Aleksandar Leka Ranković
Zašto je Josip Broz 1966. godine proterao iz političkog života svog Srbina, potpredsednika Aleksandra Rankovića
Rankovića su mrzeli i Tito, zbog odbijanja da ubije Edvarda Kardelja, i sam Kardelj zbog toga jer ga je Leka u jednom sukobu ranio u petu. Zato su ga obojica politički ubili – tvrdio je najmlađi Brozov general Marko Strunje.
Marko Lopušina
Već pola veka traje enigma “Ranković”, koju naši istoričari nisu uspeli da razreše. I dalje se sa sigurnošću ne zna zašto je Josip Broz Tito uklonio 1966. godine iz svoje blizine i sa političke scene Aleksandra Rankovića, tada potpredsednika države.
Novo svetlo na “aferu prisluškivanja”, Brionski plenum i smenu Aleksandra Rankovića baca dokument koji se pojavio u Sloveniji, u kome se govori o prethodnici ovog događaja, odnosno o ličnom i političkom sukobu Tita i Leke oko druga Bevca. Dokument “Tito je htio likvidirati Kardelja” napisao je obaveštajac Josip Kopinič za Titovog biografa Vladimira Dedijera. Međutim, dokument su presreli ljudi tadašnjeg ministra policije Staneta Dolanca i on ga je sklonio u svoj sef.
Postojanje ovog dokumenta potvrdio mi je 2011. godine najmlađi Titov general Marko Strunje, koji je video kopiju Kopiničevog teksta.
- Kopinič je tvrdio da je ideja o likvidaciji Kardelja nastala u Titovoj glavi jer je smatrao da drug Bevc bojkotuje njegove ideje za razvoj socijalističkog društva. Zato je Broz naredio da se prate sva javna i tajna istupanja Kardelja krajem 1961. godine. Nakon analize, Tito je zaključio da slovenački komunista vodi rat s njim, pa je početkom 1962. zatražio razgovor u četiri oka s Rankovićem – tvrdio je Strunje, nekada specijalni Titov čovek za narodne revolucije u afričkim zemljama, koje su potom ulazile u Pokret nesvrstnih.
Lekin grob u Aleji narodnih heroja.
Razgovor između Josipa Broza i Aleksandra Rankovića se vodio na Oplencu. Tito je razgovor počeo ovim rečima:
– Slušaj, Leko, Kardelj ratuje sa mnom. Ne znam šta da činim. Ti si moj prijatelj i mislim da bi najbolje bilo da ga tvoji likvidiraju. Znam da ovo nije po našem, ali drugačije ne može”.
Ranković zatečen ovakvim zahtevom Josipa Broza pokušao je da ga odgovori od namere da likvidira Edvarda Kardelja.
- Stari, mislim da ovo nije komunistički. Ovo možeš reći i Kardelju. To bi bilo komunistički. Mislim da Bevc to neće krivo shvatiti. Ako te krivo shvati, računaj na moju pomoć – rekao je Ranković.
Ne zna se da li je ovom optužbom na račun Edvarda Kardelja predsednik Josip Broz hteo da uvuče Leku Rankovića u svoju prljavu političku igru, ali je jasno da je računao na netrpeljivost koja je postojala u to vreme između Kardelja i Rankovića.
O tome je svedočio general Marko Strunje:
– Tito mi je pričao da je njegov sukob sa Aleksandrom Rankovićem 1966. godine bio zapravo kraj rata između Edvarda Kardelja i Leke, koji se vodio od 1953. Te godine su se, naime, Kardelj i Ranković, pred Titom, posvađali oko granica na Kosmetu i oko statusa Albanaca u Srbiji. Kardelj je počeo da vređa Rankovića da je neobrazovani šnajder. Leka je izvadio pištolj i zapretio mu da će ga ubiti. Tada je Kardelj skočio na Rankovića, pištolj je opalio i metak je posle rikošeta pogodio Kardelja u petu. Taj napad Kardelj nikada nije oprostio Rankoviću i onda mu je zajedno sa Brozom 1966. godine namestio političku likvidaciju, koja je izvedena na Brionima – tvrdio je general Strunje.
