Svoja, ali ne baš sasvim i ne baš na svome, državna zajednica Srbija i Crna Gora trpi iznutra, ali i spolja. Uprkos verbalnom nastojanju da se otvori prema Evropi i svetu, SCG se, već više od decenije, tiska unutar sebe same, nailazeći stalno na barijere koje joj, s vremena na vreme, podižu, manje ili više, organizovane i sređene države. Svet nas, čini se, zatvara.
Jesmo u Ujedinjenim nacijama, ali nismo ni u jednoj „integraciji”, a to – bar na evropskom prostoru – u praksi izgleda kao da smo izopšteni. Našim građanima nije lako ni u sopstvenoj zemlji, a u svet – čak ni u susednu prijateljsku Rumuniju – ne mogu. Potrebne su im vize do kojih se, u nekim slučajevima, ne dolazi lako.
Opterećeni neslavnim nasleđem novije prošlosti, s problemom slobodnog kretanja po svetu suočavaćemo se sve češće, a to će nas, čak i ako za kraća ili duža putovanja po svetu nemamo finansijske mogućnosti, sve više boleti. Ličićemo sebi na ptice u kavezu. Sve dok ne krenemo drugim putem, onim kojim su, uprkos teškoćama s kojima su se suočavale, krenule gotovo sve druge države iz ovog (i nekih drugih) regiona.
