SRPSKA PRIčA. OD 1989. DO 2004. GODINE
I. SRPSKA ISTINA
čESTO SE GUBI IZ VIDA DA SE TU RADILO O POčETNIM DOGAđAJIMA U SFRJ.
ŠTO DOGADJAJI NISU POŠLI DOBRIM TOKOM, RAZLOGE TREBA TRAŽITI U NEDOSTATKU POLITIčKE MUDROSTI. TADAŠNJI POLITIčKI LIDERI NISU MOGLI DA IZADJU IZ OKVIRA KOMUNISTIčKOG IDEOLOŠKOG NAčINA MIŠLJENJA I NAUčENOG PONAŠANJA.
PROBLEMI SRPSKIH POLITIčARA POSLE 1989. GODINE PROIZAŠLI SU IZ NJIHOVOG ODNOSA PREMA ZAPADU I PREMA SPOLJNOJ POLITICI ZAPADA I IZ OSTAJANJA PRI „SRPSKOJ ISTINI“. DEO TE ISTINE BIO JE KOMUNISTICKI (SOCIJALISTIčKI) POLITIčKI SISTEM.
Uslove pod kojima je Srbija mogla da postane deo Zapadne Evrope odredio je Miloševic. On je u maju 1989. godine (Politika od 24. maja 1989.) najavio da Srbija moze da postane deo Evrope, ali uz uslov da ona nadje takva resenja koja bi “doprinela daljem unapredjivanju socijalizma”. – “Mi cemo uci u tu Evropu, ali naravno kao ravnopravni clanovi, i naravno, to se samo po sebi razume, na nas jugoslovenski i socijalisticki nacin” – rekao je on. On je te 1989. godine jos govorio da je „socijalizam ideja koja ce u blizoj buducnosti biti ostvarena u citavom svetu“. Milosevic je vec ranije najavio da se SFRJ nece vracati na staro – na privatno vlasnistvo i gradjansko drustvo. I jos je dodao da se pitanje – da li gradjansko ili socijalisticko drustvo – nece moci da resi bez prolivanja krvi. Eto to je bila „srpska istina“.
Deo „srpske istine“ je bila i cinjenica da Srbija nije imala spoljnu politiku. Buduci da su kod Milosevica na prvom mestu stajali njegovi licni pogledi i shvatanja nije naravno moglo biti mesta i za spoljnu politiku. Slika koja je 1989. i 1990. nastajala na Zapadu o Srbiji nije uzimana ozbiljno u razmatranje u Beogradu. Nije uzimana u razmatranje ni mogucnost da Srbija zbog svoje „srpske istine“ ne bude podrzana od vodecih svetskih sila u raspravama unutar SFRJ, kao ni mogucnost da Srbija dodje u situaciju da trpi pritiske od tih istih svetskih sila. „Srbija je bila ona sama prava Srbija“ – bilo je vodece shvatanje. To shvatanje je bilo ali (1) – u suprotnosti sa tadasnjim shvatanjima u svetskoj spoljnoj politici i (2) – to shvatanje je samim nacinom iskazivanja onemogucavalo svako drugo konkurentno shvatanje. U Srbiji je vladala „socijalisticka zaslepljenost“. – „Politicki sistem u Srbiji nije visepartijski i nece ni biti“ – tvrdjeno je u Beogradu i to u vremenu kada je u Istocnoj Evropi doslo do velikih politickih promena. Bilo je i tvrdjenja kao naprimer da je „jedan gradjanin – jedan glas“ prava demokratija pri cemu se ignorisala cinjenica da je u SFRJ vazilo pravilo: „jedna jedinica (republika) – jedan glas“.
