Da život ponekad zaista piše romane potvrđuje i slučaj Slavomira Miletića, 74-godišnjeg umetnika koji decenijama živi i stvara u Holandiji, gde je i nastao ceo njegov vajarski opus. Medalju časti dao mu je grad u kome je na pragu svoje umetničke karijere doživeo ponižavanja koja su i danas otvorena rana u duši. NJegov „hod po mukama“ počeo je 1963, kada je u betonu uradio monumentalnu skulpturu pod nazivom „Radnik“ i postavio je na jednom uzvišenju blizu fabrike gasa u Zandamu. Međutim, četiri metra visoka skulptura je jedne noći polomljena i pretvorena u gomilu bezvrednog betona.
– Gradske vlasti su mi ponudile da uradim spomenik lučkom radniku. Zandam je, naime, lučki grad sa mnogo radnika. Tada sam se, kao diplomirani vajar, zaposlio u fabrici supe. Zamislite vajara i supu, ali – od nečega se moralo živeti. Prihvatio sam ponudu i kao svaki vredan Šumadinac za nepuna dva meseca napravio ono što su od mene tražili.
Kruna
Miletiću je nedavno gradonačelnik Zandama Rud Žreman, poslednjeg dana na toj dužnosti, predao Medalju časti, krunu njegovih napora da „Lučki radnik“ živi kao skulptura tamo gde je i nastao.
I kad je trebalo da uživam plodove svog rada i znanja, sačekao me je tepih od trnja. NJega su mi podastrle kolege – holandski umetnici. Napali su i mene i „Lučkog radnika“. Međutim, narod je mislio drugačije – seća se tih dana Slavomir Miletić. – Ceo grad je stao na moju stranu i ljudi su tražili da se „Lučki radnik“ postavi.
U međuvremenu su formirane još dve komisije. I one su bile nepokolebljive u svom stavu da se „Lučki radnik“ Slavomira Miletića ne sme postaviti. Posle toga nastupile su velike demonstracije. Narod je skandirao: „Miletić! Miletić!“ Demonstranti su zahtevali da se skulptura nađe tamo gde joj je mesto.
– Počeo je neviđen pritisak na mene i moju porodicu – priča nam Miletić. – Tada sam bio oženjen i tek mi se rodila kćerka Marija, a gradski čelnici su tražili da se pakujem i potražim novo stanište.
Želja
Velika želja ovog umetnika jeste da se na brdu Gradište, iznad sela Viševca, postavi njegova skulptura vožda Karađorđa, ali među zemljacima nije naišao na razumevanje.
– Ja sam svoj posao završio, sada treba nešto da urade i drugi. Vožd čeka da bude izliven u bronzu i postavljen tamo gde je rođen – veli Miletić.
Zabarikadirao sam se u kući i iz nje pratio situaciju. Kad više nisu znali šta će sa mnom, doneli su odluku da se kuća u kojoj živim sruši, a na njenom mestu sagradi novi objekat. Na Svetog Nikolu 1966. bio sam prinuđen da izađem s porodicom. Bili su spremni na sve.
Miletić priznaje da očajniji u životu nikad nije bio. S tim osećanjem stigao je u Amsterdam, a „Radnik“ je ostao u Zandamu. Bio je čak konfiskovan, a onda razbijen. Srećom, Miletić je imao „negativ“ i dovoljno energije da ponovo izlije svoju skulpturu. Tako se „Lučki radnik“ našao na Vaterlo trgu.
– Ali, ima Boga i neke kosmičke pravde – veli Slavomir Miletić. – Grad Zandam je izrazio želju da mi organizuje retrospektivnu izložbu. Ja ne bih bio Šumadinac kad ne bih prihvatio tako nešto. Godinama sam priželjkivao da se jednog dana u Zandam vratim „na belom konju“. To se i dogodilo. „Radnik“ je izliven u bronzi i postavljen nedaleko od luke. To je moj i trijumf svih onih koji su me nekada podržavali.