Tito, Kardelj, Ranković u štabu NOB
Sredinom šezdesetih Tito je imao 74 godine, a Leka 57. Broz je imao apsolutnu partijsku, državnu i vojnu vlast u svojim rukama, a drug Marko, kako su zvali Rankovića je od 1946. bio šef tajne službe Ozne i Udbe, kao i ministar unutrašnjih poslova FNRJ. Obavljao je za Partiju, državu i Tita prljave političke poslove. Uklanjao je političke protivnike i neprijatelje Jugoslavije i Josipa Broza. Znao je sve Titove tajne.
Od sredine pedesetih Ranković postaje član CK SKJ, potpredsednik SIV-a, potpredsednik države. Tako se nekadašnji abadžija iz Draževca kod Obrenovca, rođen 1909. godine, uzdigao do drugog čoveka u Jugoslaviji. Maršalu je ovaj general policije u jednom trenutku počeo da smeta.
– Kako je Tito stario, sve je manje verovao u ljude oko sebe. Od jednih je zazirao da će ugroziti njegovu vlast, a u drugima je video opasnost po svoj život – utvrdio je istoričar Vjenceslav Glišić.
U toj političkoj paranoji Josipa Broza učestvovali su i Jovanka Broz i Edvard Kardelj, koji su se Titu žalili na Aleksandra Rankovića. Jovanka je, naime kao gimnazijalka sa diplomom večernje škole, ali i kao kuma, bila ljubomorna na Lekinu suprugu Slavku, doktora nauka i svoju venčanu kumu, a Kardelj na Rankovića jer je držao mesto u političkoj hijerarhiji, za koje je smatrao da njemu pripada. Slično je kao Kardelj razmišljao i Petar Stambolić
- Dodvorice kakav je bio, na primer, Cvijetin Milatović, izmislio je da Ranković hoće da bude Titov naslednik. I to je dojavio Brozu što je pojačalo njegovu paranoju – smatrao je Glišić.
Tito se još početkom šezdesetih žalio generalu Jovi Kapičiću, a potom i partizanskom komesaru Dobrici Ćosiću.
- Znaš, Jova, meni Ranković sprema državni udar, hoće da me skine s vlasti! – rekao je u poverenju Tito generalu Kapičiću početkom 1966. godine.
Tada je Kapičiću pokazao telefonske žica istrgnute iz zida u spavaćoj sobi Tita i Jovanke, kao navodne tajne Lekine prislušne aparate.
Jovo Kapičić je posavetovao Broza:
- Savetovao sam mu da umesto javnog optuživanja Rankovića da je nekakav zaverenik sazove plenum na kojem bi to pitanje bilo razmotreno. Tito je to prihvatio i taj plenum je sazvan – pričao je svojevremeno Jovo Kapičić.
Tito je odmah izvestio politički i vojni vrh da je prisluškivan i da je za to kriva UDBA i njen prvi čovek Aleksandar Ranković. Napravljena je odmah komisija koja će ispitati slučaj. Predsednik Komisije Izvršnog komiteta CK SKJ Krste Crvenkovski je saopštio da je zaista prisluškivanja maršalovog kabineta bilo.
- Broz je zakazao plenum na Brionima, daleko od Beograda i mogućnih Rankovićevih simpatizera. Članovi CK doputovali su na Brione 30.juna, da bi se plenum posvećen slučaju Ranković održao sutradan. Okrivljeni Aleksandar Ranković se pojavio na Brionima. Tito ga nije nijednom pogledao u oči. Nosio je tamne naočare. Do njega je sedeo Petar Stambolić. Pod velikim pritiskom Rankoviću je naglo pozlilo, a lekar je ustanovio blagi infarkt. Sednica IV.Brionskog plenuma od 1. jula 1966. u hotelu „Istra“ na Brionima smenom Aleksandra Rankovića. On je govorio vrlo malo. Delovao je konfuzno, zbunjeno i nije se branio – posvedočio je general Marko Strunje.
