Slikarka iz Perta, Snežana Rusović, izlaže ovih dana u Sidneju, u Bonirigu. Na njenim platnima su i mrtva priroda, pejsaži, ličnosti iz srpske istorije, zatim prizori iz snova i verski motivi. Pokazuje izvanredan smisao za boje. Po vlastitim rečima, njena slikarska karijera u Australiji spoj je sklonosti iz mladosti i uobičajene emigrantske potrebe da se nađe zanimanje s kojim bi se opstalo u novim uslovima.
– Kao srednjoškolka, mnogo sam crtala, pogotovu zimi, a kad mi ponestanu listovi iz bloka za crtanje, ja crtam na daščicama kojih je kod mog strica stolara uvek bilo. Kad je došlo vreme, udala sam se u Beogradu i tamo živela i radila punih 15 godina.
Student pesnik
– Rođena sam u prelepom, živopisnom pomoravskom selu Brestovac, smeštenom na pola puta između Niša i Leskovca. Tu su ljudi stvarno „narodski’, prirodni i odani tradiciji i njenim vrednostima. Srednju školu pohađala sam u Leskovcu. Sa 14 godina bila sam član društva studenata-pesnika leskovačke opštine. Bilo je to divno vreme, dobijala sam dosta nagrada na takmičenjima, a sa 15 godina sam čak bila zastupljena u jednoj knjizi „Mladost Pomoravlja“. Ovde sam prošla i kurs ikonopisanja, a već duže vreme radim na usavršavanju tehnike, pod nadzorom jednog profesora likovne umetnosti.
Usput sam i crtala, ali više naivu na staklu. U Australiju sam došla samo nekoliko meseci pre izbijanja ratova. Bilo mi je mnogo teško prvih godina. Opterećena kućenjem, novom sredinom, bez ikakvog znanja engleskog, deca mala (moj sin se rodio ovde), a kćerka tinejdžer. Pošto se moja škola ovde ne priznaje, ja se rešim da iskoristim svoj dar. Da pišem na engleskom nisam mogla, jer i ne mislim na engleskom, ali zato mogu da slikam.
Mislila je, veli, najpre da radi reprodukcije velikih srpskih slikara, kao što je Paja Jovanović.
– Radeći kopije velikih naših umetnika, verovala sam da ću tako u ovoj zemlji da pokažem ovom narodu sa koliko stvari mi Srbi imamo da se pohvalimo.
Poriv iz detinjstva
Rad na ikonama nije ni iz kakvih tržišnih razloga, već pre svega zato što taj poriv nosi iz detinjstva.
– Odrasla sam u veoma staroj i patrijarhalnoj porodici gde je poštovan crkveni kalendar, slavile se slave i imendani, tako da komunizam nije mogao da nas se mnogo dotakne. Poštovala se reč mog dede Save da mu „u kući niko ne treba sa crvenom knjižicom“.
Nekako u to vreme sam upoznala ovdašnju umetnicu Santinu Stranski. Ona me pita imam li ja kakav hobi, a ja joj kažem da se i ja bavim pomalo slikanjem. Tražila mi radove da pogleda, ja joj odnesem par ikona i jednu sliku o bombardovanju i ona pozove nekoliko ljudi iz umetničkog sveta. Odmah proda dve moje slike i dogovori zajedničku izložbu. Tako ja uplivam u taj svet. Već neko vreme, priređujem izložbe u proseku svaka dva i po meseca.
