Spase (Dmitra) đukić (1943), iz Široke Kule kod Teslin-grada u Lici jedan je od onih Srba koji je odrobijao pet godina u Lepoglavi i ovih se dana pojavio kod sina – izbeglice koji živi u sremskom mestu Pećinci.
Sve do pre pet godina bio je to kršni Ličanin, čovek koji je sam bukvu na kamion utovariti mogao, a danas je, kako kaže, „poluprazan džak“, čovek koji je za tih pet godina robijanja ostao bez jednog plućnog krila, „zaradio“ bolest krvi koja „vuče“ na leukemiju, trulih bubrega, polomljenih, pa zaraslih rebara, a najteža su mu, kako kaže, bila ponižavanja kojih je bilo na svakome koraku, pa i u vreme lečenja u zatvorskoj bolnici u Zagrebu.
– Pustili su me iz zatvora nekoliko dana pre roka. Tražio sam da me deportuju u Teslić, u BiH, gde mi živi supruga, dva sina i unučad, ali su rekli da sam državljanin SCG i da me moraju prebaciti ovamo. Sada sam kod sina i snaje u Pećincima i još se nisam sreo sa ostatkom porodice u Tesliću – tihim glasom, još uplašen i izgubljen, započinje priču ovaj nesrećni čovek.
Rane iz „Oluje“
Spasu đukića peku i rane iz „Oluje“ kada je ostao bez dva brata i snaje.
– Brat Mile ostao je u kući u Širokoj Kuli. čuo sam da je bio ranjen i pretpostavljam da je tu i spaljen. Brat Mirko ubijen je na raskrsnici Brubno – Gračac. Krenuo jadnik biciklom i ubile ga ustaše. Snajka Kosa streljana je kod kuće u Širokoj Kuli. Pokušala je da pobegne, ali su je „pristigli“ rafali komšije Ivana Štimca, sina Ivana koji i danas tamo živi. Imam svedoke da je on počinio zločin, ali za to nije odgovarao – kaže Spase i dodaje kako ga o stradanju braće i snaje još niko nije obavestio.
đukić je sve do 1995. godine sa porodicom živeo u Širokoj Kuli, kod Ličkog Osika. Imali su tri kuće i 30 jutara zemlje. Radili su i imali.
– Dolaskom HDZ-a i Tuđmana na vlast, mi Srbi u Širokoj Kuli odmah smo bili na udaru. Svim Srbima u selu oduzeli su lovačko oružje, otrovaše mi dva psa, a 20. oktobra 1990. su me uhapsili. Kasnije sam bio razmenjen. Ništa bolje nisu prošli ni Mane Rakić, Milovan Rakić, Suljo Ilimić, Nedeljko Ilimić, Mišo Serdar i drugi. Sve je kulminiralo 28. avgusta 1991. godine kada su uzvampirene ustaše krenule na srpsko stanovništvo iz pravca Gospića na Lički Osik, Široku Kulu i druga sela. Bilo je to na pravoslavnu Veliku Gospojinu kada smo se okupili na proslavi. Cilj im je bio da nas na jednom mestu što više poubijaju…
A onda, dođe „Oluja“. Zajedno sa rodbinom i komšijama, pod „kišom“ granata, kreću u izbeglištvo.
– Izgubili smo se u koloni. Supruga i deca su otišli na jednu stranu, a ja na drugu. Nismo znali jedni za druge. Ja sam stigao u Pirot, iz Pirota dospeo sam u Zaječar, iz Zaječara u Vladimirovce i na kraju sam u Somboru pronašao suprugu, kćerku i troje unučadi. Iz Sombora se selimo u Kneževe Vinograde, u Istočnu Slavoniju i tu ostajemo do mirne integracije. Kako tu više nismo mogli da ostanemo 1997. godine selimo se u Teslić, u Bosnu. Teško smo živeli. Nije bilo lako smestiti i prehraniti 19 čeljadi, koliko mi familija broji – priseća se đukić svojih putešestvija tih godina.
Privilegije za laži
đukić kaže da se na izdržavanju kazne u Lepoglavi nalazi oko 50 Srba.
