Neobična je sudbina 56-godišnje Jovanke Rakić, Novobeograđanke, inače rođene u Kačarevu kod Pančeva, već više od osam godina stanovnice Amerike, prvo čikaga, a od 2000. Fort Loderdejla („naselje“ Brauer Kaunti) u neposrednoj blizini Majamija. Iako je povod za posetu bila proslava Svetog arhangela, velika fotografija vojnika na zidu, uokvirena stihovima neutešne majke, privukla je pažnju reportera „Vesti“.
– Molila bih vas da se prvo poslužite, a onda ću vam sve objasniti – domaćinski je predložila Jovanka, koja je daleko od svoje kuće, sve priredila kao da smo u Srbiji. Od žita, pređela, predivnih piktija, supe, sarme, preko jagnjetine i prasetine, do torte i sitnih, pravih sitnih kolača. Sve se to zalivalo „vrancem“ i nikšićkim pivom u srcu Floride.
– Na fotografiji je moj pokojni sin Marjan Stanojlović. Bio je vojnik u Varaždinu u 1988/ 89, gde je za vreme služenja vojnog roka, bio otrovan u raketnoj jedinici. Ništa nije moglo da se dokaže, pa su ga otpustili kao vojnog invalida, i poslali na lečenje – počinje besedu Jovanka Rakić. – Ležao je Nefrološkom odeljenju VMA, lečili su ga, ali sve je bilo uzalud, platio je životom. Moj Marjan je umro 1990, a imao je samo 21. godinu.
čikago divna uspomena
– Došla sam u Majami u posetu prijateljima. Bio je januar i veoma toplo, za razliku od u to vreme hladnog čikaga. Rešila sam da se preselim, mada me je čikago u startu prihvatio kao svoju. Tamo jedino u životu nisam imala problema, iako sam iz otadžbine otišla zbog svega onoga što me je snašlo, a ne zato što sam volela Ameriku.
– Nekako sam u to vreme, iako već u poznijim godinama, rodila i treće dete, sada 14-godišnjeg Miloša, da bih nekoliko meseci kasnije postala i baka, jer mi je kćerka Nataša (33) rodila unuku Tamaru. Ipak, zlosrećna sinovljeva sudbina dovela je do toga da sam se razvela od muža i 1996. otišla u čikago. Tamo sam čistila po kućama, radila u bolničkoj kuhinji, dobila papire i zaradila pare da u Majamiju kupim stan, sredim život, ali tragediju ne mogu da zaboravim – priča Jovanka nezadovoljna što s njom nije sin Miloš, ali i Majamijem.
– Bio je Miloš sa mnom u dva navrata, samo – dete je stalno mučila nostalgija. Tako smo prošle godine odlučili da se vrati na Novi Beograd, gde završava osmi razred i čuva ga moja sestra. Što se tiče Majamija, bez obzira na svu lepotu, to je jedan veliki grad u kome je teško živeti, gde će retko ko da vam pruži ruku pomoći, za razliku od čikaga – tvrdi naša sagovornica koja ipak o povratku u otadžbinu zasad ne razmišlja.
– Ovde mi je, ipak, bolje, mada samu nekadašnjoj Jugoslaviji živela normalno, sve dok se sudbina nije sa mnom poigrala. Pre sinovljeve smrti nikada nisam ni razmišljala da bih mogla negde da odem i da zarađujem za hleb. A, eto, sada imam gotovo sve, ali srce nema mira – veli Jovanka, očekujući da će jednog dana i njen bol biti manji.
