Svetski dan izbeglica, koji se obelezzava tek u poslednje dve – tri godine, iako se radi o velikom broju ljudi i problemu koji traje decenijma pa i stoljechima, a prema mnogim tvrdnjama, i o najvechem medjunarodnom problemu. Prekjucce su, po prvi put javno progovorile izbeglice u Srbiji, upuchujuchi sa beogradskog Trga slobode poruku da trazze sasvim drugacciji odnos zaduzenih za ressavanje njihovih problema od onog dosadassnjeg.
Analiticcari ocenjuju da je izbeglisstvo bilo vechi problem u prosslom veku i od oba svetska rata i bezbroj lokalnih oruzzanih sukoba, u kojima jedno bez drugog kao da nije isslo. Gde su ratovi, tu su izbeglice, i obrnuto.
U Srbiji, iscrpljivanoj mnogim problemima devedesetih godina, i dalje oko 290.000, a u Crnoj Gori 30.000 ljudi ima izbegliccki status, uz oko ccetvrt miliona sa statusom privremeno raseljenih sa Kosova i Metohije. Na prostorima bivsse zajedniccke drzzave (SFRJ) je oko milion izbeglica, ssto je u poredjenju sa tri miliona u vreme najzzesschih ratnih sukoba na podruccju SFRJ, za polovinu manje, ali i dalje je to ogroman teret domachijm i medjunarodnim vlastima, ljudima koji su prinudjeni da zzive u takvim uslovima, ali i domachem stanovnisstvu. Na podruccju Srbije i Crne Gore, odnosno prethodno SRJ, specificcnost posebno u prvo vreme, bila je vezivanje izbeglica uz porodice, odnosno domache stanovnisstvo. Tako je 1993. godine, u vreme oruzzanih sukoba u bivssoj SFRJ, 95% izbeglica smesstaj nalazilo u porodicama rodjaka, prijatelja i drugih ljudi spremnih da pomognu u nevolji, a 86% izbeglicckih porodica nije plachalo kiriju, a u 44% porodica domachini su snosili sve trosskove. Deset, ali najtezzih deset godina potom, kod rodjaka i prijatelja je stanovalo 12% izbeglica, u svojoj kuchi ili stanu oko 21%, podstanara je bilo oko 26%, a u kolektivnim centrima oko 10 % ljudi Kroz koje su sve probleme – materijalne, statusne, psiholosske, kulturolosske, stresove i liccne krize prolazili, kako sami kazzu – niko ne bi trebalo ni da ih podsecha.
Kakvo je stanje danas ? U kolektivnim centrima, ccija se sudbina zna – biche ukinuti osim nekoliko onih koji che biti pretvoreni u gerontolosske centre – je nekoliko desetina hiljada ljudi. Oko 150.000 izbeglica, odnosno visse od 35.000 domachinstava, iznajmljuje i dalje stanove, plachujuchi u proseku 100-200 evra meseccno. Oni godissnje izdvajaju i do 60 miliona evra, od ccega drzzavni budzzet uglavnom nema bilo kakve prihode, izuzev ssto stanodavci i dalje doprinose occuvanju “socijalnog mira” u Srbiji i Crnoj Gori.
Da bi se tog balasta ressili, mnoge izbeglice (procenjuje se i do 100.000, odnosno oko 25.000 domachinstva), zapocceli su izgradnju vlastitih stambenih objekata, a neki su i ih doveli do krova, ili do“prve plocce”; skuchili su se, uglavnom u “divljim”, neurbanizovanim naseljima (u Grnovcu u opsstini Zemun, bez puta u naselje, vode i struje, opsstinske vlasti sad tvrde da tu smetaju ssirenju ćrodroma). Iz Grnovca je, Visokom komesarijatu UN za izbeglice u ZZenevi, svojevremeno (leto 2001) upuchen apel: “Nassa neurbanizovana izbjegliccka zajednica sagradila je svoje nastambe na rubu starog grada Zemuna… Nas 900 porodica sa 3.500 cclanova nemamo put, struju, vodu, trgovinu, sskolu, ambulantu…Nemamo ni jedan uslov za zzivot i prezzivljavanje. Predstavljamo metaforu visse stotina hiljada izbjeglica u Srbiji i SRJ”. Na apel se, kako su zapisale jedne izbegliccke novine, javilo jedino Gradsko saobrachajno preduzeche Beograd, obechanjem da che uvesti autobusku liniju za Grnovac.
