18. Јул 2016 – 22:18
ПОВОДОМ ПИСАЊА ДНЕВНОГ ЛИСТА „ТЕЛЕГРАФ“ („МИСТЕРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ: Нико не може да уђе у ову предивну СВЕТИЊУ!“ – електронско издање 07. јула 2016. године, потписаног од С. С.)
Поводом текста, који је под горњим насловом објавио дневни лист „Телеграф“, осећајући обавезу према верницима, али и широј јавности, имам потребу да објавим следеће: текст „Мистерија српске цркве“ обилује нетачностима и произвољним закључцима људи (или писца текста или његових некомпетентних „извора“)који не познају ни уговорне обавезе, ни ситуацију, ни прилике у вези са градњом и преузимањем храма Светог Архангела Михаила у селу Брезовице.
Најпре се у претерано спектакуларном наслову, који је, ваљда, срочен да би изазвао сензационализам и привукао читатеље, провлачи прилична доза, најблаже речено, непознавања ситуације, а због које објекти нису до данас примљени од стране СПЦ, а, стога, ни освештани. То није никаква „мистерија српске цркве“, нити је тачно да нико не може у објекте ући, нити су објекти освештани. Кренимо од тога. Објекти на Брезовицама још нису примљени од стране Епархијског управног одбора Епархије ваљевске, а ни освештани од стране надлежног Архијереја и свештенства СПЦ. Свима нама којима су познати уговори (сваки члан појединачно) ова ситуација не представља никакву мистерију већ нормално стање у којем се не могу преузети новосаграђени објекти све док се до краја не изврше преузете уговорне обавезе. И, да решимо све недоумице из наслова, у новосаграђене објекте може ући свако кога пусти онај који поседује кључеве, а то није ни Епископ ваљевски Г. Милутин нити Епархијски управни одбор Епархије ваљевске, а самим тим ни СПЦ. Кључеве објекта Епископ и епархијска тела неће ни преузети све док се у потпуности не испуне одредбе Уговора.
Из наведенога се да видети да није тачно да „Владика ваљевски Милутин већ дуже време под кључем држи нову богомољу“, а још мање да због Владике Милутина (како се из писанија С. С. наслућује) мештани села Поћута, Тубравић и Брезовице немају приступ истој. Истина је да објекте у Брезовицама „под кључем држе“ они који нису до краја извршили уговорене обавезе, па, између осталог, нису у објекте и порту довели ни воду иако су, додуше, саградили чесму и развели водоводне инсталације. Када у Уговору стоји да је неко дужан саградити чесму то подразумева и да се доведе вода до исте и да на тај начин чесму (и воду из ње) користе сви они који у порту и цркву долазе. Безводну чесму и објекте нити један разуман човек неће преузети као готове објекте. Даље, када се у уговору каже да се сагради капија онда то подразумева да је иста исправна и функционална у том смислу да се може отварати и затварати према потреби и вршити своју функцију саставног дела црквене порте. Једна од најважнијих и приоритетних ствари која није нимало случајно наведена у уговору, као предуслов преузимања објеката од стране Епархије, је и завршени пут који ће повезивати село Стубо са новоизграђеним објектима! Пре свега може се рећи да мештани ових села немају приступ цркви управо због ове неизвршене обавезе.
Овде треба споменути и чињеницу да су и посмртни остаци упокојених предака, по свој прилици, само делимично (и то, према подацима стручњака, веома нестручно) ископавани, а затим пренесени до заједничке гробнице. И, колико ми знамо, не само до заједничке гробнице него и до „депоа“ у неким институцијама, а што тек треба до краја да се испита. На страну то што је ископавање посмртних остатака вршено без присуства свештеника и верског обреда који би био за ту прилику примеран и од Цркве је прописан. О „иконостасу, реликвијама и инвентару“ који се у тексту помињу и начину њиховог преношења (за шта су потребна стручна лица) тек ће се говорити, пошто ни у томе свештеник нити иједно лице делегирано од стране Епархије ваљевске није учествовало. Познато је да су многе ствари, као што су плоче са именима покојника остале у Ваљевској Грачаници и да нису премештене, а надгробни споменици стари више векова су видно оштећени.
Сада, после свега наведеног, остаје нам да се запитамо да ли би било који домаћин и разуман човек, а да не говоримо одговоран свештеник, Епархијски Архијереј (или било које епархијско тело), примио објекат без воде, са нефункционалном капијом, без приступног пута, и другим недостацима, а које су уговором предвиђене? И не само то, јер Уговором је предвиђено да се и сви земни остаци покојника преместе у заједничку гробницу, а не да „разасуте“, по разним странама (и установама) „чекају“ да се по хришћанским обичајима поново сахране.
Нећу ни да говорим о неистини да је свештеник, потписник ових редова, било коме утврдио да се кључ објекта налази код Владике Милутина и да Владика Милутин треба да одлучи „када ће црква бити отворена“. Да провери ову тврдњу аутор текста ме није ни звао. Наиме, ја, по постављењу на службу пароха пустињско-грачаничког, а по благослову Епископа, једини имам одобрење од Епископа ваљевског да се старам о извршењу свих ставки уговора, да пратим завршетак радова и да о поменутој ситуацији, у име своје парохије и Епархије ваљевске, говорим о чињеницама везаним за овај проблем, са којим сам у потпуности упознат.
На крају, осећајући се обавезним према верницима парохије пустињско-грачаничке, али и ради упознавања шире јавности, мирне савести тврдим да је текст објављен у „Телеграфу“ пун неистина, ма ко да је извор, и овлашћен сам да свима, који то желе, појасним и на лицу места покажем шта све од уговорних обавеза није испоштовано, и зашто није могуће да се поменути објекти у овом стању преузму.
Парох пустињско-грачанички
Мирослав Новаковић, протонамесник
Извор: Епархија ваљевска
