Za razliku od svojih prijatelja i komšija iz brda sela Šume kod Ivanjice, od kojih se mnogi jedva nakane da posete decu i unuke u Užicu, čačku i Beogradu, 83-godišnji penzioner Bogoljub Tankosić lako se odluči da skokne do Amerike, obiđe troje dece i 13 unuka u Kaliforniji i Ohaju, ispriča im šta se radi u otadžbini i usput malo obuči Amere kako se peče rakija i pravi pršuta. A kad se deda vrati iz Amerike, eto radosti, novosti i priča za njegovo dvoje dece i osmoro unuka u Srbiji…
Tako već 30 godina Bogoljub malo-malo, pa ostavi drugima na čuvanje svoje ovce, krave i koze u selu Šume, obuče suknene pantalone, obuje opanke, stavi na glavu šajkaču i krene za Ameriku…
– Jednom, kad sam onako, sav u srpskoj uniformi, izlazio sa službe u našoj crkvi u San Dijegu, priđe mi fina gospođa, zagrli me, poljubi me, pa me steže… „Šta je, reko’, gospođo, „da me niste pobrkali sa nekim?“- pitam ja nju, a ona se malo izmače, pa me pogleda, pa opet skoči da me ljubi. „Joj, mili moj, veliona, hvala ti što sam posle 50 godina videla srpsku šajkaču i srpske opanke.“ Šta ću, onda zagrlim i ja nju… Joooj, šta sam ja sve doživeo u toj Americi! Mogao bih da vam pričam sto godina – uzdahnu Bogoljub koga smo onomad posetili u rodnom selu Šume, u kući njegovog sina Ognjena Tankosića.
Sve po propisu
I čuli smo još jednu od onih priča koje počinju tamo, davno, u vreme drugog pokušaja Nemaca i prvog pokušaja komunista da osvoje Srbiju.
– U jesen 1941. godine Nemci su zarobili Bogoljubovog rođenog brata Rajka, odveli ga u zarobljeništvo u Nemačku gde je ostao do kraja rata, a potom je, pred izborom da se ukrca na voz za Jugoslaviju ili brod za Ameriku, izabrao duži put. Rajko je doplovio u Ameriku, gde je u naredne tri decenije mnogo radio, uradio i zaradio. Ali, Rajko nikad nije zaplovio u bračne vode, i odlazeći na kalifornijsko nebo, napisao je testament u kojem sve ostavlja svojima u Srbiji.
Crni kofer čuva tajne
Bogoljub je pre dvadesetak godina kupio u Americi jedan crni kofer u kojem danas čuva stotine foto svedočanstava o svojim boravcima u toj zemlji.
– Ovako, ponekad, otvorim kofer, a iz njega ko da bane neka toplina, toplija nego kad razgore drva u šporetu…
– Mogao bi, deko, da pišeš knjigu i zaradiš pare! – preseče ga unuk Veljko.
– Uči, pa jednog dana ti napiši! – odgovori deda Bogoljub.
– Prva je u Ameriku otišla moja kćerka Snežana sa mužem Dobrivojem Pantovićem i decom. Bilo je to 1970. godine. Onda su narednih godina otišli i moji sinovi Momčilo i Milan, i unuka od pokojne kćerke Mare. Negde 1975. godine spakujem se i ja, obučem po srpskom propisu, i poletim avionom za Ameriku da vidim decu… Onda su moja unučad Darko, Dragan, Dušica, Duško, Rajko… Porasli, pa počeli da se žene i udaju, pa se Rajkova žena zove Linda, Duškova – Meri…, a moji praunuci Simeon, Arijana, Anastasija, Dimitrije, Emilio… Momčilo danas živi u Ohaju, a Milan i Snežana su u Kaliforniji, u San Dijegu, unuci su tu, negde… Obilazio sam ih pet… šest… sedam puta, više se i ne sećam – raspričao se Bogoljub, pa podigao čašicu u zdravlje svojih u Americi.
Dao jedan, a dobio 600 dolara
– Najbolje je bilo kad su me moji odveli u kockarnicu u Las Vegas. Stavim jedan žeton od dolar, a ono izleti 600 dolara… Vodili su me posle i u Meksiko, ali tamo mi se nije svidelo. Meksikanci mnogo liče na nas. Bacaju đubre gde stignu i samo se svađaju!
– Ej, moj deko je „leteći poštar“. Leti avionom preko one velike bare i priča u Americi o Srbiji, a onda dođe ovde i priča kako se u Holivudu slikao sa nekim glumicama! Je li tako, deko? – upita Bogoljuba unuk Veljko i ulete mu u krilo.
– Oookej! – reče Bogoljub s teksaškim naglaskom, a mališa prasnu u smeh i cmoknu dedu u obraz.
– Oookej, vodiću i tebe u Ameriku! – nagradi ga deda.
Dobro na dobro
– Kad je čovek u životu pošten i pravedan, mora sve na dobro da mu se vrati. Ja sam posle Drugog svetskog rata radio na terenu, u „Partizanskom putu“, mučio se, gajio i školovao decu, a deca cenila moju muku, pa se i njima sve dobro dobrim vratilo. Jeste, neki su tamo, u Americi, neki su ovde, nije to baš najveća sreća za oca, ali ljudi moji, mala je ova zemaljska kugla. čas posla odem do Amerike… – objašnjava Bogoljub, a Veljko mu pevuši na uho: „Amerika, Amerika, zemlja velika….“ i potom popušta pod unukovom željom da ponovo ispriča kako je pre nekoliko godina pekao rakiju u San Dijegu.
Ko radi, taj i zaradi
– Jeste Amerika velika! Kažu za nju svašta, pogotovo ovde u Srbiji, ali moram i ja da kažem nešto: Amerika je najbolja zemlja na svetu za čoveka koji hoće da radi. Tamo čoveku plate svaki cent za svaki minut proveden na poslu, a ovde ljudi u Ivanjici rade po tri godine i ne primaju platu! – poredi Bogoljub.
– Oooo, to je bio događaj u San Dijegu. U jednoj radionici sinovi su napravili mali kazan u kojem sam ispekao 20 litara komovače. Skupili se oni Amerikanci, Italijani, Meksikanci, bilo i nekih američkih novinara, pa svi probaju rakiju, vade novčanike, ne pitaju koliko košta… Postao ja, preko noći, popularan.
Bogoljub kaže da svi njegovi u Americi imaju svoje poslove, svoje kuće, svoje automobile, svoju sreću… Iako ga je u mladosti život prilično šibao, a jedne ratne godine i do ivice smrti pretukli četnici, Bogoljub je danas srećan čovek, toliko srećan da tokom gotovo trosatnog razgovora sa reporterom „Vesti“ nije skinuo osmeh s lica, niti ispuštao čašu iz ruke.
– Došlo je vreme da ih ponovo vidim. Nisam išao tri godine. Hteo sam lane, ali nisu mi dali vizu u američkoj ambasadi u Beogradu. Ne znam što, ne znam što sam im odjednom postao sumnjiv. Nadam se da će mi dati iduće godine. A što ne bi, eto, zdrav sam, prav sam, čitam bez naočara, imam para…
Istina, Bogoljub zna malo i engleski…
– Baj, baj! – mahnu nam starina s proplanka u selu Šume.
Srećan čovek
Na kraju posete, priđe reporteru „Vesti“ Ognjen, Bogoljubov sin, i reče:
– Hvala vam što ste dedi produžili život bar za pet godina!
– Kako? – upitasmo.
– Videli koliko je srećan i zadovoljan kad priča o svojima!