Nekoliko stotina hiljada ovih ljudi dobilo je drzzavljanstvo, ali su time izgubili neke “izbegliccke pogodnosti” (posebno u zdravstvu), mnogi se pridruzzili uslovima domacheg stanovnisstva koje zzivi u tesskim socijalnim prilikama, a razlikuju se jedino po tome ssto sve dojuccerassnje izbeglice ispred broja liccne karte imaju isto slovo T (oni sami kazzu da to znacci “teret”).
Hrvatska vlada, na ccijem ccelu je Ivo Sanader koji je srpske predstavnike
ukljuccio u organe vlasti saopsstila je da se u tu drzzavu vratilo oko 100.000 izbeglica,
ali oni ni dalje ne mogu da raccunaju na povrat stanova, a rigoroznija je u
privodjenjima Srba povratnika koji su optuzzeni za ratne zloccine, nego ssto je bila
vlast Ivice Raccana. U 100.000 se raccunaju i Srbi povratnici Republike Srpske i
Istoccne Slavonije i Baranje. Dokumentacioni centar “Veritas”, Komesarijat za izbeglice Srbije i
izbegliccka udruzzenja tvrde da je povratnika mnogo manje. Za povratak su se
opredelili uglavnom stariji, a mladji se izjassnjavaju za lokalnu integraciju.
Ali – kada bi izbeglicama bili vracheni stanovi (raccuna se da je recc o
najmanje 50.000 stambenih jedinica u Hrvatskoj), radni, prodajni I drugi prostori,
kada bi spiskovi osumnjiccenih pred tamossnjim pravosudnim organima postali javni,
da mogu da dobijaju deonice i akcije na osnovu minulog rada, opredeljenje
radnosposobnih ljudi bi bilo mnogo drugaccije.Verovatno su izuzetak mladi,
jer su se vech navikli na “novu” sredinu, u kojoj rastu i sskoluju se.
Prednost za odlazak u “treche zemlje” dobijali su Krajissnici koji su u drugoj polovini 1999. izbegli sa Kosmeta, gde je od leta 1995. godine bilo njih 20 – 30.000, kao i ljudi iz nacionalno mjessovitih brakova. Oni koji su se odluccili za odlazak u treche zemlje, najccessche to ostvaruju sami, bez pomochi UNHCR, IOM-a i drugih medjunarodnih organizacija.
Medju izbeglicama umiranja su svo ovo vreme bila uccestalija nego u ostaloj populaciji, recc je o visse desetina hiljada sahrana (najccessche se pominje 50.000), ccesto srednjoveccnih i mladjih ljudi, koji se prethodno nisu mogli vidjati u zdravstvenih ustanovama. Prema podacima Komesarijata za izbeglice, 2001. i 2002. godine umrlo je visse od 14.000 izbeglica.
Iznad proseka je i broj suicida. Neuropsihijatar Jovan Rasskovich, svojevremeno politiccki i duhovni vodj tih ljudi, pisao je o tome problemu: “Svako izbeglisstvo je ‘velika ljudska nesrecha i lako se mozze pretvoriti u tragediju’”.
Prema Rasskovichu, raspon od dobrodosslice do kasnijeg otvorenog konflikta izbeglica i nove sredine stvara uslove za grupnu depresivnost i opsstu nesigurnost, kod izbjeglica se bude i talozze male i velike paranoje, pa ccak i tesske dussevne bolesti, na ssto ovi nesrechni ljudi reaguju razlicito. Manji broj dopussta svojim nezadovoljstvima i frustracijama da odmah “isplivaju na povrssinu, a vechina to pokussava da potisne”.
Sudechi po tome ssto su odluccili da o svojim problemima govore i na javnim skupovima, prestalo je vreme u kome su izbeglice pred drugima skrivale svoja nezadovoljstva. Jedan od zakljuccaka skupa na beogradskom Trgu bio je da se, naime, u joss vechem broju okupe 4. avgusta, a to je datum kada je u akciji hrvatske vojske i policije, 1995. godine, iz zaviccaja isteran najvechi broj njih. Organizatori – izbegliccka udruzzenja, uvereni su da che tada biti i mnogo visse uccesnika i uverenja da njihova obrachanja treba da prestanu da budu – recci koje vetrovi nose
