Eh, carski grade… e, moj Prizrene… Šta dočekah… i ti dušu i srce da izgubiš… Srbe svoje da razjuriš… Da mi deca odrastaju po tuđem svetu, jer za nas u tebi mesta nema… – drhtavim glasom zbori LJubiša Pleskonjić, otac trogodišnje Dobrile, dvogodišnjeg Slobodana i dvomesečne Valentine, dok zajedno sa ženom Tatjanom stoji u porti manastira Visoki Dečani da u retkim prilikama velikih crkvenih svečanosti udahnu malo slobode, dožive trenutke božje blagosti, kraj kivota Stefana Dečanskog.
– Od martovskog pogroma, preživljavamo u vojnoj bazi nemačkog Kfora, sa još tridesetak Srba. Ograđeni bodljikavom žicom, nikud ne smemo. Ništa sem golih života nemamo, ali smo, bogu hvala, najbogatiji u duši i srcu, jer su nam deca živa i zdrava, iako u nenormalnim uslovima rastu… NJih troje su jedini srpski mališani u Prizrenu… čekamo da nam se odobri iseljenje u inostranstvo.
Krštenje
– Na đurđevdan, Tatjana se porodila u bolnici „Simonida“ u Gračanici, dobili smo Valentinu, a mesec dana kasnije sve troje dece krstili smo u manastiru Visoki Dečani. Eto, čujem i priče kako vlasti u Beogradu brinu o srpskoj deci na Kosovu. Boli me kad se govori o nekakvom Fondu iz kojeg se sa 10.500 dinara (150 evra) pomaže srpski podmladak na Kosmetu, moja deca ništa od toga nisu videla. Eto, i to je razlog što želim otići što dalje – ogorčeno kaže naš sagovornik.
Nadamo se Kanadi, tako nam rekoše u Kforu, da tamo, preko okeana, najzad gnezdo svijemo – priča reporteru „Vesti“ 36-godišnji LJubiša, pogonski inženjer elektrotehnike koji je s Kosova prvi put otišao juna 1999, u sveopštem srpskom egzodusu, kada mu je i kuća opljačkana, razorena i srušena.
– Potucao sam se po centralnoj Srbiji od rođaka do prijatelja. I već kad sam pomislio da ću sa svoje 32 godine ostati neženja, jer koja će se devojka udati za čoveka bez igde ičega, u Beogradu na jednoj svadbi upoznah moju Tatjanu, Moldavku. Ubrzo se venčasmo i prošle godine reših da se vratim u Prizren, sa ženom i naših dvoje mališana. Eparhija raško-prizrenska mi odmah izađe u susret. U Bogosloviji mi dadoše nameštenu garsonjeru. Tako započesmo život pod okriljem naše srpske crkve.
Poklon slika
LJubišu je odgajala sada već pokojna baba Dobrila, jer su mu se mati Dragica i otac Slobodan, preminuo1996, razveli kada je LJubiša imao svega deset meseci. – Moja mati Dragica već 35 godina živi u Melnu kod Hamburga. U drugom braku ima sina Sašu. Prvi i jedini put video sam svoju majku 1991, kada sam bio kod nje u gostima. Snaju i unučad još upoznala nije. Ako čita „Vesti“, eto prilike da nas na slici vidi – poručuje LJubiša.
Dobrila i Slobodan iz crkvene porte nikad izašli nisu, drugu decu videli nisu. Gajeni su okruženi bodljikavom žicom, tenkovima i stranim vojnicima, u društvu još nekolicine starijih Srba, kojima je Bogoslovija takođe pružila utočište. A onda dođe i taj kobni 17. mart 2004. Tatjani stomak do zuba, treće dete nosi. U toj kristalnoj noći jedva izbegosmo sigurnu smrt. Bogosloviju zapališe, pred razularenom masom Albanaca jedva izvukoh porodicu – seća se LJubiša i dodaje:
– Najverovatnije će neki da nas kritikuju što odlazimo sa Kosova, a ja takve pozivam da se samo na godinu dana zamenimo. I ako oni izdrže sve ovo što mi preživljavamo, ja ću da se vratim i ostaću sa porodicom ovde do kraja života.
