Jugoslovenska narodna armija je opkolila Vukovar 1991. U njemu su bile vojne separatisticke jedinice Hravatske – organizovane i naoružane iz vojnih skladišta u Madarskoj. Uz odvajanje Hrvatske od Jugoslavije, hrvatska vojska je otpocela i teror nad Srbima. Da bi joj omogucili pomoc iz inostranstva, Hrvatsku – s genocidnim programom, Nemci su, navratnanos, priznali za nezavisnu državu, a za Nemackom i ostale evropske i vanevropske zemlje. Sredinom 1991, progon i pokolj srpskog naroda je delimicno obavljen i hrvatska vojska je zagospodarila Vukovarom. Desetine hiljada Srba je prognano iz Istocne Slavnoje, Zapadnog Srema i Baranje. Rukovodstvo SFR Jugoslavije je najavilo da ce poraziti hrvatske separatisticke snage i protiv njih na Vukovar je poslalo nadmocnu vojsku. Bitka je trajala mesecima, a šacica hrvatskih vojnika je opstajala u Vukovaru. Apsolutna nadmoc jugoslovenske vojske na kopnu i u vazduhu prouzrokovala je samo rušenje stambenih zgrada, a da to nije ozbiljnije nanosilo štetu hrvatskim vojnicima. Oni su bili u podrumima, podzemnim prostorijama ili bunkerima. Ovu bitku je hrvatsko rukovodstvo iskoristilo za propagandu protiv Jugoslavije, srpskog naroda i Republike Srpske Krajine. Svetsko javno mnjenje je obmanuto da su Hrvati i hrvatska država žrtve, a Srbi i Jugoslavija agresori i dželati. U takvoj atmosferi, Hrvatska je, na miru, i kradomice od tog svetskog javnog mnjenja, prognala celokupno srpsko stanovništvo iz velikog dela Zapadne Slavonije. Za to necasno delo, Hrvatskoj je pogodovala oružana bitka oko Vukovara i danas, sa vremenske distance, vidimo da je ona toliko trajala koliko je to Hrvatskoj bilo potrebno. A jugoslovenska armija je obavila razaranje grada u razmerama koje su bile bogomdane za uverljiviju protivsrpsku propagandu.
Ocigledno, srpski politicari su upali u pripremljenu klopku oko Vukovara, a uveravali su da mudro ucestvuju u istorijskim dogadajima, braneci narod i državu. A sve je bilo suprotno. Srpskim neprijateljima su podastrli tepih pobednika, preko kojeg su, ti neprijatelji, prošetali, kobajagi, kao pravednici.
VLADA REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE BILA JE SVESNA PODVALE OKO VUKOVARA
Kad je, konacno krajem 1991, Jugoslovenska narodna armija oslobodila Vukovar, sa vecinskim srpskim stanovništvom, Hrvatska je pocela s paklenom propagandom protiv Jugoslavije, srpskog naroda i Republike Srpske Krajine. U toj propagandi, nije bilo moguce razaznati da su Srbi iz opština Slavonske Požege, Virovitice, Daruvara i drugih proterani bez izuzetka – u sredstvima javnog informisanja opstajao je samo, od Srba, uništeni Vukovar i tamo formirana „necivilizovana“ Republika Srpska Krajina. Vlada Republike Srspke Krajine je pokušala da se suprostavi ovoj propagandi i satanizovanju Srba. Obratila se komandi Jugoslovenske narodne armije da joj se dostavi nacionalni sastav jedinica JNA na Vukovaru, u kojima je bilo i Slovenaca, i Hrvata, i Makedonaca, i Albanaca i muslimana – da bi se videlo da Vukovar nisu oslobadali samo srpski vojnici, kako je to propaganda predstavljala. No, iz Ministarstva odbrane Jugoslavije nisu želeli da u Knin pošalju ovakve podatke. Rukovodstvo Srbije i Jugoslavije, takode, nije imali sluha za ovakve zahteve iz Republike Srpske Krajine. Pokušano je ove podatke dobiti preko kabinete Slobodana Miloševica, ali i to je bilo bezuspešno. Tako je medijski rat gubljen lakše nego što je to bilo realno, jer srpske vode u Beogradu i Podgorici nisu umele da iskoriste, u pravim trenucima, raspoložive podatke. Te propuste (ako nisu bile namere), Vlada u Kninu je pokušavala ispraviti i suprostaviti se brižljivo vodenoj hrvatskoj protivsprskoj propagandi. Naravno, nije to mogla uspešno ciniti i zbog ovakvog uskracivanja saradnje u Beogradu i Podgorici, jer je glas iz Knina slabije prodirao u javnost i medunarodne organizacije, nego što bi to bio slucaj sa glasam iz Beograda. Tako je iz usamljenog Knina, u svrhu medijskog rata, Ministarstvo za inostrane poslove Republike Srpske Krajine uputilo notu svim ambasadama u Beogradu, u kojoj je ukazalo na zakulisanu igru i zablude vezane za Bitku na Vukovaru. Nota je usledila nakon ukljucivanja u antisrpsku propagandu, na recenim iskonstruisanim dogadajima oko Vukovara, americkog ambasadora u Hrvaskoj.
