Na samu petu godišnjicu od završetka NATO bombardovanja Srbije i dolaska snaga zapadne alijanse sa oznakama i u ime Ujedinjenih nacija na Kosmet, više stotina Albanaca demonstriralo je u Prištini, tražeći da medjunarodne snage napuste to područje. Zahtev tih demonstranata je i da se van snage stavi Rezolucija Ujedinjenih nacija 1244, koja je ratifikovala Kumanovski mirovni sporazum iz juna 1999.
Izuzev Harija Holkerija koji je to okarakterisao kao ispoljavanje prava na drugacije misljenje, očigledno je da se takvim prištinskim skupovima ne pristupa kao ispoljavanjima gradjanske neposlušnosti. Iskustvo govori – na Kosmetu je sve što se pretvaralo u istoriju, počinjalo sličnim okupljanjima, ili, još gore – aktom nasilja, na šta ukazuje i nedavno ubistvo 17. godišnjeg Srbina Dimitrija Popovica.
Nisu, s tim u vezi, bez razloga upozorenja iz Briselu, odakle je gotovo ekspresno upućena poruka sa sednice Saveta NATO-a da se “veoma ozbiljno mora uzeti situacija na Kosovu”. To može da dovede na realnu pretpostavku da u NATO-u postoje procene i strahovanja da bi na Kosmetu mogao da se ponovi talas nasilja iz marta ove godine.
Tog desetog juna 2004. je i najviši predstavnik medjunarodne zajednice na Kosmetu Hari Holkeri obznanio da je završena njegova misija, koja će ostati upamćena po rušilačkim demonstracijama albanskih separatista tri meseca ranije, čija silina je zbunila i Holkerija i mnoge druge zarobljenike stereotipa da albanska strana u rešavanje problema Kosmeta, navodno, unosi isključivo miran način, a srpska, silu.
Istog dana, Rusija (ministar inostranih poslova Sergej Lavrov) se založila da medjunarodna zajednica odbaci dvojne standarde. Kako je posle razgovora sa Lavrovom u Moskvi izjavio Vuk Drašković, ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, Rusija traži i da svet “odmah finansira obnovu srpskih kuća i crkava” oštećenih marta ove godine, da “stvori uslove za njihov povratak i da Srbima dozvoli najviši stepen samouprave, osigura im maksimalnu bezbednost i nepromenjivost granica”.
Sve do Drugog svetskog rata Kosovo i Metohija nisu bili posebna upravna teritorija. Kosmet to nije bio ni u rimskim, ni u vizantijskim vremenima, ni za vreme srednjovekovne srpske države, ni za vreme turske vladavine, ni u kraljevinama Srbiji i Crnoj Gori posle 1913. godine, niti u Kraljevini SHS. Da se to stanje promeni, kako su poslednjih godina pisali mnogi domaci autori – Momir Stojkovic, pre svih, “postarala se” Komunistička partija Jugoslavije, koja je od osnivanja stajala na principu da Jugoslaviju treba razbiti. Stav IV kongresa KPJ (Drezden, 1928. godine) bio je da će se ova partija “boriti za nezavisnost Hrvatske, za stvaranje nezavisne Crne Gore, nezavisne i ujedinjene Makedonije, za stvaranje nezavisne Slovenije, a radnička klasa je pozvana da pomaže borbu albanskog naroda za nezavisnost i ujedinjenu Albaniju”.
Separatizam svojstven albanskim feudalcima i malobrojnom gradjanskom sloju, pokreti (Prva) prizrenska liga 1878, odnosno Pećka liga 1899. godine, bio je izražen čak i medju komunistima Albancima, koji su u toku Drugog svetskog rata osnovali Narodnooslobodilački pokret (NOP) za Kosovo i Metohiju u sklopu jugoslovenskog NOP- a. Tako se u rezoluciji “partizanske” Bujanske konferencije na samom početku 1944. godine ističe se da su “Kosovo i Metohija kraj koji je naseljen najvećim delom šiptarskim narodom, a koji kao i uvek, tako i danas, želi da se ujedini sa Šipnijom”.
