Sedamnćsti na osamnćsti mart 2004. u Obiliću

SEDAMNćSTI NA OSAMNćSTI MART U OBILICU

Na nekadasnjem fudbalskom igralistu u dnu sela Gracanice,nalazi se sedam belih kontejnera u kojima su smestene viseclane srpske porodice silom proterane iz svojih domova iz Obilica.

U prvom od niza metalnih sobicaka,prezivljava I krpi kraj sa krajem zena pedesetih godina,samohrana majka cerke Jelene,Olgica Subotic,radnica “Elektroprivrede” iz Obilica.

Izmuceno lice,napacene oci ove zene,drhtavi glas izazivao je u nakoliko navrata suze autoru ovih redova.

Rodjena sada vec davne 1951.god.u selu Radevo,opstina Lipljan,Olgica je detinjstvo.skolovanje I mladost provela u rodnom selu sve do udaje I zaposlenja u Obilicu.Pamti neke bolje dane od ovih,sa setom se seca radjanja svoje dece I preioda njihovog odrastanja pre rata.Vise u oskudici nego u izobilju,Olgica je kao vredan I posten radnik posle 25.godina radnog staza dobila stan od pomenute firme u kojoj je radila.I ono malo sto je nedostajalo,dobijanje stana razresilo je Olgici zivotne probleme. To je bio razlog ostajanja njene porodice da cak I posle rata prilikom sveopsteg proterivanja Srba iz ovog malog radnickog gradica,Olgica donese odluku da kako tako opstane I okusa dalji suzivot sa dojucerasnjim komsijama Albancima.Bez ikakve zastite,bez icije pomoci prezivljavajuci samo sa neredovnom raspodelom humanitarne pomoci,sa redovnim iskljucenjima struje I vode,Olgica je iskolovala I najmladju Jelenu radeci rucne radove heklanja I veza,kako bi koloko toliko obezbedila novca za najneophodnije zivotne potrebe.

Kao I vecina preostalih Srba na Kosovu I Metohiji,I porodica Subotic je pogleda uprtog ka Beogradu ocekivala bolje dane, razresenje teskog srpskog polozaja,poboljsanje bezbedonosnih uslova,sigurnije dane I noci.Iz Beograda su se oglasavale samo osude,kritike I apeli medjunarodnoj zajednici.Na Kosovu je bujalo nasilje,kriminal svake vrste.Srpska rec se vec dugo nije cula na ulicama niti u prodavnicama.Nije se imalo s kim komunicirati,zivelo se u izolaciji od bilo kakvih vesti iz Srbije.

Dani,meseci,godine su prosle,situacija se nije poboljsala,Olgica nije gubila nadu,hrabro je cuvala svoj kucni prag.Pogled u svet bio je jedino pogled sa njene terase,odakle je u nekom hitnom slucaju mogla da vristi I dovikne do dvorista “komsijske”policijske stanice u kojoj se vec dugo nalaze razalovani pripadnici UQK-sada nazvani radnici Kosovskog Zastitnog Korpusa.Tako je ranih jutarnjih sati 17.marta primecena jaca guzva nego inace,dovikivanja I povici razularene siptarske omladine,njihove setnje glavnom ulicom,poletanja prvih kamenica na srpske prozore.Nemocne I nezasticene Srbe posetio je americki zamenik komandira,pretpostavljeni iz KPS-policije ubedjujuci ih da napuste zgradu I krenu put Srbije.I tada je Olgica svoj strah krila snagom ostre srpske reci.Do sada je verbalno pobedjivala fizicke nasilnike,ponadala se da ce tako biti I ovaj put.Dan se primicao kraju,magla je bila sve gusca,struju I vodu su im iskljucili.Stanovi u zgradi su poceli da lice na rovove.Zabarikadirani prozori I vrata jos uvek su odolevali naletima besnih siptarskih huligana.Kao I nebrojeno mnogo noci do sada,I ovu noc je majka Olgica probdela I odstrazarila prateci neprijateljska kretanja sa “osmatracnice”zvane terasa.Iz iskustva je znala da ce svitanje dana doneti nove nevolje.U svoje I kcerkine dzepove pokupila je neophodnu I vaznu dokumentaciju.Polila je sobne biljke,pokupila albume sa slikama,pregrst uspomena.Pred ikonom zastitnikom kuce,svetog Nikole zapalila je kandilo.Tog trenutka,ucinilo joj se da je svetac oziveo.Slika nije vise bila samo slika,vec je svetac pomerio ruku I blagoslovio je.Noc nespavanja,strah uvucena do kostane srzi,zamagljeni suzni pogled,jos jedan od bezbroj stresova I Olgica vise nije znala da li je to halucinacija ili java.Nezna to ni danas.

