Cela zemlja bila meta
3/24/2006
PRETILI su, ali nismo verovali. Ili nismo hteli da verujemo. Bilo je veče, 24. mart godine 1999, kad su sirene zlokobno najavile da nam nebo nije slobodno. Prve bombe pale su na Prištinu. A cela zemlja bila je meta.
U ime sprečavanja humanitarne katastrofe uzleteo je „Milosrdni anđeo“ i počeo da seje smrt. Sedamdeset osam dana i toliko noći, tačno 11 nedelja, ubijana su deca, ljudi, rušene su kuće, fabrike, mostovi, pruge, bolnice, škole. Spaljivana su svetilišta, grobovi… Trideset sedam puta vojno jača, a 670 puta ekonomski snažnija sila udarila je na „nevidljivog neprijatelja“.
Svaki zločin se zove imenom žrtve, a ovo su brojke nezaborava:
2.500 poginulih
557 mrtvih civila, mnogo dece
12.500 ranjenih
5.000 invalida
Svaka priča potresna je na svoj način, a svakoj je ime zajedničko – smrt.
Aleksinac, srpska Hirošima. Noć užasa. Na ljude i njihove kuće palo je sedam smrtonosnih projektila. Nestale su dve ulice, Dušana Trivunca i Vuka Karadžića. Ostao prah i pepeo.
Bio je drugi dan Uskrsa. Voz 393 na pruzi Beograd – Solun. U 11.25 sati voz je prošao stanicu Leskovac, a samo 15 minuta kasnije, u Grdeličkoj klisuri, zaustavile su ga granate. Poginulo je 15, a 35 putnika teško ranjeno.
Pijaca u Nišu, podne. Od kasetnih bombi u prvom naletu poginulo je 14 ljudi, najviše žena s cegerima. Deset puta Niš je bombardovan, skoro uništeno Duvanište i Bulevar Nemanjića.
Murino, 30. april. Cilj – most na Limu. Olivera Maksimović, Julijana Brudar i Miroslav Knežević bili su deca. A mogu li se mrtva deca zvati kolateralnom štetom?
Mala Milica Rakić simbol je, ako se žrtva tako uopšte može zvati, stradanja sve naše dece. Novi Pazar, na kućnom pragu ubijeni otac i sin. Dvogodišnji Marko Spasić u tatinom naručju. Dečji koraci zaustavljeni su u Obiliću, Gračanici, na kaldrmi Novog Sada, na Varvarinskom mostu. Kao da je onaj ko mu je dao ime znao da će na njega nasrnuti varvarin. Bio je 30. maj kad je u trenu poginulo desetoro, a ranjeno sedamnćstoro ljudi. Među njima i Sanja Milenković, matematički genije. Nisu joj dali da reši samo jedan zadatak – kako život da pobedi.
Goreli su gradovi, sela, rodna polja. Majke su kukale nad sinovima, mrtvim vojnicima. Blizanci Srđan i Boban Milić iz Kraljeva poginuli su na Kosovu, a samo 13 meseci kasnije od tuge im je umro i brat Goran. Nada i Dragoljub ostali su da žive, da sinove ne bi obrukali.U 2.06 časova prekinut je program na RTS. Oni koji su bili blizu i danas se sećaju zvuka bombi koje su pale na nacionalnu televiziju. Poginulo je šesnćst snimatelja, montažera, šminkera. Bombe su udarile i na Avalski toranj visok 202 metra. Granatiralo ga je 10 aviona.
Srušena zgrada Generalštaba i danas Beograđane podseća na surovu noć, kada su u više naleta avioni prkosili odbrani. Uništeno je 6.000 kvadratnih metara zgrade pod zaštitom države. Ratko Bulatović iz Gradskog štaba ostao je bez obe noge. Pucalo se na kasarne, rezvoare sa naftom, gorela je kineska ambasada.
Na jug Srbije bačeno je 10.000 projektila sa tri tone osiromašenog uranijuma. U selu Reljan svaki kamen je zatrovan.
Pucalo se na bolnice, porodilišta! Ali su se i tad bebe rađale.
ŠTETA – 30 MILIJARDI DOLARA
SVEDENA na surovu statistiku, jedna smrt NATO je koštala 10,4 miliona dolara. Za „kampanju“ protiv naše zemlje NATO je izdvojio 6 milijardi dolara.
Za 78 dana na našu zemlju palo je 50.000 razornih projektila. Kosovo je za ovo vreme napustilo 250.000 Srba, a u njega se doselilo 800.000 Albanaca. Našoj zemlji naneto je 30 milijardi dolara štete. Tri hiljade dece ostalo je bez roditelja.
Knjiga koja nas podseća na šestogodišnjicu bombardovanja Jugoslavije
SIMOVIćEV RATNI DNEVNIK
U četvrtak je šest godina od trećeg velikog bombardovanja Jugoslavije koje više nema, danas nas LJubomir Simović na ovo milosrđe naših nekadašnjih saveznika podseća svojim ratnim dnevnikom naslovljenim Guske u magli, u izdanju Beogradske knjige. Poznati pisac ga je iz dana u dan vodio od 24. marta do 15. juna 1999.
