O izborima u Evropi i kod nas

O izborima u Evropi i kod nas

Političara na banderama nema

Otkako nam je otadžbina zakoračila u političku tranziciju, dostojna umetnost i nauka su u stanju oseke, a virtuelni spektakl plavi monotone živote osiromašene mase srpskog jakobinizma.

Posao funkcionera i činovnika pretvorio se u putujuće zabave širom zemlje, čija se permanentna pozorišna postavka izvodi po programu „izbori”.

Političari viču, galame, mole, grde, prete, prorokuju, pevaju, dižu ruke u vis, podižu palčeve i kažiprste u znak pobede, prave grimase, drže se u pobedničkom nizu, skaču, trče, prati ih trijumfalna muzika i gromoglasni aplauzi. Grle supruge, kćerke, bake i dede, dižu na ruke decu, mašu cvećem. Ko bi rekao da se partijski uvežbani manirizam milovanja (pred kamerama) beba i pionira po glavi očuvao od vremena Džugašvilija do danas.
Umesto da štede energiju nužnu za monoton i naporan rad u podizanju unakažene zemlje, izvođači demokratske zabave se, sužene svesti, bacaju u kolektivnu katarzu, pražnjenje, hipnotička stanja, infantilni narcizam. Starije vedete najavljuju mlade glumce početnike, otvarajući širom Srbije brojne palanačke audijencije.

Na neprekidnoj seoskoj zabavi dodele izbornog „Oskara”, zaogrnutoj u banalnu, ali dovoljno nerazumljivu reč „konvencija” (koja treba da podseti na to da razlika između mase i „idola”postoji), pozavideo bi i holivudski radnik Švarceneger. Ali Regan bi, verovatno, sa podsmehom gledao na amatere.

Iako evropska intelektualna dijaspora svojoj zemlji matici već godinama sugeriše skromnost i eleganciju u političkom radu, od evropske umerenosti nema ni traga. Sve je mešavina buke, orijentalnih daira i revolveraškog pragmatizma.

Sadržaj nije važan. Ko još vodi računa o tome šta se govori i viče, ili ima li u svemu doslednosti i reči. Događaj liči na moralni striptiz. Gledaoci će u svakom od slučajeva biti prevareni, ali će im u ušima i očima ostati nezaboravna zabava. Posle predstave, kandidat dobija angažman na nekoliko godina, vrstu holivudskog finansijskog ugovora sa zbunjenim sledbenicima, koji se definitivno razbijaju na „mi” i „oni”, barem za nekoliko godina.

Panoi sa jednoličnim, silikonskim likovima prate nas duž čitavih autoputeva, osvetljavaju prljave ulice pune rupa, a akteri se u velikom formatu ovekovečuju u koloru sa decom, bračnim drugovima, rođacima, kao za filmske i porodične albume. Ne odustaju od vizuelnog nametanja, uprkos svim ustanovljenim psihološko-perceptivnim zakonima nauke o zadržavanju slika u memoriji tj. o neurološkom poništavanju istih, usled previše agresije. U glavama birača sve se sliva u zajedničku šarenu i skupu mrlju, za čije su čišćenje potrebni rad i zlatnici čitave nacije.

Šta se to dogodilo da se od jednog ozbiljnog shvatanja politike kao veštine ubeđivanja, donošenja odluka i sprovođenja prava, od prvog demokratskog predsednika skorije istorije, koji je ovaj stil oličavao, danas stvorio, kako bi rekao francuski filozof Gi Debor, ambijent „društva spektakla” i virtuelnog cirkusa, kome su potrebni: menadžeri, telohranitelji, novac, trube, pozivnice, publika i aplauz? I, naravno, laž. Koliko je ta laž strašna i pogubna za sam ljudski život, pokazao je Debor.

„Iluzija je smatrati da će funkcioneri u svojim delima pokazati istu energiju kao u svojim govorima”, tvrdio je još Gustav Le Bon.

Posle paranoidne ukočenosti komunizma, u Srbiji je proradila jedino industrija lošeg spektakla u kojoj se obrću velika sredstva, koja narod nema. U očaju, svi su shvatili da umeju jedino da viču i glume, a da je život vrlo skup i kratak.

Nisu ni nama u Evropi strane vizuelne političke kampanje. Ali, na evropskim ulicama se lepe mnogo manji i skromniji plakati i troši znatno manje novca i neukusa nego u Srbiji. Manje se para daje i za ispravljanje bora na licima društvenih radnika, jer se cene autentični „napaćeni” izrazi na „bilbordima”.

Jedini lik koji u Francuskoj visi na banderama duž autoputa Azurne obale jeste brkati lik Salvadora Dalija. Političara na banderama nema! Zar je njihov izgled, u krajnjoj liniji uopšte važan? –pitaju se Evropljani. Važni su ime (koje treba zaokružiti), zdravstveni karton i radna kondicija. A ovde – bezbroj okačenih Salvadora bez slikarskog talenta!

Kada se u Francuskoj budući gradonačelnik predstavlja biračima, on građanima pokloni vino, šampanjac, ručak ili božićne paketiće i podeli im svoj odštampan program u tišini. Ne urla na mitinzima i ne zamara ih. Svi se radni timovi unapred znaju, jer ljudi glasaju za efikasnost ekipe, a ne za kolor-lice jednog čoveka.

I najzad, u kampanji za gradonačelnika svako se, u stabilnoj državi, po političkoj dužnosti, obraća svima. Nema prizvuka partijske i boljarsko-feudalne retorike.

Naši stranački recitatori čuvaju incestuozni moral „naših ljudi” i birača. Cilj je pokazati se verbalno boljim od „njih”. U otadžbini, kao da svi žive tuđe, virtuelne, scenske živote.

Društvo političkog spektakla u stvari je društvo u kome još nije došlo do uspostavljanja višedimenzionalnog „posttranzicionog sveta”, kada čovek ponovo otkriva svoju intimu i svoj privatni život, ne pridajući više značaj funkcionerima, plaćenim političarima i bezbrojnim „kandidatima”.
U Evropi, u jednom trenutku, spektakl političara prestaje, ili barem postaje nevažan, a rađa se svet naučnog, umetničkog i ekonomskog sadržaja ljudi, koji ponovo postaju vlasnici svoje sudbine. Valjda će Srbija doživeti i taj trenutak.

Za sada loš domaći izborni spektakl ima oblik surove borbe da se ostane u životu. To je vika kojom se gata i kojom se teraju demoni, vampiri, pasivnost i smrt.

Srbija u ovom trenutku još uvek samo paganski urla: živa sam, bučna, kakofonična i šarena! Cilj je da se, radi preživljavanja, u podsvest odgurne nemaština i duboka politička obamrlost.

„Život ne vredi ništa, ali ništa nije vredno života”, govorio je De Golov ministar Andre Malro.

Mila Alečković-Nikolić
član Predsedništva
Kongresa Srba Evro-Azija