Prve reakcije u Sloveniji, u Americi i Zapadnoj Evropi na dogadjaje u Istocnoj Evropi i na dogadjaje i reakcije u Srbiji imale su dalekosezne posledice po SFRJ. I tako je ubrzo doslo do krupnih razlika po pitanju politickog sistema i uredjenja SFRJ izmedju Slovenije i Srbije ali i izmedju Zapada i Srbije. Te razlike mogle su da se otklone samo na jedan jedini nacin – uz pomoc zapadne spoljne politike. Moramo da kazemo, da je upravo svetska i srpska spoljna politika u proslosti bila taj faktor koji je uvek odlucivao i sve odlucio. Zbog toga smo i dosli na pomisao da novim sloganom „Samo Spoljnapolitika Srbina Spasava“ istaknemo znacaj spoljne politike. Uostalom smatramo da bi svaka analiza proslosti trebalo da obihvati i analizu spoljne politike. U pravljenju gresaka u spoljnoj politici srpski politicari imali su podosta loseg iskustva. To se nije dogodilo samo te 1989. godine vec i 27. marta 1941. godine. Posle 1989. godine dosao je krvavi raspad socijalisticke SFRJ a posle 27. marta 1941. dosao je krvavi raspad kraljevske Jugoslavije. Srpski politicari su 27. marta 1941. ne samo politicki pogresno nego i nepatriotski postupili. Isto tako je bilo politicki pogresno i nepatriotski kada su se 1989. godine odlucili za kontinuitet jugoslovanskog samoupravnog socijalizma na koji Slovenija nije pristajala i kada su se odrekli vodjenja spoljne politike. Umesto “zakljinjanja” u socijalizam tada je bilo neophodno da se postave sledeca pitanja: Kako dalje posle 1989. godine, gde smo mi u svetu, s kim smo mi u svetu i s kojom spoljnom politikom? Ocigledno da su srpski politicari propustili (1) – da urade ono jedino moguce u spoljnoj politici i priblize se Zapadu, (2) – da preispitaju svoj odnos prema politickom sistemu socijalizma i (3) – da se priblize politicarima Slovenije.
I srpski biraci su deo “srpske istine”. Oni su ili podrzavali politiku tadasnjih srpskih politicara i to na nacin sto si ih birali, kao u slucaju Milosevica ili sto su i sami ucestvovali u dogadjajima kao naprimer 27. marta 1941. godine izlaskom na ulice. Podrzavanje vojnog puca 27. marta 1941. bilo je neodgovorno i iracionalno i opasno po Jugoslaviju, sto se ubrzo, na zalost, i pokazalo – 6. aprila 1941. godine. Biraci su u decembru 2003. na izborima pokazali opet inat, neznanje, nemudrost dajuci svoje glasove partijama koje su u proslosti (a i danas) nastupale inadzijski i potpuno stetno po zemlju. Izgleda kao da su postupali po poznatim nacelima “bolje moje institucije (grob) nego zapadna demokratija (rob) ili “bolje inat (rat) nego kompromis (pakt).
Na kraju jos jedan primer „srpske istine“. Izgleda da srpske politicare krase samo nepozeljne osobine. Na prvom mestu jeste svakako otsustvo politicke mudrosti. Na drugom mestu jeste otsustvo moralnosti i prisutni inat. Slede dalje – prkos i shvatanje po kome su oni uvek u pravu, tvrdoglavost i silecijstvo, neodgovornost i sklonost nepromisljenim potezima ali i opsta politicka nesposobnost i nespremnost na kompromise odnosno nesposobnost da se saradjuje sa drugima. Dalje, kod njih je posebno primetna netolerancija, prepotentnost i naravno ne sme da se zaboravi – nekvalifikovanost, diletantizam, haoticnost, neinteligentnost, primitivizam, neradnost, neorganizovanost, jalovo naklapanje, sklonost prevarama i potkupljivosti. Istovremeno, s druge strane, nazalost, srpski politicari poseduju osobine koje im omogucavaju osvajanje vlasti i ostanak na vlasti. Te osobine su: vestina laganja i obecavanja, demagogija, lukavstvo i prefriganost, „presvlacenje“, „nesavijanje“.
II. SRPSKA POLITIKA
– Politika nije ni pravicnost, pravo, istina niti moral, politika je nesto posebno. Sa svojim nepredvidivim cudima ona nalici vremenskim prilikama. Politika je ali i nesto kao neko zivo bice sa dobrim i losim osobinama, ali i kao neka igra u kojoj igraci ne uvazavaju pravila igre –
Na kraju osamdesetih i pred konacni nestanak politickog Istoka srpsku politiku je rastrzala stalno prisutna sumnja u eventualno slabljenje sopstvenog uticaja. Istovremeno izrazavalo se uspavljajuce samozadovoljstvo sto srpska politika drzi Srbiju u svojim rukama, i to najzad bez Tita, naravno, za njeno sopstveno dobro.
