MINISTAR ZA DIJASPORU O KONVENCIJI KONGRESA SRPSKOG UJEDINJENJA
KORAK KA JAčANJU VEZA SA OTADŽBINOM
To su bili veoma konkretni razgovori o mnogim aktuelnim temama, ističe Vojislav Vukčević
Za vreme boravka u Klivlendu, prof. dr Vojislav Vukčević je u razgovoru za „Vesti“ govorio i o razlozima svoje posete SAD i Kanadi.
– Naš put u Ameriku dogovoren je i planiran sa Kongresom srpskog ujedinjenja, koji se malo pomalo sve više nameće kao jedan autoritativni predstavnik Srba u rasejanju. Na njihov predlog i na njihovo insistiranje smo došli i prisustvovali konvenciji KSU, održanoj u Vašingtonu. I kada smo već došli, oni su nam rekli da bi bilo korisno i za ljude koji žive u rasejanju, pa i za ministarstvo, da ne kažem i za otadžbinu, da obiđemo i nekoliko važnijih odbora i sretnemo se sa što je moguće više naših ljudi. Udovoljavajući tom predlogu, stigli smo i u Klivlend, gde sam prisustvovao liturgiji u Sabornom hramu Svetoga Save, a nakon toga u jednoj od prostorija hrama razgovarao sa prisutnim vernicima, ističe prof. dr Vukčević.
Otkup vojnog roka
Zakonom bi trebalo da bude rešeno onako kako predlaže dijaspora, a dijaspora, odnosno mladi iz dijaspore predlažu da se razmišlja o mogućnosti plaćanja umesto služenja vojnog roka… Ovo plaćanje ne bi trebalo da zbunjuje nikoga, pogotovo ne otadžbini, gde se inače na to najviše reaguje, jer je to nešto što je poznato. Nismo mi to izmislili, to rade i druge zemlje,
rekao je dr Vukčević komentarišući predlog zakona o vojnoj obavezi koji treba uskoro da se nađe na dnevnom redu parlamenta.
• Možete li da nam date kratak osvrt na konvenciju KSU?
– Na ovoj godišnjoj konvenciji okupili su članovi KSU, a to je, naravno, privuklo i pažnju našeg diplomatsko-konzularnog predstavništva. Bio je tu ambasador dr Ivan Vujačić, bio je vladika Artemije, bio je sekretar za međunarodne odnose Patrijaršije SPC arhimandrit Irinej (Dobrijević). Bilo je još nekoliko vrlo istaknutih pojedinaca iz crkve i vlasti Republike Srbije i, najzad, bilo je dosta vrlo istaknutih Srba koji žive već dugo u Americi… Taj kongres ili ta konvencija trajala je dva dana. To nije bila prepričavanje nečega, to nisu bila samo naša međusobna rukovanja i grljenja i razne priče, nego su to bili zaista razgovori na temu – kako poboljšati odnos između otadžbine i dijaspore, kakve programe predlagati, šta tražiti da Srbija uradi i šta učiniti da se dosta izgubljenog, poljuljanog, narušenog poverenja vrati, uspostavi. Mislim da smo se rastali u uverenju da je dobro krenulo, a sada samo treba imati obzira na tom putu… Treba biti vrlo obazriv na tom putu da se ne naprave neke greške, ne učine povrede bilo čijeg interesa, a naročito da otadžbina ne povredi interese ljudi iz dijaspore, odnosno rasejanja. Da zahteve onih koji su nešto od otadžbine tražili vrlo ozbiljno razmotri, pa ako to ne uradi ili ne udovolji onda da to zaista ubedljivo obrazloži i kaže da, nažalost, ne može tako, ali može na neki drugi način. A tamo gde može, da to uradi bez ustezanja i u što kraćem vremenu.
Eminentni učesnici
Centralna tema 14. konvencije Kongresa srpskog ujedinjenja bila je investiranje i biznis u Srbiji. Na skupu održanom u vašingtonskom hotelu „Meriot“ okupilo se oko 300 predstavnika srpskih organizacija i pedesetak gostiju iz Srbije i Republike Srpske. Prvi radni dan otvorio je Vojislav Vukčević, ministar za dijasporu Srbije, svojim izlaganjima sledili su ga šef beogradske privredne komore Milan Janković i Branka Krsmanović, ministar finansija RS. Prisutnima se obratio i predsednik Vlade RS Dragan Mikerević, reč su imali predstavnici američke vlade i privrednici iz Srbije.
Vođene su i panel rasprave, posebno o bankarstvu. Govorili su ugledni američki biznismen Majk đorđević, Bojan Stanivuković iz Nacionalne štedionice iz Beograda, Veselinka Milošević, zamenik generalnog direktora Jubanke i drugi. O političkim i nacionalnim temama govorili su vladika Artemije, Obrad Kesić, analitičar iz Vašingtona i Vuk Jeremić, savetnik
• Da li je Ministarstvo za dijasporu u svom radu i delovanju učinilo sve što je moglo, ili je moglo da postigne i više?
– Ministarstvo dijaspore republike Srbije radi od 4. marta 2004. godine i za malo manje od osam meseci je uradilo najviše što je moglo za tako kratko vreme. Šta je to što je učinjeno i što mislimo da se zaista nije moglo više, to je na prvom mestu zakon o državljanstvu koji smo predložili i za koji smo se izborili… Tim zakonom nema nikakvih ograničenja za svakog zdravog i normalnog čoveka koji je potomak srpskog ili nekog drugog naroda koji živi na teritoriji Srbije, bez obzira koje je koleno i gde su mu se preci raselili, odnosno gde se on rodio, da podnese zahtev za sticanje drzavljanstva i da ga stekne…
Naš program je u najvećoj meri sastavljen od zahteva dijaspore… Ti zahtevi su zapravo ono što mi radimo, ono što razamatramo i ono što ispunjavamo.Nevolja je u tome što ministarstvo za dijasporu ne sprovodi ni jedan postupak. Vi ne možete, recimo, pred Ministarstvom za dijasporu dobiti vašu robu koja vam je uzeta na granici, vama Ministarstvo za dijasporu ne može odrediti manju carinsku stopu nego što vam je određena. Ministarstvo za dijasporu vam ne može dati ili doneti neki akt kojim vam se priznaje ili vraća oduzeto pravo, ili se poništava ono koje niste dobili. Mi, dakle, nemamo ta ovlašćenja, ali možemo da intervenišemo kod tih delova organa uprave, kod tih službi u sastavu Vlade Republike Srbije, da one brže i pažljivije rade na onim slučajevima koje podnosi i traži dijaspora.
