NAKON 15 GODINA OD RASPADA ZAJEDNIčKE DRŽAVE
Slovenačko-hrvatski biznis-desant na Srbiju
Pored direktnih ulaganja, u čemu prednjače Slovenci, kompanije iz ove dve bivše jugo republike kupile su i „Frikom”, „Somboled”, deo industrije građevinskog materijala, Prvu preduzetničku banku, kikindsku „Livnicu”…
U tri velike finansijske “utakmice”, o kojima ovih dana bruji javnost, za preuzimanje nekih od vodećih srpskih kompanija – “Knjaza Miloša”, “C marketa” i “Centroproizvoda” – među najagilnijim igračima su slovenačke i hrvatske firme. Za kupovinu paketa akcija najvećeg domaćeg proizvođača kisele vode bila je, bez uspeha, zainteresovana slovenačka “Pivovarna Laško”, za vodeći srpski trgovinski lanac za sada se vrlo uspešno bore slovenačke kolege iz “Merkatora”, dok je “Ce” kafu želela, pa potom od nje odustala, koprivnička “Podravka”.
Bez obzira na krajnji ishod ovih pokušaja, očigledno je da se slovenačko-hrvatski biznis “desant” na Srbiju, 15 godina nakon proklamovanog bojkota slovenačke robe na našem tržištu i potonjeg krvavog raspada zajedničke zemlje, već sada može smatrati vrlo uspešnim. Jer, nije malo kompanija iz ove dve bivše jugoslovenske republike koje već neko vreme uspešno posluju na srpskom tržištu ili kupuju ovdašnje firme. Slovenci su za sada u tom poslu aktivniji, ali se ni udeo kapitala iz susedne Hrvatske, s kojom četiri godine “nismo” bili u ratu, na tržištu Srbije odavno ne može smatrati zanemarljivim. Sve ovo dešava se bez primetnih opiranja “na nacionalnoj osnovi”, a ostala je zapamćena rečenica jednog radnika kamenoloma u Jelen Dolu koji je, nakon što je njegovo preduzeće kupila hrvatska kompanija, sasvim tržišno primetio da je “svejedno ko plaća, ako je plata dobra”.
Najpoznatiji eks-ju ulagač u Srbiju svakako je pomenuti “Merkator”: najpre je otvorio hipermarket u Beogradu, što je investicija od 38 miliona evra, a sada napada “C market”, dok je ranije najavljivano otvaranje još nekih hipermarketa, između ostalog i u Novom Sadu. “Merkator” je planirao petogodišnje ulaganje u Srbiju u iznosu od 200 miliona evra. Ne zaostaje ni jedan od danas najpoznatijih evropskih proizvođača bele tehnike “Gorenje”, čiji kućni aparati su u srpskim domaćinstvima preživeli raspad države, pa mnogi i dalje rade. “Gorenje” je u Valjevu, ne mareći da li u okolini te varošice policija juri za Ratkom Mladićem, nedavno kupilo plac površine šest hektara, na kojem želi da podigne fabriku kapaciteta do 300.000 kućnih aparata i tako zaposli 250 Valjevaca. Samo u narednoj godini, to će ulaganje Slovence koštati 12 miliona evra. Još jedna slovenačka firma, “Javor”, najavila je izgradnju fabrike u Srbiji, možda baš u Valjevu. Uglavnom, danas je Slovenija, sa preko 300 miliona evra direktnih investicija, među zemljama koje su najviše uložile u Srbiju.Ne zaostaju ni u privatizaciji domaćih društvenih preduzeća: na aukcijama su kupili četiri firme: “Bimeks” u Požarevcu, mladenovačku “Elektrošumadiju”, beogradskog “Fitepa” i kruševački “Voćar”. To će ih, ukupno, računajući cenu i planirana ulaganja, koštati tek nešto manje od 700 hiljada evra. Naravno, cifre su vrtoglavije kada govorimo o velikim preduzećima. Tako je “Impol”, na tenderu, došao do “Sevala” iz Sevojna, plativši 6,6 miliona i obavezavši se da uloži još 14 miliona evra. Prošlog meseca slovenački “Cimos” je po posebnom programu Vlade Srbije privatizovao kikindsku “Livnicu”, gde bi trebalo da, kroz cenu i ulaganja, uloži stotinak miliona evra. Nova ljubljanska banka lane je kupila Prvu preduzetničku banku za sedam miliona evropskih novčanica.
Bivši zemljaci bili su aktivni i na Beogradskoj berzi, gde su kupili pakete akcija “teške” 13 miliona evra, što ih je obavezalo na dodatna ulaganja u istom iznosu. “Kolinska” je tako za 2,5 miliona evra “pazarila” “Palanački kiseljak”, a slovenačke kompanije ušle su takođe i u zrenjaninske “Tozu” i “Termiku”, novosadski “Tranšped”, alibunarski “Alkroj”, “Sintelon” iz Bačke Palanke…
Iako Srbija i Hrvatska još nisu sklopile sporazum o povraćaju imovine firmi oduzete tokom rata i tako institucionalno potpomogle međusobnu poslovnu saradnju, biznis između najbližih suseda u punom je jeku. Najveći potencijal oni su videli u domaćoj prehrambenoj industriji, pa su tamošnji džinovi “Agrokor” i “Lura” kupili “Frikom” i “Somboled”. Somborska je fabrika u “Lurino” vlasništvo stigla dokapitalizacijom, pri čemu je emitovano novih akcija vrednih devet miliona evra, dok je “Agrokor” do “Frikoma” došao na tenderu, ponudivši najbolje uslove – 11 miliona dolara za budžet, 17,5 miliona u nove investicije, a za socijalni program dodatnih 18,5 miliona američkih “zelenih”. Takođe, oni su preuzeli dug bankama beogradske kompanije od desetak miliona dolara.
Hrvati su ulagali i u industriju građevinskog materijala, gde je glavninu kolača uspela da uzme kompanija “Našice cement”. S mnogo manje pompeznosti od svojih kolega iz prehrambeno-prerađivačkog sektora, “Našice cement”, odnosno njihova “Nekse” grupa, ušla je, bilo kao većinski ili manjinski vlasnik, u kamenolom “Jelen Do”, sremskokarlovačkog proizvođača blokova i opeke “Stražilovo”, “Opeku” iz Smederevske Palanke, te novobečejski “Polet”. Mali akcionari firme iz Smederevske Palanke, privatizovane po ranijim zakonima, jedni su od dobitnika srpske tranzicije, doduše ne toliko veliki kao oni iz Apatina, čelareva ili Niša. Iako su neki od njih, nakon što su Hrvatima prodali akcije na Beogradskoj berzi, ostali bez posla, nisu mogli da budu nezadovoljni jer su u džep stavili između 10 i 20 hiljada evra.
——————————————————————————–
Navike
Kao i drugi strani investitori – naravno, kada je reč o ozbiljnim kompanijama – i nekadašnji zemljaci u naša preduzeća uvode nove navike. Tako je “Impol” iz Bistrice u “Sevalu” podigao aktivnosti tri i po puta, a prosečnu zaradu udvostručio u odnosu na republički prosek. Promenio se i odnos prema poslu, pa plata zaposlenih na istom radnom mestu i sa istim kvalifikacijama, može biti i upola veća, u zavisnosti od produktivnosti.
