Kosovo i Metohija sabiraju gotovo sve osnovne ideološke, političko–pravne i nacionalne protivrečnosti savremenog sveta. Od načina njihovog rešavanja zavisiće bliska budućnost čovečanstva .
Srpska politička elita, kako vidimo, nema jedan čvrst stav o kosmetskom pitanju. Albanska ga ima. To može da potkopa jedan stub našeg odnosa prema ovoj pokrajini. Drugi će ostati stabilni zato što se zasnivaju manje na istorijsko-identitetskom značaju Kosmeta, a više na odbrani vrednosti pravde i pravičnosti. Onaj deo srpske elite koji povezuje identitet i pravdoljubivost ima šansu da argumentacijski dobije bitku za Kosmet, danas i sutra.
Uz uvažavanje svih pragmatskih razloga za usmeravanje političke energije prema onome što je pred nama, prema onome što je de facto i de jure, jedan deo naše misaone elite, morao bi da se okrene onim centrima političke i medijske moći, u Evropi i izvan Evrope i da progovori o samoj suštini današnjeg (a može i jučerašnjeg) kosmetskog Sizifovog kamena.
Svekolika tragedija Kosmeta u ove naše dane, započela je onog trenutka kada je doneta odluka o bombardovanju Srbije da bi se tobože rešio problem albanske manjine. Evropi i delu sveta treba otvoreno reći da je takvim činom napravljena strahovita politička i civilizacijska greška. Odluka da se jedan teritorijalni, etnički, politički problem, sa izuzetno teškim istorijskim nasleđem, reši bombama i kompjuterskim ratom, nije bila dobra mereno etičkim i političkim kriterijumom.
Upotreba sile u korist jedne etničke zajednice a protiv druge, nikako ne može biti pravična. Data je šansa oružju a ne dobrim dokazima. A u pogledu posledica, ratna akcija jedinog vojnog saveza u Evropi je napravila pravu pustoš. Srbi su od 1999. do 2004. u broju od 200.000 izbačeni iz svojih kuća tako da je, po rečima jednog prvaka kosmetskih Srba, oko 800 naselja očišćeno od Srba!
Konačno, bila je to ogromna greška i zbog toga što je rat bombama protiv Srbije, nepovratno razrušio ono stanje međunacionalnog i međukulturnog života koji je postojao u pokrajini pre 1999.
Dakle, fatalna greška onih koji su odlučivali u zapadnim vladama, bila je u tome što je ratnim sredstvima razorila izgrađeni stepen multietičnosti i stvorila novo stanje koje apsolutno nikakve veze sa prethodnim nije imalo. A da ovo nije puka fraza, potvrdiću jednim iskustvom koje svako ko drži do objektivnosti može da potvrdi.
Učestvovao sam na dva naučna skupa u Prištini, Prizrenu, Peći 1995. i 1997. (Filološki fakultet). Gosti iz inostranstva su se iznenadili slobodom kretanja u kasne noćne sate. Albanci su radili u svojim prodavnicama, kafićima, štampali svoje novine, politički delovali kroz formu bojkota srpskih institucija. Mladi su se slobodno kretali i zabavljali. Primećivala se etnička distanca, „život jednih pored drugih”, ali kolektivni život je funkcionisao. I to je ključna tačka od koje je morao da pođe svako ko je hteo da rešava protivrečnosti Kosmeta.
Kako smanjiti nacionalne ograde u Pokrajini? Politika koja misli na budućnost morala je da rešava naš problem „korak po korak”, a ne da ga lomi preko kolena.
Šta se može očekivati od poduhvata ispravljanje velike političke greške? U ovom značajnom poslu deo srpske elite, koji sebe smatra moralno i nacionalno odgovornim, mora da se angažuje punom energijom.
Nema nikakve sumnje da se praktične posledice greške rata za manjinsku zajednicu ne mogu popraviti u bliskoj budućnosti. A kako vreme prolazi, čini se, ni u daljoj. čemu onda taj politički napor?
Evo u čemu. Mi Srbi treba da znamo da u zapadnoevropskim metropolama i nekim drugim svetskim, postoji snažno antisrpsko političko raspoloženje. O nama se negativno misli i govori. Naravno, postoje i oni drugi koji, ako ništa drugo, nisu spremni da prihvate antisrpske predrasude.
Značajno je da sa onima prvima deo naše elite uđe u raspravu i da pokuša da ih uveri da duboko greše u mišljenju o KiM. čak i ako istrajavaju u predrasudi o Srbima kao „rđavim momcima”, treba im reći da bez načela pravičnosti ne mogu rešiti nijedan društveni problem, a pogotovu ne nacionalni. Ništa gore od diskriminacije jedne strane u etničkom sporu! U ovome vidim značaj rasprave o greškama zapadnih vlada.
Ako ne mogu da vrate proterane i izgrade porušeno i popaljeno onoga što je pod njihovim okriljem urađeno, mogu bar da ublaže ili iskorene svoje antisrpske stavove. A da one deluju pokazuje i stvarnost Kosmeta posle 2000: ništa se ne menja u srpskoj tragediji.
Da bi se nešto promenilo, treba početi od tačke u kojoj se smislio rat za nacionalnu manjinu u Srbiji. Zapravo, od te kardinalne političke greške. Samo, pitanje je da li ćemo i u ovoj stvari solirati, tako da neravnodušni intelektualci „ispravljaju krive Drine”, ili će to postati deo nacionalne i državne strategije za rešavanje kosmetske kalvarije srpskog naroda. Razume se, to ne znači potcenjivanje onog svekolikog napora koji se ulaže na otklanjanje i ublažavanje posledica rata za nacionalnu manjinu.
Reč je o tome da se ne gurne u ćošak razmatranje političkog mišljenja koje je otvorilo vrata ratu o kome je reč. A to mišljenje nije ekskluzivitet srpske pokrajine.
Kosovo i Metohija sabiraju gotovo sve osnovne ideološke, političko–pravne, i nacionalne protivrečnosti savremenog sveta. Od načina njihovog rešavanja, bez ikakvih preterivanja, zavisiće bliska budućnost čovečanstva. Kao da se rađa vreme suvereniteta nacionalnih manjina.