Hladno martovsko jutro donelo je nove nedace.Osamnćsti mart je bio dan koji ce pamtiti dok je ziva.Ponovo su Obilicke ulice bile pune siptarskih demonstranata ovog puta potpomognute I sa pripadnicima kosovske policijske sluzbe u uniformi.Krenula je reka siptarskih ucenika vodjena svojim nastavnicima,profesorima I direktorima na celu.Prikljucili su im se radnici “Elektroprivrede”, “Poste” I ostalih institucija.Uzvikivane su parole sa najstrasnijim porukama preostalom srpskom stanovnistvu.Dok su jedni urlali,drugi su udarali u goceve I svirali u zurle,treci su igrali “sotu”.Uz sve to,poceli su da pucaju u pravcu srpskih prozora.Predvodnici kolone su diktirali tempo.UNMIK je sve to mirno posmatrao.Kad su dosli do srpske pravoslavne Crkve,euforija je uzela maha, pocelo je bestijalno utrkivanje u sto zescem rusenju i paljenju.”Komsije” iz policijske stanice su im donosile gume od automobila kako bi vatra bila jaca,kako bi sto efikasnije satrli svaki znamenj srpskog bivstvovanja na ovoj grudi zemlje Milosa Obilica.Prestraseni goloruki Srbi su sve to posmatrali sa svojih prozora.Srpska zgrada je preko puta Crkve.

Olgica ljubi I budi jos uvek snenu Jelenu.U hodniku se nalaze sa komsijama dogovarajuci se sta da rade.U medjuvremenu dolazi ponovo onaj isti americki zamenik komandira I kaze im da im oni ne mogu garantovati bezbednost te da je bolje da napuste zgradu i odu. “Gde?.”..pitaju se jadni Srbi.”Pa zbog cega ste ovde?” , “Obecali ste da nas branite i cuvate!” “Ne! Ne idemo!”…Gnusanje,guranje,batine…U zgradi zivi porodica sa malom bebom,druga porodica ima hendikepiranog domacina u kolicima,zove se Slavko Popovic,on ima sina od 14.godina i staru majku…Sve sama nejac i muka…

Evo sta o tome dalje prica Olgica:

“Nocna mora je postala ruzna stvarnost…Americki zamenik komandira se tog prepodneva osamnćstog marta vratio jos dva puta.Pred njegovu poslednju posetu,siptari su vec poceli da demoliraju prvi sprat srpske zgrade.Poceli su da ulaze kroz prozore,pljackaju i pale…Odnekud su se stvorile snage KFOR-a i opkolile zgradu .Drzali su razumnu odstupnicu,ne sprecavajuci siptare u njihovom naumu.Oko 11.sati pre podne poceli su sa evakuacijom srba iz zgrade.Odvodjeni su najpre u dvoriste policijske stanice a onda vojnickim transporterima do KFOROV-e baze u nasoj nekadasnjoj kasarni u Pristini.Sve zajedno bilo je negde oko 180.Srba sakupljenih u dvoristu policijske stanice.Neki su dovezeni polumrtvi,spaljene kose,odece,sa opekotinama,posekotinama,prebijeni,polomljeni,jauci i kuknjava je sve sto moze da se cuje.Opet u vojnim transporterima trpajuci deset po deset coveka odvoze u Pristinu.Prilikom transporta umire jedna zena.Popovicu onako hendikepiranom, nisu poneli kolica…Strava I uzas na sve strane…

U bazi KFOR-a u Pristini nailazimo na naseg svestenika iz Pristine Miroslava Popadica.Sav crn,poguren,bez kapi krvi ne zeli da napusti svoj narod.Tek doveden iz pristinske crkve onako oprljen vatrom,oboleli bubrezni bolesnik,nas otac Miroslav odbija da se prebaci do bolnice.Ne zeli da nas ostavi na neciju milost i nemilost.Kao vaskrsli djakon Avakum,pop Miroslav Popadic stiocki podnosi sva omalovazavanja,sikaniranja,maltretiranja i podsmevanja pripadnika KFOR-a.Videci da mu ne mogu nista,proglasavaju ga ludim i zabranjuju mu svaku izjavu za javnost,kako bi ga sprecili da iznosi istinu koja bi otisla u svet.Smestaju nas u hangarima na betonu gde inace vojska popravlja svoja vozila,daju nam vojnicku hranu ali od medicinske pomoci nema govora.Tada nam umire jos jedna zena.Bez ikakvih uslova u toj garazi provodimo celih pet dana a zatim nas prebacuju do Gracanice,gde se eto i dan danas nalazimo.Moj Sveti Nikola mi je dao blagoslov da ja I Jelena prezivimo.Imala sam osecaj I znala sam da cemo I ovog puta da se izvucemo.Hvala mu!…Samo jos da nam pomogne da se vratimo u nasu kucu…molim ga I stalno se krstim da mi uslisi jos tu molitvu.Ne trazim mnogo!Verujem da ce se uskoro svi Srbi vratiti svojim kucama.Da opet slavimo krsnu slavu na nasim vekovnim ognjistima.Moramo biti verujuci,uporni,istrajni…Opet ce se videti plam sveca I zizaka pred ikonama nasih svetitelja…Gospode Boze,pomozi nam!”

Eto,sta jos reci,sve je vec receno.Daj nam Boze snage,hrabrosti…zdravlja!Pomozi i sacuvaj nas od svakog zla.Uslisi molitve nase,skromne su zelje nase,molimo Te za mir,spasenje dusa nasih,oprost grehova nasih.Da svako na svom bude,da mir medju ljude bude,da ne bude kao sto je sada,da ljubav na svetu zavlada.Molimo te Gospode Boze da se Srbi sloze.Amin!

PRISTINA,12.12.2004.god. NAPISALA: Katarina Adjancic-ljubojevic