Korene te sumnje u slabljenju sopstvenog uticaja treba, izmedju ostalog traziti u nezadovoljstvu srpskih politicara Ustavom iz 1974. godine. Uzroke te sumnje treba traziti i u iseljavanju srpskog stanovnistva sa Kosova pod pritiskom ekstremnih albanskih politicara i zahtevima istih za izdvajanje Kosova. Ali uzrok sumnji u sopstveni uticaj treba traziti i u promenama koje su bile otpocele u Sovjetskom savezu, Istocnoj Evropi i u Sloveniji.
Srpska politika je zastupala tezu po kojoj su problemi na Kosovu bili posledica Ustava iz 1974. godine i da se ti problemi mogu resiti na jedan jedini nacin: naime, da srpski politicari sami odlucuju. Ali da bi oni mogli da, najzad, sami odlucuju bilo je neophodno da se izmeni Ustav iz 1974. Oni su verovali da ce promenom Ustava ojacati sopstvene snage i da ce im te snage omoguciti resavanje kosovskog problema.
Iz napred iznetog proizilazi da je srpska politika bila definisana sledecim sadrzajima:
(1) Srpski politicari ne mogu vise da prepustaju zastitu svojih interesa drugima, i (2) Srbija je najzad nasla sebe i svoju sopstvenu politiku, njoj niko nije potreban, ona je sama sebi dovoljna. Tako su srpske vodje i stratezi hteli da se veruje.
Tadasnji srpski politicari bili su ubedjeni da su u proslosti za Srbiju vazne odluke donosene bez Srbije i da je sada doslo vreme da se okonca s takvom politikom.
MEDJUTIM, USPEH ILI NEUSPEH JEDNE POLITIKE, NE RETKO, ZAVISI I OD ODABRANOG POLITICKOG TRENUTKA KAO I OD POSTOJECIH POLITICKIH OKOLNOSTI
„Vise se nikad ne moze i nece vratiti vreme da se o Srbiji odlucuje izvan Srbije“ – rekao je Predsednik skupstine, Borisav Jovic, 28. marta 1989. godine, po zavrsetku Ustavnih promena. Srpski politicari su bili uvereni da je ta odluka ispravna i da ne moze da skodi srpskim interesima i da nece da dovede Srbiju u neravnopravan polozaj i u sukob sa drugim republikama.
„SRBIJA SE OSVESTILA I POREMETILA SVE RANIJE USPOSTAVLJENE ODNOSE U JUGOSLAVIJI. MNOGI NISU SVESNI KOLIKO JE TO UTICALO NA POLITICKA PONASANJA VAN SRBIJE I NA UBRZANJE PROCESA DO KOJIH JE DOSLO U NAREDNOM PERIODU“ ( Iz knjige Borisava Jovica: „KOMADANJE JUGOSLAVIJE“, izdanje Politika 1992, str. 22).
Jovic je jos kazao da je Milosevic svojom „snaznom“ prirodom i „bahatom“ politikom uticao na raspad SFRJ. Jovic je dao i odgovor zbog cega se raspala , odnosno zbog cega je, kako on kaze, razbijena SFRJ. On smatra da Sjedinjene drzave nisu imale nameru da rasture SFRJ, medjutim odlucilo je uverenje da se ona mora rasturiti i to zbog toga sto je ona predstavljala poslednji ostatak komunizma u Evropi. Cilj Amerike bio je demokratizacija Istocne Evrope ali izgleda da to nije moglo u SFRJ i zbog toga se odlucila na njeno razbijanje („Novosti“ od subote 22. 11. 2003).
Da podsetimo: stub srpske politike na kraju osamdesetih bio je socijalizam kao izraz komunizma. SRPSKA POLITIKA I KOMUNIZAM BILI SU MEDJUSOBNO TESNO POVEZANI, ZBOG CEGA JE TADA, U TO VREME, DEMOKRATIZACIJA BILA NEMOGUCA. Srpska politika dovodila je u pitanje Titov komunizam samo u delu koji se odnosio na Ustav iz 1974. godine, t.j. u delu koji je regulisao administrativnu podelu Srbije. Politicke promene u Istocnoj Evropi dovele se, medjutim, DO RAZDVAJANJA POLITIKE OD KOMUNIZMA i do gubitka vladavine komunizma kao jedine istine u politici. Ideja demokratije kao konkurentski politicki model dobila je na snazi i u Istocnoj Evropi i u Sloveniji sto je dovelo do toga da je komunizam otisao u istoriju. Ali ne i u Srbiji.