– Redovno su zatvor posećivali predstavnici MK CK-a i OEBS-a, ali ja nisam bio u prilici da im kažem kako mi je u zatvoru i da me maltretiraju. Zatvorsko rukovodstvo je izabralo dvojicu zatočenih Srba, dalo im zatvorske privilegije i oni u vreme poseta predstavnika međunarodne zajednice govore sve najbolje. LJudi su ljuti i zbog ponašanja predstavnika vlasti iz SCG. Koliko je samo vremena trebalo da prođe da nam daju državljanstvo iako je poznato da nam tu već devet godina žive porodice – kaže đukić.
– Nisam bio u ratu, nisam nikome ništa nažao učinio i 13. septembra 1999. godine otputovao sam u Liku. Ni u snu nisam mogao pomisliti da će mi se nešto dogoditi, da ću proći kako sam prošao. Odmah po dolasku pozvali su me na prvi informativni razgovor, nedugo i na drugi, a 20. septembra iste godine su me hapsili zbog ratnog zločina. Rekli su da sam palio kuće Hrvata u Širokoj Kuli i da sam učestvovao u ubijanju nekih ljudi početkom rata u Hrvatskoj, što nije istina. Naprotiv, mnogima sam, izlažući vlastiti život opasnosti, pomogao da spasu svoje ili da prežive u ratnom vihoru. Osudiše me na pet godina robije…
đukić kaže da nikada neće zaboraviti torture u pritvoru u Gospiću, one u karlovačkom zatvoru, Remetincu, Lepoglavi, ali i u zatvorskoj bolnici u Zagrebu.
– Tukli su me kao zver pa sam zbog brojnih unutrašnjih povreda završio u zatvorskoj bolnici. Tu su mi odstranili jedno plućno krilo. I posle tako teške operacije, bio sam maltretiran i tučen. Tukli su i Veljka Plećaša, a najstariji zatvorenik Lepoglave, Kulaš, je tada i umro. Nedugo po operaciji prebacili su me u Lepoglavu.
Dobro se zlim vraća
đukiću je posebno žao što su ga na robiju oterale komšije Hrvati. Prijavili su ga da je počinio zločin i o tome na suđenju lažno svedočili.
– Sa svojom mnogobrojnom familijom sve vreme rata pomagao sam mnoge Hrvate u selu. Spasao sam život Ivanu Hećomoviću i njegovoj porodici. Pomogao sam đemi, Mili Nikšiću i njegovoj porodici, spasao sam život Anti Krmpotiću… i drugima koji su ostali u selu da prežive. Marku Prpiću sam darivao svoje dve ovce, dovezao sam mu 10 metara drva, a moja kćerka Radojka odvozila je konjima i kolima šljive za pekmez i kompot Hrvaticama u Ličkom Osiku. Roži Orešković davao sam kafu, brašno, šećer, dve godine pilao joj drva. Ali oni opet ustadoše protiv mene – priseća se đukić.
Ni tu mi nisu dali mira. Maltretirali su me kao i sve ostale Srbe koji su tamo utamničeni. Trenutno je tamo 50-tak ljudi srpske nacionalnosti. Očekuju nekakav transfer, ali ja malo verujem da će do toga doći. Hrvatska nije pravna država i njima ne treba verovati. Oni su do sada sve one Srbe koji su izdržali kaznu u Lepoglavi i pušteni, predstavnicima međunarodne zajednice, prikazali kao da su dobili transfer – tvrdi đukić.
On dodaje da je zbog toga što je bio osuđen za ratni zločin ostao bez prava na obnovu porušenih kuća u Lici, ostao bez 30 jutara zemlje i prava na penziju.
– Sve su mi zlotvori oduzeli. Sa Likom sam se pozdravio jer tamo za Srbe života nema. Ostaje mi da se ovde borim sa bolešću i za preživljavanje. Radujem se što sam sa svojom decom. Imam devetero unučadi i oni su mi pravo bogatstvo. U Republiku Srpsku ne mogu, jer još nemam dokumenata. Očekujem da mi supruga dođe i da se dogovorimo kako ćemo dalje. Očekujem pomoć od države Srbije, čije držaljanstvo imam, ali i od prijatelja i od ljudi dobre volje – kaže na kraju Spase đukić.
