SRPSKI IZBORI TREBALO BI DA UTRU PUT ZA
POVRATAK KRALjA
BEOGRAD, SRBIJA – Beograd je grad u kome se susreću kontrasti – Istok i Zapad, Habzburška i Otomanska imperija, turska kafa i espreso. Ako su Srbi stekli glas ljutih nacionalista, to je zato što su morali tako dugo da se bore protiv tolikih okupatora za svoju nezavisnost. Te su bitke dobili – poslednju u Drugom svetskom ratu kada su Srbi bili na strani Saveznika protiv Nemaca, iako su se srpski komunisti – partizani, i Srbi monarhisti – četnici, isto tako žestoko borili jedni protiv drugih za kontrolu nad posleratnom Jugoslavijom.
Komunisti su pobedili, i, pod Titom, duboko zamrznuli nacionalnu i političku evoluciju zemlje, sve dok Jugoslavija nije počela da se raspada početkom 90-ih. Srbija, predvođena beskrupuloznim komunistima koji su tražili legitimitet prigrlivši lažni hiper nacionalizam koji je više “mirisao“ na tridesete nego na devedeste, ubrzo je bila umešana u seriju ratova sa svojim post-jugoslovenskim susedima, sa ciljem da iz ruševina titoizma izvuče veliku Srbiju.
Srbija je izgubila i drugu rundu ratova. Beskrupulozni komunista par ekselans, bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević, sada je u Hagu, na suđenju za ratne zločine. A Srbi pokušavaju da prihvate političke činjenice života u savremenoj Evropi.
Prva takva činjenica je da izgubljeni ratovi donose posledice. Neće biti velike Srbije. Šta više, Srbija kakva trenutno postoji će skoro sigurno izgubiti svoju pokrajinu Kosovo, gde albanska većina traži nezavisnost, kada pregovori o budućem “konačnom statusu“ započnu. čak i Crna Gora, polu-neodlučni partner Srbije u krnjoj saveznoj državi Jugoslaviji, može vrlo lako da se otcepi.
Crna Gora već koristi drugu valutu – evro. U sadašnjim okolnostima, pitanje za Srbe, kako ga je formulisao oštroumni analitičar srpske politike Damjan Krnović-Mišković, veoma je prosto: da li će Srbi nastaviti da slede svoje interese ili svoja razočarenja?
Odgovor će se znati sledeće nedelje kada izađu na izbore u drugom krugu izbora za predsednika Srbije. U ovom nadmetanju, dva preostala kandidata su Boris Tadić iz Demokratske stranke, koji je dobio 27 procenata u prvom krugu, i Tomislav Nikolić iz Radikalne stranke koji je zabeležio 30 procenata. Uprkos tome, Tadić ima blagu prednost, jer ga podržavaju stranke koje su trenutno na vlasti, većina malih partija čiji su kandidati otpali u prvom krugu, i indirektno, na diplomatskom jeziku, Evropska Unija. Šta to znači?
Grubo pojednostavljeno, Tadić, umereni političar koji bi u zapadnoj Evropi verovatno bio Demohrišćanin, predtavlja interes Srbije; Nikolić, nacionalista čiji je bivši stranački vođa na suđenju u Hagu kao i Milošević, predtavlja razočarane. U nedelju, pobeda Tadića predstavljala bi srpske interese na tri različita načina: Približila bi Srbiju Zapadu – što je nešto što je i u interesu Zapada. Balkan ne može biti stabilan ukoliko i Srbija nije stabilna. Izolovana, ili izolacionistička Srbija bila bi stalan izvor problema za Sjedinjene Države i zapadnu Evropu. Istovremeno, Srbija u dobrim odnosima sa Vašingtonom imala bi šta da kaže u pregovorima o “konačnom statusu“ Kosova, koji su od vitalnog značaja za Beograd.Bila bi dobra za ekonomiju. Tadić zastupa razumnu politiku slobodnog tržišta. Njegov izbor bio bi signal međunarodnim organizacijama da budu darežljivije. A kao simbol politčke stabilnosti, takođe bi privukao strane investicije. A Nikolić bi u početku bio toliko sumnjiv Vašingtonu, Londonu, Parizu, Berlinu i Briselu, da bi, paradoksalno, morao da žrtvuje srpske interese da bi uspostavio svoju verodostojnost. Ili to – ili da se približi Rusiji, Africi i Kini.
Dakle, Tadić bi trebalo da pobedi, ali Nikolića ne treba satanizovati. čak i ako bude poražen, on će najverovatnije dobiti 40 do 50 procenata ukupnog broja glasova. Njegova Radikalna stranka, nekada ekstremna, od nedavno je ublažila svoj nacionalizam i prihvatila prava manjina. To treba ceniti. A takođe svima je u interesu da Srbija u dogledno vreme razvije prihvatljiv umereni nacionalistički konzervativni blok kome bi bezbedno mogla biti poverena vlast, kao što se desilo u Španiji, Italiji i Mađarskoj.
To je, pak, pitanje nekih budućih izbora. Ali da li bi Srbija uopšte trebalo da ima još predsedničkih izbora? Ili izabranog predsednika? Predsednička ovlašćenja su veoma ograničena u parlamentarnom sistemu. Kao izabrani funkcioner, on je, ipak, neizbežno potencijalni rival premijeru. Kao učesnik u političkoj utakmici, on ne može tako lako da se prebaci u ulogu sudije u raspravama oko Ustava, što bi kao šef države ponekad morao. A kao stranački političar, on je neizbežno figura koja pre razdvaja, nego što ujedinjuje naciju. Ovo poslednje je večni problem u republikama – čak se i Sjedinjene Države bore sa tim, što najbolje ilustruje trenutna mržnja prema Bušu – ali se čini posebno akutnim u Srbiji danas, zato što je zemlji preko potrebno nacionalno jedinstvo i odmor od politike posle ratova i prevrata iz prethodne decenije.
Konačan odgovor može biti obnova ustavne monarhije pod Prestolonaslednikom Aleksandrom. Prestolonaslednik se vratio u Srbiju posle pada komunizma, i od tada je igrao mudru i pozitivnu ulogu – ujedinjujući demokratsku opoziciju protiv Miloševića i organizujući dobrotvorne delatnosti koje zbližavaju Srbe.
On jednostavno poseduje smiren i stabilan (i stabilizujući) temperament kakav ustavni monarh treba da ima. On ne vodi kampanju za obnovu monarhije, nego se drži u pripravnosti u slučaju da srpski narod odluči u njegovu korist. I sve političke opcije ga u značajnoj meri uvažavaju. Obnovljena kraljevina pod Kraljem Aleksandrom predstavljala bi dva velika koraka napred ka trajno stabilnoj Srbiji, sa jakim vezama, uključujući veze sa kraljevskim porodicama širom Evrope.
Zato bi bilo najbolje da kandidat Tadić bude izabran u nedelju. Ali predsednik Tadić bi trebalo da odmah počne da radi na tome da ostane bez posla.