Danas, tako se predstavlja, Srbija stoji opet, iako ne i pod istim okvirima i okolnostima, pred istim problemom. Predstavlja se u politici tako kao da je ponovo Ustav na prvom mestu i da je najpreci problem. (Upravo je javljeno da ipak nece moci da se donese u predvidjenom roku). Niko se, izgleda, ne pita zasto ne bi, naprimer, izvoz bio taj najpreci problem? Ili kao sto je pomocnik Vuka Draskovica i politicki analiticar, Ognjen Pribicevic, predlozio da se u Skupstini SCG usvoji rezolucija o evropskoj integraciji. Kao i mnogo puta do sada, dosao je do izrazaja isti nacin reagovanja – naime da se administrativnim merama resavaju problemi. Institucije su najveci nacionalni i drzavni interes, govori se. Cini se, ali, da isturajuci institucije u prvi plan, tako da sve izgleda korektno, da se ustvari prikriva politika koja se sprovodi. Govori se o vladavini institucija. U opticaju su kapitalne reci, kao: zakonodavna politika, rad na novom ustavu itd. Ustvari, kad se bolje pogleda, izgleda da se pod zastitom legalizma, vratio „legalno“ SPS i njihov sistem vrednosti. Sve se odvija prema onoj staroj prici: Mi smo trazili istinu, medjutim, mi je, ali, jos uvek nismo nasli, ali ne mari, raspravljacemo sutra ponovo o tome i nastavicemo da je trazimo. Pri tome se zaboravlja da „vreme jako brzo istice“. Smatramo, ali, da se problemi mogu resavati samo politikom koja uvazava postojece okolnosti i okvire. Izgleda da retko kome pada na pamet da bi mozda bilo celishodnije da se izmeni pristup problemima u politici. Zaboravlja se i danas da svaka uspesna politika, pre svega, trazi odredjene preduslove i uvazavanje svetskih politickih okolnosti.
III. SRPSKI POLITICAR
I on ih je vodio i vodio, a njih je bivalo sve manje i
manje i na kraju, kada ih je ostalo samo nekoliko, oni
ga upitase:
„Je si li ti u putu vid izgubio?“
„Ne. Ja sam se rodio slep“ – odgovorio je on.
Po Radoju Domanovicu iz satire “Vodja”
– MOZE SE SLOBODNO KAZATI DA SRPSKI POLITICARI NE SHVATAJU ZNACAJ POLITIKE I DA SE SAMO IGRAJU POLITIKE –
Uzroke raspada SFRJ, gradjanskih ratova, NATO ratovanja protivu Srbije treba traziti u politici politicara bivsih jugoslovenskih republika, i politici americkih, nemackih, engleskih i francuskih politicara. Raspad i ratovi dogodili su se posle 1989. godine kada je doslo do nestanka Istocnog politickog sistema.
Sa Miloseviceve strane i njegove partije, sa strane ostalih vodja Srba u SFRJ, sa srpske strane uzroci raspada i ratova su: 1. (Miloseviceva) spoljna politika, 2. (Milosevicev) komunizam, 3. licne osobine Milosevica, 4. politicka rukovodstva Srba u Hrvatskoj i u BiH, 5. proslost, 6. opozicija u Beogradu i 7. srpski glasaci.
Naravno, nije se SFRJ raspala i nije doslo do gradjanskih ratova i do bombardovanja Srbije samo iz gore navedenih Milosevicevih i srpskih uzroka.
MEDJUTIM, MILOSEVIC JE BIO TAJ KOJI JE STVORIO USLOVE (ako se izuzme raspad Istoka) U KOJIMA JE TO BILO MOGUCE.
Najizrazenija politicka osobina Milosevica bila je locirana u njegovoj svesti – I POSLE 1989. GODINE – KOMUNIZAM. Nakon Titove smrti receno je – “posle Tita – Tito”. Kada su istocnoevropske zemlje odbacile komunizam kao politicko uredjenje Milosevic je govorio: “Ili ce SFRJ ostati federacija na Titovim nacelima (citaj komunisticka) ili je nece biti”. Ali i Zapad, pre svega Amerika, je javno i jasno porucivao: “SFRJ moze da opstane jedinstvena ali samo na demokratskim nacelima, vi morate da odaberete ili komunizam ili jedinstvena ali demokratska SFRJ, ali nece moci i jedno i drugo”. Odmah je trebalo da bude jasno da je nastao jedan problem. Medjutim, izgleda da to politicarima nije bilo jasno. I jos nesto – problem se nije mogao da resi Milosevicevom politikom.
