Raspravu otvara predsednik suda i u svom uvodnom izlaganju odaje priznanje Simonoviću za njegovo korektno iznošenje činjenica. Na to odbrana stavlja prigovor.
Advokat odbrane ističe da je nemoralno da jedan visoki funkcioner policije strane države bez obzira na njegova ovlašćenja bude istovremeno i prevodilac i svedok.
U nastavku rasprave sud nalaže svedočenje grafologa o potpisima u hotelima u Parizu i Avinjonu na ime Novaka i Kramara i nekih drugih imena. Po njegovom iskazu se nedvosmisleno vidi da je reč o istom rukopisu i da je to Kvaternikov rukopis, te da je on bio prisutan na većini mesta gde se pojavljuju i optuženi kao i atentator Veličko Kerin.
Optuženi Rajić potom izjavljuje da je nemoguće da Simonović bude prevodilac po naredjenju francuske vlade, da je nemoguće da sve ono što mu je on predložio i ponudio bilo u interesu francuske države.
Optuženi Pospišil, koji je očito idejni vodja trojke, ponovo podseća sud da mu je Simonović predložio nagodbu da ode u Italiju i da likvidira Antu Pavelića.Na kraju dodaje da smatra da je bio prilično jasan.
PETI DAN SUđENJA (10. februar 1936.)
Prepodnevna, deveta po redu sednica suda
Nastavak sudjenja je potvrdio da je Mio Kralj zajedno sa atentatorom Veličkom Kerinom učestvovao direktno u atentatu. On je svo vreme sudjenja tvrdio da nije bio prisutan kada su Kralj Aleksandar, Lui Bartu i još troje ljudi ubijeni, a general Žorž ranjen. Medjutim, on je učestvovao u dogadjajima u Marselju i bio glavni pomagač atentatoru na ulicama Marselja.On je po nedvosmislenom iskazu vlasnice hotela Modern Marije Ober zajedno sa atentatorom odseo u njenom hotelu. Sve izjave, kojima je optuženi Mio Kralj pokušavao da uveri sud da nije bio u Marselju za vreme atentata, pale su u vodu.
ZAVRŠNA REč JAVNOG TUŽIOCA ROLA
Pošto je precizno izneo mehanizam zavere i atentata državni tužilac Rol završava gotovo potresnim rečima:
„Izgleda da se posle ovog jadnog dogadjaja, treba svega bojati. Da, treba strahovati od nasilja, razaranja, anarhije. Da, u budućnosti neće više biti društva niti civilizacije koja će biti bezbedna. Naglo se vraćamo unazad u vreme kada su varvarske horde nametale nasilje i kada su terorisale mirno stanovništvo.’’
Završna reč tužioca traje šest sati. Na kraju zahteva smrtnu kaznu. Po njemu je delo izvršeno sa predumišljajem i uz sticaj više krivičnih dela, što sve zajedno predstavlja otežavajuću okolnost.
Izgleda da je jedino Pospišil shvatio smisao tužiočeve završne reči. Sleže ramenima kao da mu je svejedno šta ovaj kaže, ali baca besne poglede na tužioca kao da ga želi zgromiti samo kad bi se mogao približiti.
OPTUŽENI I NJIHOVO DRŽANJE
Na drugom delu sudjenja nije bili nikakvih violentnih ispada, svi su se trudili da rasprava bude što staloženija, što mirnija, bez ekscesa i ispada, sto vazi i za same optužene ustaše, koji su u svojim odgovorima nastojali da sebe prikažu,ako već ne mogu kao nevine, onda bar kao ljude koji nisu bili obavešteni,koji ništa nisu znali o tome zašto su došli u Francusku, bar ne do poslednjeg momenta. Ovo naročito važi za optuženog Miju Kralja.Medjutim ipak su izjavili da bi izvršili bilo kakvo naredjenje, jer ih je na to obavezala ustaška zakletva.
Kao član dvojke, Mio Kralj, sa ubicom Veličkom Kerinom, izjavio je da nije intervenisao kod ubistva Kralja Aleksandra da ne bi slučajno ubio žene i decu.čak je izjavio da je tako postupio iz humanih razloga.
Optuženi Rajić i Pospišil su izjavili da su za ubistvo saznali iz novina, da nisu znali zašto je od njih traženo da zajedno sa Kvaternikom i Kerinom putuju u Pariz
—–
Sledeće nedelje: ŠESTI DAN SUđENJA (12. februar 1936.)
