Duhovno bogat i sadržajno ispunjen Savin život u mnogome je poznat zahvaljujući brojnim izvorima. Podatke o njemu nalazimo u njegovim delima i delima Stefana Prvovenčanog, kao i u delima njegovog učenika, jeromonaha Domentijana i u delima Teodosija.
Rođen oko 1175. godine, najmlađe je dete velikog župana Stefana Nemanje i Ane. Lako je naučio da čita i piše. Bio je okružen pažnjom i voleo je da sluša razgovore odraslih. Iz knjiga i tih razgovora saznao je za mnoge ratove i zla onoga vremena. Shvatio je i da su različite vere podelile narode.
Kada je Rastko imao 15 godina, otac mu je dodelio neke teritorije svoje države na upravu (humsku oblast). On nije voleo buran život, neumereno ponašanje i pijančenje. Teodosije beleži da je bio blag i krotak prema svima i «ljubio je sirotinju kao retko ko drugi».
U 17-oj godini Rastko upoznaje ruskog kaluđera koji je bio u poseti Nemanjinom dvoru. Kaluđer mu je ispričao kako oni stiču velika znanja, kako pišu žitije i prepisuju svete i druge knjige, kako pomažu ljudima u nevolji i prosvećuju ih. Rastku se učini da su manastiri u Svetoj Gori, u dalekoj Grčkoj, kao stvoreni za njega i da će mu pružiti mogućnost da zadovolji radoznalost i žeđ za znanjem. U dogovoru sa kaluđerom beži na Svetu Goru, u ruski manastir Pantelejmon, gde se zamonašio i dobio ime Sava (ime je dobio po čuvenom Savi Jerusalimskom, osnivaču manastira u blizini Jerusalima). Nakon toga, vrlo brzo prelazi u grčki manastir Vatoped.
Stefan Nemanja i velika kneginja Ana dugo su žalili zbog njegovog odlaska u Svetu Goru. Slali su zlato i druge dragocenosti da poklanja okolnim manastirima. Pod uticajem Savinog odlaska i shvatajući da mu više ni vlast, ni moć nisu dragi, Nemanja odlučuje da se zakaluđeri u manastiru Studenica. Na Blagovesti 25. marta 1196. godine, Nemanja je vlast predao svom sinu Stefanu i odmah se zamonašio (Simeon) i u manastiru Studenici proveo skoro dve godine.
Za to vreme Sava je, očevim blagom i dragocenostima, pomagao manastire, siromašne i uboge kaluđere po Svetoj Gori. U unutrašnjosti Vatopeda, Sava je izgradio tri nove crkve i nadao se očevom dolasku. I zaista, 1197. godine veliki vladar Stefan Nemanja, sada monah Simeon, došao je zauvek u Svetu Goru i proključio se svome sinu Savi.
Neko vreme žive u Vatopedu, ali odlučuju da izgrade manastir koji bi bio njihova zadužbina. Odlučuju da prvi srpski manastir bude podignut na mestu od gusara porušenog grčkog manastira Hilandara. Traže dozvolu od vizantijskog cara Aleksija i počinju da grade. Veliki župan Stefan, brat Svetog Save, dao im je potrebna sredstva za zidanje ovog manastira. Temelj je bio postavljen 1198. godine, a već 1199. godine izgrađen. Nemanja ga je namenio srpskoj zemlji, a vladara Stefana, svog sina, odredio je za zaštitnika manastira. Nemanja umire 13. februara 1200. godine.
Manastir Hilandar postaje centar srpske kulture srednjeg veka, «rasadnik» pismenosti, najbolja i najveća škola za obrazovanje srpskih monaha.
U to vreme u Srbiji se zatežu odnosi među braćom. Vukan je uz pomoć Mađara 1202. godine odneo pobedu nad Stefanom. Međutim, u dogovoru sa Bugarima i zahvaljujući njihovoj pomoći, Stefan postepeno vraća svoje pozicije.
Za sve to vreme Sava neumorno radi. Sastavlja «Karejski tipik» i «Hilandarski tipik». Ove njegove pisane knjige znače pravila života i rada, po kojima se sve do danas živi u Kareji i u Hilandaru. To su prva naša književna dela. Takođe tu je i delo «Žitije Svetog Simeona», posvećeno životu i radu njegovog oca.
Sava održava veze sa svojom zemljom i saznaje za Stefanovu neslogu sa Vukanom. Uzima očeve posmrtne ostatke i sa pratnjom se vraća u Srbiju. U manastiru Studenici ponovo sahranjuje oca Simeona i nad njegovim mrtvim telom konačno izmiruje svoju braću, Vukana i Stefana.