Nešto kasnije, na sednici CK SKS na predlog Spasenije Cane Babović drugi čovek partije Aleksandar Ranković je početkom oktobra 1966. isključen i iz Saveza komunista Jugoslavije. Najteže i najneosnovanije optužbe protiv Aleksandra Rankovića iznela je Komisija SIV-a, koja je formirana u septembru 1966. godine. i predsednik te komisije Avdo Humo u ekspozeu na sednici Saveznog veća Savezne skupštine 9. decembra 1966, koji je rekao da je “pučistička zaverenička grupa okupljena oko Aleksandra Rankovića” pokušala putem zavere da sruši ustavni poredak i uzme vlast u svoje ruke.
Istoričar Svetko Kovač tvrdi da se Brionski plenum može razumeti tek ako se znaju pripremne radnje za ovakav politički odstrel Aleksandra Rankovića.
- Sve je počelo marta 1962. godine, kada je održana do tada najdramatičnija sednica Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije – kaže Kovač, inače, koatuor knjige o slučaju Ranković – Na ovoj sednici Tito i Ranković su zastupali tezu o potrebi jačanja jugoslovenske federacije, nasuprot stavovima hrvatske i slovenačke delegacije koji su zagovarali decentralizaciju i konfederalni koncept. Sledeće, 1963, godine Kardelj je radio na novom ustavu i, kada je Ranković shvatio da je njegova prikrivena ideja konfederacija, pitao je Tita šta je opasnije za opstanak Jugoslavije – njegov federalizam ili separatizam republika.
Prelomni događaj bio je potom Osmi kongres SKJ, održan u decembru 1964, na kome je promovisano samoupravljanje, slabljenje funkcija federacije i jačanje republika, čime je Rankovićev koncept doživeo poraz.
U novembru 1965. Tito je pozvao Dobricu Ćosića i rekao mu da se plaši Rankovićeve i Kardeljeve frakcije, ali je srpski pisac shvatio da Tito u Rankoviću vidi najopasnijeg protivnika. Ne znajući za ovo, Ranković je 2. januara 1966. pozvao Ćosića u Dobanovce i nagovestio mu sukob sa Titom. Posle dva-tri meseca ponovo ga je pozvao i rekao da je sve u redu.
Tito je u februaru 1966. na Brionima rekao Stamboliću i Veselinovu da Ranković “zna da se prisluškuju Titovi telefoni. Stambolić je sugerisao Veselinovu da o ovom ne upoznaje Rankovića, ali je to Veselinov ipak uradio. Međutim, Ranković nije reagovao ni na ovo upozorenje.
- Posle ovoga je Tito doneo definitivnu odluku da iz političkog života eliminiše Aleksandra Rankovića i tada su počele konkretne pripreme za realizaciju tog plana – otkriva Svetko Kovač, koji je kao načelnik Vojne kontraobaveštajne službe otkrio da Aleksandar Ranković nije tajno prisluškivao Tita.
Znajući da glavna prepreka za Rankovićevo uklanjanje može biti služba bezbednosti, gde je Ranković imao veliki autoritet, napravljen je plan da se ona kompromituje i oslabi.
– Zbog toga je izmišljena afera prisluškivanja, odnosno da je ova služba sa znanjem Rankovića prisluškivala Tita – kaže Svetko Kovač.
Čitava politčka smena Aleksandra Rankovića je pretvorena potom u “velikosrpsku aferu”, iako Leka nije bio srpski nacionalista, već pre svega komunista i Jugosloven, što je rezultiralo smenom oko 600 srpskih kardova iz policije i vojske. Istovremeno, Petar Stambolić kao srpski komunista, i Veli Deva kao politički predstavnik Albanaca, tražili su od Tita da uhapsi Rankovića i stavi ga u zatvor.
