DA LI RATNO VAZDUHOPLOVSTVO I PROTIVVAZDUŠNA ODBRANA ODLAZE U ISTORIJU
SUMRAK SRPSKE AVIJACIJE
• Još od 1. aprila nebo nad SCG ne brani lovačka avijacija, a pokušaji da se poslednjih meseci osposobi nekoliko „migova 29“ nisu urodili plodom, saopštio komandant RV i PVO general Vladimir Starčević • Ugrožena i obuka pilota • RV više ne postoji, tvrdi Aleksandar Radić
Izjava komandanta Korpusa Protivvazdušne odbrane generala Tomovića da su u Crnoj Gori rasformirana dva puka ovog roda Vojske Srbije i Crne Gore kao i šokantan podatak da srpsku prestonicu prvi put posle gotovo šest decenija ne brani lovačka avijacija, tužan je epilog rastakanja nekadašnjeg elitnog vida oružanih snaga.
Na svu nemoć i muku Vojske SCG, nadovezao se kontroverzni savetnik predsednika crnogorske Skupštine za bezbednost, general u penziji Blagoje Grahovac koji je ovaj sumorni trenutak srpskocrnogorske vojske protumačio kao način na koji „beogradska vrhuška povlači vojsku iz Crne Gore“. Apsurd je veći ako se zna da je Grahovčev politički mentor Milo đukanović još samo pre sedam dana tvrdio da u Crnoj Gori ima previše Vojske i da bi bilo neophodno smanjenje aktivnog vojnog sastava u ovoj republici.
Pripadnici RV i PVO su u agoniji. Mnogi menjaju posao, bave se svim i svačim od prodaje na Buvljoj pijaci u Beogradu do portira u noćnim smenama. Do juče su ih i generali NATO ocenjivali kao vrhunske profesionalce, narod ih veličao na trgovima kao heroje dok su danas na margini društva.
Država mora da odluči
General Starčević kaže da on nema nikakvih dilema da li nam treba avijacija.
– Na svim nivoima govorim da država treba da odluči koju tehniku želi da nabavi. Moje viđenje svodi se na to da imamo u svakoj vrsti avijacije po jedan savremeni eskadron, 10-12 letelica – kaže Starčević.
Komandant Vazduhoplovnog korpusa ranije je izjavio da nam je potreban, pre svega, novi borbeni višenamenski avion, koji će moći da izvršava zadatke i u vazduhu i na zemlji. Takav avion košta od 35 do 50 miliona dolara. On nije naveo tip aviona.
Počelo je sve kao prvoaprilska šala, ali na žalost posle par dana se pokazalo kao surova istina: nebo iznad Srbije i Crne Gore od 1. aprila više ne brani lovačka avijacija Vojske SCG. Napori, da se makar kasnije, osposobi par „dvadesetdevetki“ nisu urodili plodom. Država nema pare za avijaciju i tu je kraj svih diskusija.
Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana (RV i PVO) zbog tehničke neispravnosti i zastarelosti aviona nema nijednu letelicu koja može da se suprotstavi eventualnom neprijatelju. Prvog dana aprila prizemljen je poslednji od nekoliko relativno savremenih lovaca tipa „MiG 29“, preostalih posle napada NATO-a u proleće 1999. godine. Tu poraznu istinu upravo je saopštio komandant Vazduhoplovnog korpusa VSCG general-major Vladimir Starčević.
Poslednja „dvadesetdevetka“ u ispravnom stanju prizemljena je 1. aprila jer su istekli resursi korišćenja motora i ostalih vitalnih delova tog aviona, kupljenog još krajem 80-ih godina prošlog veka, i neće leteti dok se ne nađe novac za remont.
Ispravna trećina letelica
Vojska Srbije i Crne Gore, kažu podaci, ima oko 220 vazduhoplova, među kojima je 101 borbeni avion. U naoružanju se nalaze školsko-borbeni avion „super galeb“, koji je krajem sedamdesetih napravljen u fabrici „Soko“ u Mostaru, zatim jurišnik „orao“, koji je poleteo 30. oktobra 1974. godine i lovački avioni ruske proizvodnje: stariji „MiG 21“, koji se u naoružanju našeg RV nalazi od 1962. i noviji „MiG 29“, koji je u „jatu“ RV od 1987. Oni su smešteni u 11 garnizona, na 19 mesta i pet ćrodroma u Srbiji i Crnoj Gori. Stručnjaci procenjuju da je od 101 borbenog aviona najviše trećina ispravna. Ostali se koriste kao delovi za održavanje ispravnih aviona.