Tek poneki glas upozoravao bi tih godina da se Albanci zalažu za Kosmet “bez Srba, bez ičega srpskog”. Izgon je posebno intezivan bio pred kraj turske vladavine na Kosmetu, od 1878. do 1912. godine proterano je oko 90.000 Srba, a njihove posede zauzimali su uglavnom doseljenici iz Albanije. U Drugom svetskom ratu iseljeno je oko 100.000 Srba, a doseljeno isto toliko Albanaca iz Albanije. Proteranim Srbima jugoslovenska komunistička vlast zabranila je da se vraćaju na Kosmet posle završetka rata.
Sve do pedesetih godina XX veka Srbi su bili većina na Kosmetu, posle čega su usledila dva najmasovnija proterivanja. Od 1969. do 1981. preko 250.000 Srba je napustilo ovu pokrajinu. Gotovo istovetan broj – 250.000 Srba, medju kojima i nekoliko desetina hiljada izbeglica iz bivše Republike Srpske Krajine koji su tu, mimo svoje volje, naseljavani posle “Oluje” leta 1995, proteran je sa Kosmeta juna 1999. godine.
I dok su Srbe – vekovima većinsko stanovništvo – albanski separatisti i teroristi proterivali sa Kosmeta, Albanci su pribegavali i specifičnoj demografskoj politici. Zahvaljujući pre svega visokom natalitetu, godišnja stopa – 32 rodjena na 1.000 stanovnika, do nedavno je ostvarivana prosečna godišnja stopa priraštaja oko 2,5 odsto, decenijama najveća u Evropi.
Do sporazuma iz Pariza odnosno prethodno Rambujea, uobličenih u Kumanovski vojno-tehnički sporazum izmedju SRJ i NATO, juna 1999, kojim su okončani oružani sukobi na Kosmetu i NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, kada su se iz pokrajine povukle sve jugoslovenske ili srpske vojne i druge formacije, delovale su dve paralelne vlasti, srpska i albanska.
Od sredine 1999. Kosmet je područje koje su zaposeli pripadnici NATO pod zastavom Ujedinjenih nacija. Sa tog područja raselilo se u centralnu Srbiju, u mesec dana, četvrt miliona Srba i drugog nealbanskog življa, a takodje u kratkom vremenskom razdoblju, vratilo se, prema podacima medjunarodnih organizacija, iz Albanije i Makedonije, oko 850.000, u ratnim sukobima privermeno raseljenih Albanaca. U medjuvremenu formirani privremeni kosovski organi, neprestano ponavljaju kako o statusu Kosova ‘nece razgovarati sa Beogradom”,odnosno da će “proglasiti nezavisnost pre isteka mandata prelaznih institucija”.
Od 17 do 19. marta ove godine, u novom genocidu nad Srbima na Kosmetu, iz domova je isterano oko 4.000 Srba koji su posle Kumanovskog sporazuma odlučili da nastave da žive u pokrajini, makar i u teškim uslovima u tamošnjim enklavama. Spaljeno je 35 pravoslavnih crkava i manastira, koje su sada pribrojane brojci od 120 uništenih od dolaska medjunarodnih mirovnih snaga.
Jedan od naših najboljih poznavalaca prilika na Kosmetu, Slobodan Samardžić, ocenio je (prosle zime u mesecnim politicko-teorijskim analizama “Prizma”, tri meseca pre martovskog genocida nad Srbima) da su Albanci “veliki politički kapital koji su stekli 1999”, “polako, ali sigurno gube, a da ono proćerdano ne nadoknadjuju novim kapitalom”.