- Uklanjanje Rankovića na najbrutalniji način bio je uvod u razbijanje Jugoslavije. Iza sklanjanja Rankovića najpre je stajao Tito, ali, zapravo, iza toga stoje Edvard Kardelj i Stevo Krajačić, predstavnik Kominterne iz Zagreba, isti onaj koji je Srbima u Jasenovcu rekao: „Šta hoćete, zar vas nismo dovoljno ubili ovde u Jasenovcu?” Srpska javnost je, međutim, taj obračun videla kao obračun sa Srbijom i srpskim narodom – utvrdio je istoričar Miloš Ković.
Posle političke likvidacije Ranković se povukao iz javnog života. Leka i njegovi članovi porodice dobili su policijsku pratnju. Oduzeti su im pasoši, a supruga Slavka je isterana sa posla.
Tito je i dalje širio strah od svog kuma i njegovih simpatizera. Govorio je javno:
„Rankovićevci rade. Nemojte nama govoriti, pa nemamo nikakvog materijala. Rade oni odlično. Dobro, jeste li vidjeli one slike gde se oni sastaju? Niste. Ja imam te slike. Ali u javnosti nisam vidio distanciranje od tih ljudi, nisam vidio u javnosti distanciranje. “
Otuda je i početkom sedamdesetih postojala realna opasnost, koju su osećali članovi Rankovićeve porodice, da Leka bude fizički likvidiran.
– Bilo je to vreme kada smo doslovno strepeli za njegov život. Državnog neprijatelja broj jedan UDB-a i KOS su tada pratili na svakom koraku. Naravno, bili smo svesni da su hteli da ga fizički likvidiraju, mi to ne bismo uspeli da sprečimo, i pored sve brige i napora. Svi smo živeli u toj psihozi. Leka nikad i nikud nije išao sam. Uvek je uz njega bio neko od nas i to, sada mogu reći, sve troje smo bili naoružani – i Slavka i Mića i ja. Dežurali smo noću, na smenu, i tako godinama – posvedočio je jednom prilikom Lekin sin Slobodan Ranković.
Kada je Josip Broz umro u maju 1980. godine činilo se da je Leka konačno bio spreman da ozbiljnije otvori neke teme iz svog političkog života. Nažalost, umro je 20. avgusta 1983. godine u Dubrovniku, pre nego je otkrio javnosti istinu o svom stradanju.
Antrfile
VERAN DO GROBA
- Ranković je najznačajniji srpski komunista Titove epohe – pisao je Dobrica Ćosić – Leka je znao sve Titove tajne. O njima je ćutao čitavog života. Bio je istinski odan Komunističkoj partiji i Titu. Spreman na lično žrtvovanje za svoju veru, iz ubeđenja je žrtvovao i druge.
Antrfile
DEMONSTRACIJA SRBA
Na sahrani Aleksandra Rankovića bilo je 100.000 ljudi, koji su uzvikivali : „Heroj Leka, Heroj Leka…“
- Moj otac nije bio srpski nacionalista, već Jugosloven i komunista. Sklonili su ga da bi razbili SFRJ. Rankovićeva sahrana bila je prva masovna demonstracija Srba zbog potčinjenosti u Titovoj Jugoslaviji – tvrdi njegov sin Slobodan Ranković.
Antrfile
ZABRANJEN POSLE SMRTI
I kada je Leka umro 1983. komunisti su branili da se pominje i on i njegova porodica. Na sahrani bilo je zabranjeno da se daju čitulje, izuzev porodici, i to samo jedna na dan sahrane. Nije bilo dozvoljeno da se od Leke oprosti bilo ko od porodice ili pak neko u ime porodice. Porodici nije dozvoljeno da otkupe državnu kuću u kojoj su živeli. Knjiga sećanja njegove supruge Slavke je zabranjena za prodaju u knjižarama.
The post TITO KAZNIO LEKU JER NIJE UBIO KARDELJA appeared first on .
