MOJA NEDELJA
SVI SRBI JEDNO BIćE
Jeromonah Irinej Dobrijević iz Klivlenda (SAD), referent Svetog arhijerejskog sinoda SPC za međunarodnu i međucrkvenu saradnju
„Bože daj da se Srbi obože, slože i umnože!“ Ove reči svetog vladike Nikolaja Velimirovića bile su i moja prva božićna molitva u najradosnijoj prazničnoj noći rođenja Sina Božjeg Isusa Hrista. Oboženje je našem narodu neophodno da bi se vratio svom sopstvenom duhovnom biću i identitetu, sloga i umnoženje da bi opstao u sadašnjem i postojao u vremenima koja dolaze.
Jer, Srbi su u otadžbini bili odvojeni od Crkve dugi niz godina. Prvo ih je komunizam udaljio od Boga, a zatim socijalizam, ratovi, sankcije… Našem narodu bio je ugašen osmeh. Ali, Bogu hvala, za poslednjih godinu dana koliko sam u Srbiji, vidim da se mnogo toga menja nabolje. LJudi su počeli masovno da posećuju hramove, smeju se, postaju opušteniji. Na bogosluženjima je sve više omladine, mladih bračnih parova sa decom. S radošću gledam kako svi oni uznose molitve Bogu iz dubine svojih srca, kako se pričešćuju.
Sećajući se svog prvog dolaska iz Amerike u Beograd pre 21 godinu, kada je nekolicina staraca dolazila na bogosluženja, a mlađi svet uglavnom samo turistički povremeno svraćao da vidi šta se to u beogradskim crkvama dešava i šta sve unutra ima, ne mogu a da ne zablagodarim Bogu što je danas slika drugačija i što su crkve postale premale, posebno o velikim praznicima, da prime sve vernike. To su te naše nove generacije koje su shvatile značaj hodanja po Božjem putu. NJihov razvoj je zdrav, posebno dece koja pohađaju veronauku, kako bi od najranije mladosti postali sastavni deo Crkve koja je telo Hristovo na zemlji. Jer, samim ulaskom u hram, ulazimo u preobraženi svet, u tajnu suštine života, koja traje već vekovima.
Moja radost se u ovim božićnim prazničnim danima uvećava i činjenicom da u Srbiji ponovo blista naš iskonski grb belog dvoglavog orla, na kojem su krst, četiri slova „S“ i kruna, kao i da ponovo odjekuje himna „Bože pravde“, jer za nas u rasejanju nikad nije ni bilo drugog grba i drugačije himne. Obradovan sam, takođe, da Srbima iz dijaspore postaje sve lakše da nađu sebe i svoj upliv u životu i radu sunarodnika koji žive u samoj Srbiji.
Već to je dovoljno da me ohrabri u uverenju da Srbi u otadžbini i rasejanju ponovo postaju jedno biće, jedna organska celina, da se gube predrasude i deobe na „mi“ i „oni“. Ujedno, daje mi nadu da se više nikad neće ponoviti nekadašnja otadžbinska razmišljanja o „neprijateljskoj emigraciji“. Ali, ni da, s obzirom na demokratizaciju Srbije koja je u toku i sve više napreduje, naše rasejanje nikad više neće biti u prilici da ocenjuje kako je sve to tamo u otadžbini „Ozna, Udba i Komuna“.
Veoma je važno što se svi mi, i u otadžbini i u dijaspori, vraćamo Bogu, svojim korenima i svom sopstvenom duhovnom biću. Uvek, te i u ovim prazničnim danima, intenzivno se molim Gospodu, da u ovim spoznajama sve više napredujemo, kako bismo Božjim putem lakše koračali ka budućnosti i večnom životu Carstva nebeskog. Potrebno je da se u tome, korak po korak, stalno trudimo, jer najveće oličenje pravoslavnog hrišćanstva jeste da krećemo od tačke gde se nalazimo i idemo kao Isusu Hristu.
Hrista otkrivamo stalno u našim životima. Toga su posebno svesni, u današnjim vremenima, Srbi s raspetog Kosova i Metohije. Jer, postoji paralela u događanjima u pokrajini sa Božićem i rađanjem Hristosa. Narod na Kosmetu je u mraku, a i Hristos se rodio u mraku pećine, ali iz tog mraka rodila se svetlost rođenja i vaskrsenja.