“Za protekle četiri i po godine oni jesu dobili Ustavni okvir, institucije, lokalnu samoupravu, ali ovim sredstvima nisu postigli iole solidnu ‘suštinsku autonomiju’. Kao da nisu shvatili prećutnu, pa i nagoveštenu, poruku medjunarodne zajednice: ako iskoristite ono što vam se sada daje, dobićete još, pa možda i nezavisnost. Nasuprot tome, oni su odmah hteli sve, tj. nezavisnost Kosova, pa i više od toga…čak i oni koji su spremni da i dalje podržavaju njihovu strategiju nezavisnosti počinju da strepe ne od velike Albanije, već od velike kriminalne države na Balkanu”, ocenio je Samardžić.
Prema Branislavu Krstiću, na Kosovu je izvršena segregacija stanovništva, ne po veri, kao za vreme Turaka, nego po poreklu, koja je poznata kao getoizacija. Intencija je da se izvrši, kako se ističe, ‘integracija Srba na Kosovu’, iako je poznato da se Albanci nisu integrisali u Srbiju – od oslobodjenja zemlje od Turaka”. “Suština borbe za multietničko Kosovo može se sažeti u jednu rečenicu: da li će misija UN potpuno ukinuti segregaciju stanovništva po poreklu, time i enklave. Ljudi moraju da žive na neprekinutoj slobodnoj teritoriji, van enklava. To je prirodni i jedini način ljudskog života. NATO i Misija UN omogućili su procese koji vode državnom, ekonomskom I kulturnom izdvajanju Kosova iz Srbije”, ocenjuje Krstić.
Po njegovim rečima, “SAD i NATO su na Kosovu imali neograničenu vlast…to je bila prilika da završe ‘istoriju’ srpsko-albanskih odnosa na Kosovu, da prestanu, jednom (Francuzi) da daju celu teritoriju Srbima, drugi put (Nemci) skoro celu teritoriju Albancima, potom da (Britanci i Rusi) uspostave ranije stanje, a onda da (Amerikanci) celu teritoriju daju Albancima. Nikako da reše nerešeno ‘albansko’ pitanje i da Srbima priznaju pravo na teritorije na kojima su stvorili državu. Mogli su, ali su ponovili ‘istoriju’”.
Problem Kosmeta je i u XXI veku nastavio da bude jedan od najvećih ne samo u Evropi, već i u čitavom svetu. Nastojeći da doprinese njegovom rešavanju, Narodna skupština Republike Srbije je 29. aprila 2004. usvojila Plan o političkom rešenju, u kojem se ističe da je Kosovo i Metohija neotudjivi deo Srbije i državne zajednice SCG.
Planom je predvidjeno stvaranje teritorijalne, kulturne i personalne autonomije, a srpska teritorijalna autonomija značiće pet oblasti na Kosmetu (Severnokosovska, Metohijska, Centralnokosovska, Kosovsko-pomoravska i Šarplaninska) u kojima su Srbi pre progona 1999. godine, činili većinu. Autonomija treba da se uspostavi posebnom rezolucijom Saveta bezbednosti UN, odnosno dopunom Rezolucije 1244, a na osnovu Plana vodili bi se eventualni razgovori sa medjunarodnom zajednicom.
Istog dana Parlamentarna skupština Saveta Evrope u Strazburu usvojila je Rezoluciju o situaciji na Kosovu. Šef misije UN na Kosmetu Hari Holkeri je povodom usvajanja Plana, do čega je došlo ranije istog dana u Beogradu, rekao da “nijedna vrata ne treba zatvoriti”. U izjavama idućih dana ocenio je da se radi o “upotrebljivom dokumentu”. Da li je baš to naljutilo “junske demonstrante” u Prištini, koji su tražili Holkerijev odlazak, pokazaće verovatno već prvi naredni dani.
Svet, medjutim, i dalje mora da se suočava sa otvorenim problemom Kosova i Metohije, status kvo je neodrživ, a autoritet medjunarodne zajednice, kao ni desetine hiljada naoružanih ljudi pod zastavom UN, nisu uspeli da dopinesu stvaranju proklamovanog “multietničkog društva”, a to su medjunarodni faktori, aprila 2004, strazburskom Rezolucijom, na izvestan način, i priznali.
