REPORTERI „VESTI“ U SVETIM ARHANGELIMA KRAJ PRIZRENA
SRBI SVETINJU NEćE ZABORAVITI
• Iako spaljen u martovskom pogromu, ovaj manastir će dočekati da mu iduće godine domaćin slave bude 66-godišnji Boško Tešanović, ugledni biznismen iz Australije Dok je Srba u otadžbini i dijaspori hramovi će se uvek iznova rađati iz pepela
Teško ranjena srpska svetinja, zadužbina cara Dušana, manastir Sveti arhangeli kod Prizrena, mada je u velikom martovskom pogromu albanskih terorista spaljen, ipak će u svojoj šestovekovnoj istoriji dočekati da mu iduće godine, domaćin slave bude 66-godišnji Boško Tešanović, uglednik srpske dijaspore iz daleke Australije.
– Prihvatam bez dvoumljenja zadatka i časti da budem domaćin slave iduće godine – prvi se javio vidno uzbuđen ovaj Srbin sa petog kontinenta, koji je prisustvovao ovogodišnjoj proslavi Svetog arhangela Gavrila u manastiru kraj Dušanovog carskog grada Prizrena.
Tešanovićevu datu reč je blagoslovio vladika lipljanski Teodosije vikarni episkop raško-prizrenske eparhije, a kao zalog datom obećanju predao mu je deo slavskog kolača nakon Svete arhijerejske liturgije.
Odlikovanje dobrotvoru
Nakon više od četiri decenije provedene u Australiji Boško Tešanović ubraja se među najbogatije Srbe. Vinuo se u sam vrh poslovnog sveta kao ekspert za računovodstvo i poreski sistem. Završio je, u Sidneju, studije ekonomije, građevine i turizma. Unazad nekoliko godina više boravi u Beogradu nego na petom kontinentu, jer i u otadžbini vodi uspešan sopstveni biznis. Boško Tešanović je oženjen, otac dva sina: Radeta i Boška Juniora, a sada ima i unuke.
Tešanović je izuzetno pošten i dobronameran čovek mada „bez dlake“ na jeziku. Pre svega veliki je humanista, uvek voljan priteći u pomoć nevoljnicima i stradalnicima, a ubraja se i među veoma značajne dobrotvore Srpske pravoslavne crkve i u Srbiji i u Australiji, zbog čega ga je Sveti sinod odlikovao Ordenom svetog Save prvog stepena. Počasni je član Srpske katedre za srpski jezik, na Makvari Univerzitetu u Sidneju.
– I ova slava je najbolji dokaz da se se živa crkva Hristova ne može uništiti, a da se pravoslavne hrišćanske svetinje blagoslovom Božjim, kao ptica feniks, uvek iznova rađaju iz pepela. Dok god je Srba u otadžbini i diljem celog sveta Sveti arhangeli neće biti zaboravljeni, niti će manastir ostati u ruševinama, jer to ni Bog, a ni mi nećemo dati – rekao je Tešanović i dodao: „Eto Gospod je hteo da se i ja bez dvoumljenja javim za domaćina slave iduće godine, jer ništa ne biva bez Božjeg dopuštenja“.
Na ovogodišnjoj proslavi, pod izuzetno jakim obezbeđenjem i oštrim okom dobro naoružanog Kfora, Unmik policije i Kosovske policijske službe, na zgarištu svetinje sabralo se manastirsko bratstvo na čelu s igumanom Germanom, monasi i monahinja iz drugih svetinja Eparhije raško-prizrenske SPC i oko dve stotine kosovsko-metohijskih Srba, među kojima je bilo nekolicina sunarodnih iz evropskog i prekomorskog rasejanja, kao i srpskog naroda iz centralnog dela Srbije, Vojvodine, Republike Srpske i Crne Gore.
Znak ohrabrenja
– Osećamo blagodarnost Gospodu što nam je dao u zalog da gradimo i obnavljamo, a ne da rušimo tuđe. Zato i manastir Svetih arhangela i dalje živi iako su oni koji su ga zapalili pomislili da će zauvek uništiti ovu svetinju i proterati monahe. Kao što je iz groba Hristovog izašao život i vaskrsenje, tako i iz naših popaljenih svetinja ponovo sija svetlost hrišćanskog života koja privlači verni narod i predstavlja svima znak ohrabrenja i utehe – poručio je vladika Teodosije, uputivši poziv svim čestitim građanima Kosova i Metohije da se suprotstave uništavanju hrišćanskih svetinja i omoguće slobodan život pravoslavnim hrišćanima.
U svom arhipastirskom obraćanju pobožnom skupu vladika Teodosije je podsetio da su se Sveti Arhangeli još prilikom prvog rušenja, kada je od kamena crkve podignuta Sinan Pašina džamija u Prizrenu, u svoj svojoj lepoti vazneli na nebo, ali su i dalje ostali da žive u molitvenom sećanju vernog naroda Prizrena i okoline koji su dolazili na to osveštano mesto i prinosili svoje molitve.
Šest vekova
Sveti arhangeli su zadužbina srpskog cara Dušana i podignuti su na mestu starije crkve, u periodu od 1343. do 1352. godine, na obali reke Bistrice nedaleko od Prizrena. Jedno vreme, Dušanovo telo nalazilo se u ovom hramu, gde je i danas carev grob. Dolaskom Turaka i padom Prizrena 1445. godine, manastir je zauzet i oštećen. U drugoj polovini 16. veka svetinju je potpuno porušio Sinan-paša. Poslednji put manastir je obnovljen pre dve godine kada je proslavljeno šest vekova od njegovog osnivanja.