(Prilikom nedavne (maj 2004) posete ministra inostranih poslova EU Krisa Patena Beogradu moglo je da se cuje nesto slicno: „Budimo nacisto. Srbija moze da zastiti one koji su optuzeni za masovna ubijanja i druge uzasne zlocine ILI MOZE DA SE PRIDRUZI EVROPSKOJ UNIJI, ALI NE MOZE OBOJE“).
ALI NJEMU, A I DRUGIMA, NIJE BILO JOS NESTO JASNO, A TO JE, DA AKO SE PROBLEM NE BI MOGAO DA RESI JEDNOM (VAZECOM) POLITIKOM , DA ONDA TREBA DA SE MENJA POLITIKA ILI POLITICAR
Medjutim, cini se, da do promene Miloseviceve politike nije nikako moglo da dodje. Pogledajmo, naprimer, sta je Mira Markovic govorila: „Da li cemo ziveti u socijalistickom ili nekom drugom drustvu, necemo odlucivati kroz diskusiju i glasanjem. Jugoslavija do socijalizma nije ni dosla diskusijom, pa ga kroz diskusiju nece ni izgubiti“ (NIN, 8. oktobar 1989. godine).
Sledeca Miloseviceva osobina bila je autoritarizam. „On je siledzija velikih razmera” (V. Cimerman: „Poreklo jedne katastrofe”, u izdanju Danasa, 2003). „U sukobima unutar autoritarnih politickih elita, … pobedjuju oni, … koji su, sa jedne strane, odlucniji i preduzimljiviji, citaj bezobzirniji i verolomniji, a sa druge strane, ubedljiviji. … Septembra 1987. godine, odlucnim i iznenadnim, t.j. bezobzirnim i verolomnim poduhvatom uklonio je dotadasnjeg prvog coveka Srbije, Ivana Stambolica (Slobodan Antonic: „Zarobljena zemlja“, u izdanju Otkrovenja, 2002, s. 88).
Voren Cimerman, 1989. godine americki ambasador u Beogradu, smatra da je Milosevic imao jos jednu crtu: „Postojala su, zapravo, dva Milosevica. Milosevic broj jedan – bio je tvrdi linijas, autoritaran, ratoboran, sklon haosu i spreman na upotrebu sile… Milosevic dva – bio je uctiv, prijatan, kooperativan i stalno je trazio razumna resenja za jugoslovenske probleme“ (ista Cimermanova knjiga).
Ivan Stambolic opisuje Milosevica ovako: „Uvidjao sam, naprimer, da Milosevic ume da prenagli, da izabere preke puteve, da ishitreno iskoraci, da povrsno zakljuci, da pretvrdo presudi, i niz slicnih mana svojstvenih coveku vruce glave… Medjutim, nevolja je u tome sto nisam predpostavio da se sve te odlike mogu izvrci u cudovisne mane ukoliko se ispolje u krajnostima. Nisam imao ni razloga ni povoda da u odlucnosti naslutim sklonost – nasilju kao njenu krajnost, da u borbenosti predosetim – ratobornost, da u energicnosti predvidim – bezobzirnost, u ambicioznosti – beskrupulozno vlastoljublje, u dinamicnosti – brzopletost (Ivan Stambolic: „Put u bespuce“, (Odgovori I. Stambolica na pitanja Slobodana Inica), u izdanju radija B92, 1995, s. 136).
Borisav Jovic je vise puta isticao da je Milosevic uvek hteo da samo on o svemu odlucuje. Time je vec unapred bila iskljucena svaka mogucnost trazenje alternativnih resenja. Nametni sopstvene predstave i slamaj otpor – bila je njegova deviza. Njegove osobine bile su u suprotnosti – sa unutrasnjim ustrojstvom SFRJ i sa komunikacijom sa svetom i iskljucivale su vec na startu vodjenje jedne prilagodljivije i razumnije politike. Takav sklop osobina doveo je, na kraju, do sukoba sa Slovenijom i sa svetom.
