pesma-poruka pameti i osvešćenja „Vidovdan“? Ne treba se plašiti opomena mondijalista, jer ovi pripadaju narodima bez korena, hoće da iščupaju korene kulturno-istorijski utemeljenih – da bi gospodarili pomoću sirovih beslovesnih masa.
Mi, zaista, nemamo više kuda da odstupamo; došlo je vreme za „ustajanje iz mrtvijeh“. Više puta smo ginuli za“carstvo nebesko“, manje zbog sebe a više zbog Evrope, a naša Evropa danas nam i taj kapital oduzima, dajući ga našim ubicama. Poručimo joj da mi znamo da izaberemo i carstvo Nebesko koje je u znaku one njegoševske: „Neka bude što biti ne može!“
Istorija nas uči da su svi dosadašnji naši „politički realizmi“ bili akordi naših uzmicanja, gubitaka; možda će nam napokon Naša Evropa ponuditi politički realizam moralnog smisla, u znak zahvalnosti za sve ono što smo za nju vekovima činili?!
STRAH OD EVROPSKE NEDOSLEDNOSTI
• Govoreći o ruskom „istorijskom dugu“ prema Srbima predložili ste da se u Moskvi i drugim ruskim gradovima pojave srpski trgovi, ulice, spomenici?
— Ako se prihvate osnovne poruke moje knjige, to će se i desiti. Predložio sam da se takav Srpski trg brzo ustanovi u Moskvi i da na njemu zasja skulptura kompozicija genijalnog V. M. Klikova na kojoj bi bile izobražene srpske veličine: ćirilo i Metodije (u knjizi je štampana karta Karla Velikog iz 814. na kojoj se zemlja u kojoj su ovi velikani rođeni naziva Srbija, to ne znači da se pravo na njih odriče i Grcima i Bugarima); Svetog Save, cara Dušana Silnog, Svetog kneza Lazara, Miloša Obilića, đorđa Kastriote Skenderbega (u čije je doba Albanija uglavnom bila naseljena Srbima, a njega i njegovi roditelji i savremenici ubrajaju među Srbe, Ruđera Boškovića (srpsko-latinskog genija 18. veka), Karađorđa, Njegoša, Vuka i Nikole Tesle. Predložio sam da se tu nađu i istaknuti ruski Srbi: Sava Vladisavić Raguzinski (prvi diplomata Petra Velikog), vojskovođa Miloradović (desna ruka Kutuzova). Da mislimo kao što misle Hrvati, uključili bismo tu i i Aleksandra Petrovića (Šandora Petefija), najvećeg mađarskog pesnika. Ovaj moj predlog, uveren sam, urodiće konkretnim rezultatima, jer su Rusi kao narod Srbe najbolje upoznali krajem 20. veka, na nivou zajednice zlih sudbina. Ako ideja bude realizovana, kopija veličanstvenog spomenika se može pojaviti i na beogradskoj Slaviji.
• Nedavno je slovenački političar Zmago Jelinčić izjavio da je potrebna međunarodna konferencija o Jugoslaviji. Koliko znam i vi ste bili referent na naučnom skupu koji je to naglasio?
— To je i završna rečenica moje knjige od 650 strana, pa se knjiga može posmatrati kao određena naučna elaboracija tog stava. Tzv. međunarodna zajednica upućena je da krene tim putem ako ne zbog čega drugog, ono zbog činjenice da je svojim rešenjima iz kraja 20. veka pobudila iluzije separatista prema apsolutnoj državnoj i nacionalnoj nezavisnosti. Pošto se svi oni dokazuju na antisrpskoj osnovi (u proterivanjima Srba i prisvajanjima srpskih teritorija, srpske kulturne baštine), reakcija ugroženog naroda je neminovna, pre ili kasnije. Stoga se međunarodna konferencija pokazuje kao nužnost temeljne rekonstrukcije jugoslovenskog društva na kulturno-istorijskoj i etničkoj osnovi (u mojoj knjizi date su takve alternative), koja će ukloniti veštačke podele i otvoriti stabilne puteve prema Evropskoj uniji. U ovom okviru brzo će se razlabaviti balkanske podele i potisnuti retrogradni regionalizmi, a afirmisati se autentični narodi, u koje će se potom „utopiti“ iz njih izvedeni nacionalno-ideološki surogati. U tom okviru, Srbi Kosova i Metohije pre ili kasnije okupiće se oko svojih drevnih hramova, kao što se oko svojih okupljaju Jevreji.
Bojim se, međutim, nedoslednosti u evropskoj politici, koja se na našem slučaju posebno izražava. Ono što se dešava u Hrvatskoj, na Kosmetu, delimično i u BiH govori o nekom strategijskom paralelizmu koji podseća na srednjevekovne, koji je suprotan evropskom integralizmu.
NAMA JE JASNO, OBJASNIMO DRUGIMA
• Dr đuretiću, da li će se Vaša knjiga uskoro pojaviti i na srpskom?
— Mi smo sve svoje priče odavno ispričali, u zadimljenim krčmama ili na bukačkim mitinzima, u atmosferi zaglušljivosti. Ili, pak, u naučno-kabinetskim prepirkama, ili u kritičko-istraživačkom čistunstvu – bez društvene operacionalizacije istorijskih pouka i poruka. Došlo je vreme da ih ispričamo drugima.
JERUSALIM I KOSOVO
• Nije li to najava novog talasa “topuz-diplomatije”?
— „Topuz-diplomata“ još nije shvatio da su nametanja koja je ostvario zatišje pred buru; Srbima oduzima područje identiteta a kao Jevrejin svim silama brani pravo Izrćla na Jerusalim, na svoj iskonski identitet na Bliskom istoku. O njegovoj istorijskoj raspamećenosti i bezdušnosti koja izaziva ogorčenje, govori „dodatak“ izjave: očekivanja da će Albanci čuvati drevne srpske spomenike, koji su proživeli i tursku okupaciju, a to znači poziv vucima da čuvaju jaganjce. Ovaj politički alhemičar, koji je na liniji svoje samovolje upotrebljavao američku silu, prepušta uzurpatorima srpskih zemalja pravo da čuvaju korene i svetionike naroda koji obesnažuje njihov identitet. Da je naučio makar i jednu lekciju iz istorije srpsko-arabanaških odnosa uzeo bi u obzir strašnu činjenicu iz Albanije, gde su ti njegovi „čuvari“ u toku jednog veka sa zemljom sravnili hiljade srpskih spomenika i naselja.
Srbi imaju mnogo razloga da strepe od ovog čoveka, jer se on pokazuje i kao član „svetske vlade u senci“; ukoliko ga Bilderberg grupa kao ratnog huškača ne ukloni.
U strahu od nove neizvesnosti, naš narod već poručuje: „Neka bude što biti ne može!“