Nota Ministarstva za inostrane poslove RSK upucena je 6. Septembra 1993, pod brojem: 1882-93 i glasila je ovako:
„Ministarstvo za inostrane poslove Republike Srpske Krajine ima cast pozdraviti diplomatsko-konzularna predstavništva u Beogradu i informisati ih da je Misija Republike Hrvatske pri Evropskoj zajednice u Briselu podelila saopštenje americkog ambasadora u Zagrebu Njegove Ekselencije Pitera Galbrajta u vezi sa srpsko-hrvatskim odnosima i oružanim sukobima u istocnom delu Republike Srpske Krajine. Saopštenje je tako formulisano da se iz njega zakljucuje da je razaranje Vukovara i etnicko cišcenje na teritoriji bivše Hrvatske obavila srpska vojska i srpski narod.
Njegova Ekselencija Piter V. Galbrajt nije pravilno informisan, a hrvatske vlasti se time koriste, cime mogu da nanesu štetu prestižu americke diplomatije.
Razaranje Vukovara je usledilo posle dugotrajne bitke izmedu hrvatske vojske i jedinica Jugoslovenske narodne armije. Borbe su bile oko Vukovara i u samom Vukovaru i da je želela, Jugoslovenska narodna armija je mogla za nekoliko dana, bez rušenja, da ga oslobodi. Tada, izmedu Vukovara i Zagreba nije bilo hrvatske armije, koja bi mogla da se suprostavi Jugoslovenskoj narodnoj armiji više od nekoliko casova. Zašto je JNA ostala oko Vukovara i rušila zgradu po zgradu i nije obavila njegovo potpuno opkoljavanje?
Tako je želeo general Franjo Tudman. U to vreme je hrvatska policija etnicki ocistila od Srba Zapadnu Slavoniju, u kojoj je živelo 65% Srba u 193 naselja. Racunajuci s tim da je u tom kraju živelo dosta Madara, Slovaka i drugih naroda, broj Hrvata u ovom kraju bio je manji od 30%. Da je prošla Vukovar, Jugoslovenska narodna armija je mogla u Zapadnoj Slavoniji spreciti ovo etnicko cišcenje i vec prognane Srbe vratiti kucama. U tom slucaju, ni secionisticka vlada u Hrvatskoj ne bi moglo organizovati vlast u toj oblasti, u neposrednoj blizini Zagreba i bilo bi joj onemoguceno uspostavljanje ciste etnicke hrvatske države.
Zbog toga je general Tudman tražio da se Jugoslovenska narodna armija zadrži kod grada Vukovara, sve dok ne bude Zapadna Slavonija ocišcena od Srba. Takav zahtev Tudman je mogao lako ostvariti, jer su 1991. godine u jugoslovenskom rukovodstvu bili, uglavnom, Hrvati:
1) Predsednik Predsedništva SFR Jugoslavije Stipe Mesic (dana predsednik hrvatskog parlamenta),
2) Predsednik Vlade Ante Markovic,
3) ministar inostranih poslova Budimir Loncar,
4) nacelnik Službe bezbednosti Zdravko Mustac (danas visoki funkcioner u Hrvatskoj).
U Jugoslovenskoj narodnoj armiji bili su najviši komandanti pripadnici nesrpskih naroda:
1) Veljko Kadijevic, Hrvat, ministar odbrane,
2) Stane Brovet, Slovenac, zamenik ministra odbrane,
3) Zvonko Jurjevic, Hrvat, komandant ratne aviacije,
4) Aleksandar Spirovski, Makedonac, komandant Prve armije, koja je napadala Vukovar. I njegov zamenik bio je Hrvat.
U Jugoslovenskoj narodnoj armiji, bilo je tada manje od 50% Srba.
Njegova Ekselencija P. V. Galbrajt govorio je o izgonu Hrvata iz Vukovara i o cinjenici da se niko od njih nije vratio svojoj kuci. Pre svega, Vukovar se nalazi u oblasti Srema, Istocne Slavonije i Baranje, gde su Srbi bili, oduvek, vecinsko stanovništvo. U Drugom svetskom ratu su Hrvati ovde ubili mnogo Srba i naselili mnogo Hrvata iz Dalmacije i Bosne i Hercegovine. I pored toga srpska vecina je još postojala i 1991. godine.
Americki ambasador ništa nije rekao o Srbima koje je hrvatska vlast proterala iz Hrvatske u 1991. i 1992. godini. Tako, pre svega, ni o prognanim Srbima iz Zapadne Slavonije, u kojoj je 1992. Hrvatska pocela odlagati radioaktivni otpad. Tako je Njegova Ekselencija P. V. Galbrajt propustila priliku da obavesti da je to odlaganje radioaktivnog otpada dovelo u pasnost njegovo zdravlje i zdravlje vojnika Ujedinjenih nacija na svakodnevnoj službi u tom podrucju.
Generalni sekretar OUN B. B. Gali je potvrdio 15. maja 1993. pred Savetom bezbednosti da je Hrvatska, samo u Krajinu i Srbiju, prognala 251.000 Srba. Generalni sekretar je, tom prilikom, da je ta cifra nekoliko puta veca od broja prognanih Hrvata koji su 1991. godine živeli u Republici Srpskoj Krajini (ocevidno, niko ne brine o prognanim Srbima iz Hrvatske).
Americki ambasador se zalaže da se naše zemlje obavezno mora da prikljuce Hrvatskoj, ne objašnjavajuci kako je moguce da posle nekoliko genocida Hrvata nad Srbima, Srbi mogu da žive u hrvatskoj državi.
Ministarstvo za inostrane poslove Republike Srpske Krajine koristi i ovu priliku da diplomatsko-konzularnim predstavništvima u Beogradu ponovi izraze svog visokog poštovanja“.