Knjiga će biti predstavljena danas u podne u „Rimskoj dvorani“ Gradske biblioteke Beograda, na istom onom mestu gde je 25. marta 1999. čitaocima predstavljena knjiga četiri večeri sa Simovićem, iz pera našeg najvećeg razgovornika Miše Jevtića. Taj događaj Simović je ovako opisao:
Telefonira Miša Jevtić, pita da li da otkažemo konferenciju za štampu, zakazanu povodom izlaska njegove knjige ‘četiri večeri sa Simovićem’. Predlažem da ništa ne otkazujemo – a ne znam ni kako bi! – i da se pred podne nađemo u Gradskoj biblioteci.
Idući u Biblioteku, u prolazu čujem razgovor nekih klinaca.
Jedan kaže:
– Mi imamo četiri hleba!,
a drugi mu odgovara:
– Mi nemamo nijedan!
Hleba nema, a već se stvaraju redovi za novine i cigarete. Neke prodavnice i samoposluge su zatvorene. Zatvorna je i pošta u Dušanovoj ulici. Srećem kola sa diplomatskom registracijom i sa grčkom zastavom: odlaze do spomenika Rige od Fere, povodom Dana grčke nezavisnosti, da, kao i svake godine, polože vence. Zastava im služi za identifikaciju i zaštitu.“
Već iz ovo malo redaka vidi se da je Simović posmatrao rat makar jednim okom više od običnog sveta. U svom dnevniku opisao je mnoge situacije koje drugi nisu ni primetili.
„Knez Mihailovom ulicom ide jedna mlada, skromno odevena žena, i nosi hleb. Prilazi nekom starcu, kojeg očigledno ne poznaje, i kaže mu:
– Deko, vi ovo sigurno nećete naći! Da podelimo! – i razlomi rukama onaj hleb, i iznenađenom čoveku dade polovinu.“
Dobar deo ta tri i po ratna meseca Simović je proveo u Knez Mihailovoj ulici, na Kalemegdanu, na obalama beogradskih reka, u blizini beogradskih mostova.
„Lakše mi je tamo gde ima više ljudi…“
A tu je video, čuo i „zabeležio“ mnoge epizode svog dnevnika. U Knez Mihailovoj, setimo se, održan je i ulični sajam knjiga!
U najlepše pasaže Simovićevog dnevnika spadaju njegove opaske o ljudima, bilo običnim i nepoznatim, bilo onima koji su svakodnevno u žiži. „Ja sada Miloševića ne mrzim manje nego što sam ga mrzeo. Ali njih mrzim više od njega“, kaže neki čovek svom sagovorniku pred „Ruskim carem“. Ministarka Z se, na Dorćolu, hvali šta im je skresala u intervjuu Si-En-Enu. „Govoreći o napadima NATO-a, čak dva puta kaže: „Ko im j… mater!“ Glumac Sergej Trifunović, pak, „u ovim okolnostima oseća neku novu, neočekivanu, energiju“. A pravi biser je pričica kako je sam Simović bio upotrebljen u propagandne svrhe:
„Na televiziji Studio B vrte spot sa stihovima iz filma ‘Boj na Kosovu’! To su stihovi pesme koju, u mojoj drami, 1389. godine, pevaju Srbi, odlazeći u boj iz kojeg se neće vratiti. Mećutim, dok moji vojnici pevaju:
„Zbogom, leto, jeseni i zimo,
odlazimo, da se ne vratimo“,
u ovom spotu se peva:
„odlazimo da ih pobedimo!“
Tragovi te „pobede“ sve su vidniji što više vremena prolazi.
Avioni koji su korisceni u Nato agresiji na Jugoslaviju
Bomber
B-52
B-1
B-2
B-3
HyperSoar
ASW
S-3
CSA
P-3
P-7
UAV Attack
AH-1
YAL-1 ABL
A-4
AH-6
A-6
EA-6B
A-7
AV-8
A-9
A-10
A-12
A-X
AH-64
RAH-66
F-111
F-117
AC-130
UCAV
Fighter
F-4
F-5
F-8
F-14
F-15
F-16
F-17
F-18
F-20
F-21
F-22
F-23
F-35
JSF
YF-110
YF-113
Cargo
C-2
C-5
C-9
C-12
C-17
UV-18
C-20
C-21
C-22
C-23
C-26
C-27
C-35
C-38
CT-39
C-40
C-130
C-135
C-141
ATT
CSA
NSA
GRA
CRAF
Tanker
KC-10
KC-130
KC-135
SAM
VC-25
C-32
C-37
VC-137
CSAR/SOF
C-130PC
HC-130
MC-130E
MC-130P
MC-X
Special
E-2
E-3
E-4
E-6
E-8
EC-18
E-767
E-737
E-310
EC-121
EC-130V
EC-130
EC-135
RC-12
RC-135
SR-71
U-2
EA-6B
ES-3
CSA
HU-25
Rotary
UH-1
SH-2
CH-3
SH-3
OH-6
TH-6
V-22
CH-46
H-47
H-53
TH-57
OH-58
SH-60
UH-60
HH-65
JRA
JTR
LUH
Trainer
T-1
T-2
T-3
T-6
T-34
T-37
T-38
T-41
T-43
T-44
T-45
X-Planes
X-29
X-30
X-31
X-32
X-33
X-34
X-35
X-36
X-37
X-38
X-39
X-40
X-41
X-42
X-43
X-44
X-45
Aurora