Crkva na Aljasci
Taj Teksašanin nas je pokupio u Ankeridžu, u nekoj vrsti agencije za privremeno zapošljavanje mornara, pomoćnika na brodu, kuvara i ostalog nižeg osoblja.
Pošli smo u utorak, 29. oktobra 2000. godine. Dan je bio vetrovit, ali prognoze su bile osrednje, u stvari, vreme bi sledećih dana trebalo da bude onakvo kakvo najviše odgovara lovu na salmone. Oni se po ovakvom vremenu olenje, nabiju u grupe i drže neke riblje mitinge. Treba samo zabaciti mrežu i pokupiti ih. Verovali smo Rubiju. čovek radi taj posao godinama. Na obali, on onako krivi noge i balansira kao da je na brodu, a riđa brada, koja je upoznala mnoge hladne vetrove severnih mora, pokriva mu pegavo lice, iz koga naglašene snažne vilice i izbačene jabučne kosti pokazuju jasnu, snažnu volju i nepokolebljiv duh prevejanog, iskusnog moreplovca.
Imao sam poverenje u njega jer mi je delovao kao čovek koji zna šta hoće, i to što zna da uradi, uradi na najbolji način, uz svoju snažnu volju i karakter u koji se svako može pouzdati.
Međutim, vreme ni najmanje nije slušalo prognozu. Udaljili smo se od obale na čitav dan plovidbe i obilazili jedan rt koji je virio iz mora i bio veličine ostrva, milju u dijametru. Vetar je duvao i padala je kiša kakvu dotle nisam video. Iako smo imali neke gumene kabanice i čizme, vlaga nam se uvlačila u odelo, a čini mi se da je prodirala i ispod kože. Kiša i vetrovi nisu prestajali, paluba se punila vodom koju su nalivali snažni vetrovi i voda je prodirala u donje prostorije broda. Dve pumpe za vodu su otkazale, i jedan jedan Nemac koji je radio kao mašinista pokušavao je da ih popravi. Ostale dve verovatno nisu imale dovoljan kapacitet da izbace vodu koja je naglo prodirala. Uskoro smo bili u vodi do članaka. Kada sam izlazio na palubu nekim poslom, vezivao sam se kanapom za uže na ogradi i tako išao, jer sam lako mogao da odletim u more, da me nikada više ne nađu. S vremena na vreme bih pogledom potražio kapetana broda, riđobradog Rubija, sa nadom da ću na njegovom licu pročitati ozbiljnost situacije, ali nisam mogao. Izraz lica mu je bio isti kao i kada smo pošli, i nimalo ga nisu promenili ova kiša, vetar, dve pumpe koje nisu radile i treća koja je kašljucala. Na njegovom licu ništa nisam mogao da vidim, kao da se ništa nije ni dešavalo, kao da smo plovili pored obala Havaja, a polugole Havajke nas gađale mirišljavim cvećem i vencima suvih smokava. Zavideo sam mu. Ja sam se toliko uplašio da sam sav drhtao, stalno sam odlazio u WC, u kojem bi me ono klaćenje broda bacalo sa jednog zida na drugi, tako da sam, mokreći, promašivao šolju. Ne verujem da je i kap moje žute, od straha otežale pišaće, pogodila šolju. Ali, svejedno, u tom je WC-u voda već ionako bila visoka jednu stopu. Konačno čuh od jednog Španca da i treća pumpa za vodu ne radi i da imamo problema sa motorom. Imao sam utisak da je naš ribarski brod stao nasred pučine i da bira mesto gde će da potone, a kapetana boli kara, gleda u sat kao da brine da ne zakasni na pozorišnu predstavu.
Nivo vode je naglo rastao, onaj vetar i kiša bivali su sve jači i izgledalo je da nemaju nameru da stanu dok nas sve ne vide na dnu hladnog mora, zajedno sa ovim starim, izjebanim, gvozdenim, zarđalim brodom, koji je trebalo da lovi salmone. Kapetana više nisam gledao, video sam po licima ostale posade da je situacija ozbiljna. Motori su radili smanjenom snagom, a samo jedna pumpa je još uvek brektala i pretila da stane, s obzirom da je i ona već dopola bila u vodi. Prolazeći nekim poslom kroz kujnu, primetih onog Španca kako je čučnuo u jednom uglu kuhinje i kako se moli Bogu. Htedoh i ja da mu se pridružim i pomolim se, ali gore su čekali da im donesem neki alat i ja požurih da ga nađem.
Rubi je upravo prolazio pored mene.
“Džordž”, tako me je zvao, “ispod zadnje palube postoji jedna pumpa koja je sasvim nova. Pokušaj da je uključiš zajedno sa Rodrigezom, a ti, Rodrigez, ustani! Ako ne požurite, uskoro ćemo se svi moliti Bogu.”
Ispod zadnjeg dela palube zaista je bila sasvim nova pumpa. ’Volvo’, pročitah na njoj i obradovah se. Ti Šveđani znaju nešto o mašinama, pomislih, tešeći sebe. Dadosmo se na posao, sipasmo gorivo, proverismo ulje, pritisnusmo neko crveno dugme gde je pisalo “start” i pumpa zabruja. Radila je tako da se činilo da se paluba tresla. Posle pola sata, osetilo se da nivo vode u brodu opada, a motori počinju da rade jače, s obzirom da više nisu dopola bili u vodi. Onaj Nemac je popravio jednu od onih starih pumpi i ona poče da brekće. Međutim, talasi su postajali sve veći i veći. Kapetan naredi da skrenemo prema obali i uvučemo se u jedan zaliv, gde bi trebalo da bude jedno staro rusko ribarsko selo. To je jedino selo u kojem američka zastava ne stoji ni na jednom jarbolu. Svi stanovnici su Rusi, koji su tu ostali još ko zna od kada, i niko ne govori engleski, mada ga, naravno, razumeju. Posle par sati plovidbe, ušli smo u zavetrinu tog zaliva. Brod je pristao uz obalu i mi smo, ne verujući svojim očima, buljili u kuće ribarskog sela iz čijih je dimnjaka izlazio neki plavičasti, topli dim.
“Rusi imaju dobru votku, oduvek su je imali”, reče kapetan da nas okuraži.
Posada krenu prema jedinoj krčmi koja se videla sa broda. Ja pođoh prema istoku, gde sam primetio krst i vrh krova crkve.
Na tabli okačenoj pored samog ulaza u crkvu pisalo je: ’Cerkva Svetogo Jovana Krstitelja’.
To je moja krsna slava, pomislih, i tog trenutka me prođe neka topla jeza..
Udjoh unutra. Sveće su gorele, ikone su me blaženo gledale sa zidova dok je hor seoskih ribara pevao liturgiju.
Pođoše mi suze od radosti i neke unutrašnje sreće.
GOSPODI SPOASI LUDIJA TVOJA I OPROSTI NAM GREHE NASI….
Pevao je sveštenik.
“Hvala ti, Bože, i sveti Jovane”, rekoh i sklopih dlanove, moleći se.