Od Studenice on stvara novi duhovni i kulturni centar srpske države. Punih 8 godina je iguman tog manastira. Tu otvara prvu školu srpske pismenosti i školu za sveštenike i kaluđere. Obnavlja stare i zapuštene crkve i manastire i gradi nove. Zida manastir Žiču. Piše «Studenički tipik», pravila života u tom manastiru. Sastavlja zbornik zakona i pravila za život u državi. Pri Studenici i drugim manastirima otvara i prve srpske bolnice i utočišta za nemoćne, siromašne i stare.
Uskoro se njegov brat Stefan ženi Venecijankom, Anom, ćerkom Rinijera Dandola. Bio je nestpljiv, pa je kraljevsku titulu zatražio i dobio od katoličke crkve i pape. Tako je krunisan za prvog (prvovenčanog) srpskog kralja. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo naroda i Save. On se razočaran vraća u Svetu Goru i posvećuje se duhovnom životu.
Stefan Prvovenčani koristi povoljnu priliku i počinje ponovo da sarađuje sa Vizantijom i pravoslavnom crkvom i poziva Savu da dođe u Srbiju da bi se izmirili. Sava je to prihvatio, ali se pre povratka odlučio da uradi jedan od najvažnijih poslova.
Sava odlazi u Nikeju, gde se tada nalazila prestonica Vizantije i od tadašnjeg patrijarha i cara 1219. godine dobija dozvolu da srpsku crkvu učini samostalnom i nezavisnom od ohridskog arhiepiskopa. Nikejski patrijarh je Savu postavio za prvog srpskog arhiepiskopa. Sava se vraća u Srbiju, gde ga dočekuju sinovi njegovog brata Stefana (Radoslav, Vladislav i Uroš). Za sedište prvog srpskog arhiepiskopa bio je određen manastir Žiča. Sava je osnovao devet episkopija i na mesta episkopa doveo srpske sveštenike. Episkopijama svojim on je ocrtao geografsku kartu srpskog elementa na Balkanu.
Koristeći svoj veliki ugled, za koji se znalo ne samo na Balkanskom poluostrvu, već i u Evropi, Sava je svom bratu Stefanu puno pomogao i u diplomatskim poslovima. U jesen 1223. godine Stefan Prvovenčani oseća da će umreti. čuvši za to, Sava se vraća iz obilaska episkopija i pred smrt, ga zamonaši davši mu ime Simeun. Na njegovo mesto dolazi njegov sin Radoslav. Sava brzo shvata da on nije za to mesto (bio je razmažen, žena je na njega imala veliki uticaj).
Sava razočaran kreće na put u Jerusalim. U Srbiji se širi grčki uticaj (širi ga žena Radoslava jer i sama Grkinja). Svi su nezadovoljni i Vladislav uz pomoć bugarskog kralja Asena Jovana II (čiji je postao zet) skida sa vlasti svog brata Radoslava i postavlja sebe za kralja.
Radoslav sa Anom beži i na putu biva osramoćen i razočaran jer ga je žena prevarila i ostavila. Vraća se u Srbiju da bi našao mir u monaškom životu. Sava ga je, da bi sprečio bratoubilački rat, zamonašio u Studenici (dobio je ime Jovan).
Za to vreme kralj Vladislav je dobro vodio državu i dodvorio se svom stricu Savi. Bio je graditelj manastira Mileševa i u njegovo vreme pravoslavlje je bilo visoko cenjeno. Ipak, Sava je u svemu tome video skori kraj i poželeo da sve napusti. Iz Studenice, Sava je poslednji put obišao zemlju. Pre toga je održao sabor u Žiči. Sebi za naslednika, odredio je svog najboljeg učenika Arsenija. Kasnije će na to mesto doći četvrti sin Stefana Prvovenčanog, Predislav Nemanjić, koji se, kao i Sveti Sava, zamonašio u ranoj mladosti i dobio ime Sava.
Sveti Sava odlazi u Akru, zatim Aleksandriju. Ide dalje preko Sinaja, čak do Tigra i Eufrata. U povratku se odmara u Jerusalimu, a onda dolazi u Antijohiju, kod patrijarha, kupujući mošti svetačke po Armeniji za Srbiju.