– To se ne odnosi samo na „migove 29“, već i na sve druge borbene avione – upozorio je prvi čovek našeg ratnog vazduhoplovstva.
O tome kakva je situacija u našem ratnom vazduhoplovstvu dovoljno govori i kratki raport pilota „MiG 29“ potpukovnika Slobodana Perića, podnet pre otprilike godinu dana Borisu Tadiću, kada je on s načelnikom Generalštaba VSCG Brankom Krgom posetio pripadnike RV i PVO na ćrodormu u Batajnici.
– Sedam meseci nisam leteo. Ove godine prvi put sam bio u vazduhu 28. maja, a zatim sam leteo i sutradan. 2002. godine u vazduhu sam bio svega četiri puta. Nema goriva, nema para, pa nema ni letenja – objasnio je potpukovnik Perić tog 29. maja 2003, u nekoliko rečenica, stanje u našoj borbenoj avijaciji.
Od tada stanje još gore. Ratno vazduhoplovstvo Vojske Srbije i Crne Gore već je duže u „nokdaunu“. Sankcije, rat – najpre u okruženju, a zatim i kod nas, besparica, doveli su ovaj elitni vid naše vojske do prosjačkog štapa.
„Orao“ odavno prizemljen
Ako se izuzmu određene modifikacije i modernizacije koje su, posle dosta muka, urađene na „super galebu“ (G-4), u remont drugih letelica nije uložen ni dinar. Ne nebu odavno nije viđen „orao“, nekadašnji ponos našeg ratnog vazduhoplovstva, koji je pre više od četvrt veka napravljen u jugoslovensko-rumunskoj koprodukciji.
Skoro 15 godina u borbenu avijaciju nije gotovo ništa ulagano. Stručnjaci upozoravaju da je to užasno dug period za avijaciju.
Po rečima komandanta Vaduhoplovnog korpusa generala Vladimira Starčevića, situacija u vazduhoplovstvu je alarmantna, a zbog višegodišnjeg nedostatka rezervnih delova, mlaznog goriva i posledica napada NATO-a 1999. godine, ugrožena je i obuka pilota, studenata vojne akademije i ukupna borbena gotovost tog vida oružanih snaga.
Najveći problem u ovom trenutku je nedovoljna letačka obuka pilota, što svaki novi let čini veoma rizičnim, ali i vakuum koji je nastao zbog toga što mladi piloti nisu dovoljno obučeni, pa ne mogu da naslede starije kolege koji se povlače zbog godina. Srpski piloti imaju tek oko 50-60 sati naleta, neki ni toliko. Piloti iz 204. lovačkog aviopuka (eskadrile „Delta“i „Vitezovi“) koji lete na avionima „MiG 29“ i „MiG 21“ kažu da godišnje prosečno u vazduhu provedu dvadesetak sati, a retki su „dogurali“ i do 30.
„Migovi“ skoro punoletni
Najmoderniji avion koji imamo je „MiG 29“ koji, evo, ulazi u svoju sedamnćstu godinu. Kada je nabavljen, bio je u rangu sa sličnim avionima proizvedenim na Zapadu, ali danas, ovi koje SCG ima, nisu ni za prineti: otprilike svakih tri do pet godina borbeni avioni se modernizuju. I Rusi su modernizovali svoj „MiG 29“, ugradili noviju opremu i moćnija ubojna sredstva, dok srpski nisu modernizovani nijednom. Nisu remontovani što zbog manjka para, što zbog nemogućnosti nabavke originalnih rezervnih delova. Da ne bude zabune, predočavaju stručnjaci, takav avion, bez obzira na to koliko je bio u vazduhu, mora se remontovati najkasnije posle deset godina od dana proizvodnje. Najduže što je postignuto u svetu je, ne računajući naš slučaj, dvanćst godina.
Da je to nedovoljno govori i podatak da su piloti JRV do početka devedesetih godišnje imali od 300 do 350 sati leta. Inače, po standardima NATO-a, donja granica naleta je 130, a prosečna oko 300 sati.
Ukoliko se stvari uskoro drastično ne promene, stručnjaci ocenjuju da će do kraja 2010. godine Ratno vazduhoplovstvo Vojske SCG prestati da postoji, jer do tada našoj kompletnoj avijaciji ističe rok upotrebe.
– General Starčević je korektno upozorio javnost na stanje u ratnom vazduhoplovstvu – ocenjuje vojni analitičar Aleksandar Radić, inače specijalista za borbenu avijaciju. – Ali, situacija je još gora nego što je predstavlja general Starčević. Naše ratno vazduhoplovstvo više ne postoji.