Nakon toga odlazi u Bugarsku u Trnovo, gde boravi na dvoru bugarskog cara. Hteo je da lično preda odluku, za čije je donošenje molio patrijarha u Nikeji i vizantijskog cara, da i bugarska crkva bude samostalna. Ubrzo je naslutio da će umreti. U Srbiju je poslao karavan natovaren knjigama, crkvenim odeždama i poklonima iz Svete zemlje i posećenih manastira. Jedino što nije rešio je bilo gde će biti sahranjen.
On umire u Trnovu 14. januara (po novom 27. januara) 1235. godine. Po želji bugarskog cara Asena II, on je sahranjen uz sve počasti, u manastiru koji je Asen sazidao. Vest o njegovoj smrti potresla je Srbiju, a najviše pravoslavnu crkvu. Savin naslednik Arsenije, molio je Vladislava da ne ostavlja Savino telo u Bugarskoj, već da ga prenese u Srbiju. Vladislav moli svoga tasta za prenos tela, ali on ne želi da ispuni njegovu molbu. Vladislav to radi ponovo, ali opet bez uspeha. Treći put on zlatom podmićuje bugarske velmože, patrijarha i carske savetnike i lično odlazi u Bugarsku kod svog tasta. Tada dobija dozvolu da Savine posmrtne ostatke odnese u Srbiju. Kroz srpsku zemlju, Savin kovčeg nosi Vladislav i sahranjuje svog strica u crkvi Vaznesenja Gospodnjeg, u svojoj zadužbini Mileševi 6. maja 1237. godine.
Narod je na Savin grob masovno dolazio radi poklonjenja. Smatralo se da i sam dolazak na Savin grob leči bolesti, da i slepi progledaju. Zbog velikih zasluga za srpski narod i za srpsku crkvu, zbog toga što je bio prvi srpski arhiepiskop i prosvetitelj, crkva je Savu proglasila za svetitelja.
I kada je srpski narod pao u tursko ropstvo, Sveti Sava i njegov grob bili su prava svetlost u mraku: održavali su kod srpskog naroda svest o slobodi i nezavisnosti. čak su i Turci dolazili Savi na poklonjenje i radi leka. To je smetalo poturici turskom vojskovođi Sinan – paši. On je 1594. godine krišom preneo posmrtne ostatke Svetog Save u Beograd i spalio ih na Vračaru. Mislio je da će time njegove zasluge i njegovo učenje iskoreniti iz srpskog naroda, ali se prevario. Duh i učenje Svetog Save dobili su još značajniju ulogu i on je za Srbe ostao ne samo učitelj već i velikomučenik.
Što se tiče Savinog uticaja posle smrti, on je bio velik. Mnogi su pošli njegovim stopama. Tako se i njegov treći sinovac Uroš, pod stare dane povukao i zamonašio u svojoj zadužbini, manastiru Sopoćani. On je zaslužan za uzdizanje trgovine i rudarstva. I za vreme Uroševih sinova, kralja Stefana Dragutina i Milutina, a još više za vreme Milutinovog sina, Stefana Uroša III Dečanskog, srpske su zemlje pod uticajem prosvetnog rada dvora i crkve, Savinih tradicija. Tako je Srbija 13. i 14. veka, dignuta na visok stepen ekonomske snage. Ona je to bila sve do propasti srpske države i pada pod Tursku vlast.
Sveti Sava je tada dugo slavljen, a onda je bio zapostavljen i zaboravljen, da bi ponovo počeo da živi u svom narodu i da zauzima mesto koje mu i pripada. Dan njegove smrti, 14., a po novom kalendaru 27. januar, uzet je za narodni i crkveni praznik i za školsku slavu.
LITERATURA
1. Vladika Nikolaj, «Ohridski prolog», Glas crkve, Šabac 2000.
2. Miloš Crnjanski, «Sveti Sava», Glas crkve, Šabac 1988.
3. Matija Bećković, «Služba Svetom Savi», Glas crkve, Valjevo 1988.
4. Ljiljana Juhas-Georgieska, «Sveti Sava», Narodna knjiga, Beograd 2005.
5. Tekstovi iz knjige «Stara književnost», Nolit, Beograd 1965.
– Pavle Popović, «O književnom delu Svetog Save»
– Milorad Panić-Surep, «Delo Svetog Save»
– Božidar Kovačević, «Sveti Sava u svome vremenu»
– Miloš Crnjanski, «Sava Nemanjić utemeljitelj stare srpske kulture»
6. dr Dimitrije Kalezić, «Sveti Sava kao književnik», Bogoslovlje, Beograd 1977.
