Prvoj srpskoj biblioteci u Brizbejnu, koja je pre nekoliko meseci počela sa radom u CŠO u Volčer Stritu, stotinjak vrednih naslova poklonio je 90-godišnji Vule Šiniković sa Sunčane Obale. Predstavnice Kola Srpskih sestara su nam pokazale izdanja iz 1910. godine na srpskom jeziku, a o Vuletu su govorile kao vrlo vitalnoj starini koja još čita i interesuje se za knjige.
Bio je to razlog da ga potražimo, i nađemo, u njegovoj kući u Karamandiju (Currimundi). Razgovor započinje svojom biografijom:
– Ja sam zvanično Vule Šiniković, mada su me zvali i pisali Vukan, Vučko, Vukajlo ili Vuk, a i prezime mi je negde Šinik, negde Šiniković. Za Australijance sam Bil, a ja sam ono što jesam – Srbin koji je rođen 1914. u selu Cerići kod Konjica u Hercegovini. Osnovnu školu završio sam u Konjicu, a onda otišao da pečem zanat u Sarajevu u trgovini kod Hadži Ilije Lazića. Tamo sam postao bakalarski kalfa, nešto kao trgovac u prodavnici mešovite robe.
čestitka predsednika
Upitali smo Vuleta kakva je razlika između Australije iz 1949. i ove današnje.
– Ogromna. Bilo je posla i para, a sve je bilo jeftino. Prva plata mi je bila 7,5 funti, a za dve funte sam mogao da kupim šta mi je trebalo za mesec dana. Sad je sve skupo, a posla manje, ali je ipak uređena zemlja, ne mogu da kažem. Eto, u oktobru sam slavio 90. rođendan u jednom restoranu ovde. Bilo je 50 zvanica, a stigle su mi čestitke od predsednika Hauarda i premijera Bitija. Kako i otkud, ne znam, ali, evo, pokazaću vam čestite. Ko diplome.
Tu Vule prestaje s pričom i užurbanim koracima, vrlo gipkim za jednog 90-godišnjaka odlazi u kuću da nešto potraži. Brzo se vraća sa uokvirenom svedodžbom o završenom zanatu, a zatim nastavlja:
– Evo je, to je prvi zanat koji sam izučio, a pogledajte kako je ispisana. Na ćirilici iz Sarajeva pre onog rata. Ja, u stvari, znam o čemu hoćete da pričamo. Ne bih da se nešto hvalim, a i nemam zašto, i ne bih da ovo ispadne ko neka moja gordost. Gorditi se je smrtni greh – skroman je naš sagovornik.
Kada je počeo Drugi svetski rat Vuleta su zarobili i odveli u Nemačku. Proveo je tamo celi rat, a po završetku je odbio da se vrati u Jugoslaviju. Radio je četiri godine za Amerikance i izučio zanat vodoinstalatera. Onda se oženio sa Rupertom Špiler. Pitamo Vuleta zašto nije hteo da se vrati u Jugoslaviju.
– To je već bila komunistička zemlja, a taj komunizam se nikako nije lepio za mene. Znate, onaj Ilija Lazić, kod koga sam pekao zanat u Sarajevu bio je pravi srpski aristokrata. Govorio je pet jezika, čitao knjige i govorio protiv komunista. Nekako sam bio ubeđen da je u pravu.
Venčanje u crkvi
– Moje kćerke slabo znaju sprski. Kad su bile male znale su, a sad mi jedino Božić i rođendan čestitaju na srpskom. Helena živi i radi u Londonu, a Rosalinda u Brizbejnu. Dobila je ime Rosalinda zato što se moja sestra zvala Rosa, a ženina Linda. Ostalo im je ipak dosta onog što sam im pričao u detinjstvu, pa su uvek želele da se venčaju u srpskoj crkvi. Uz pristanak zetova, uradili smo to u oktobru prošle godine u Volčer Stritu. Venčao ih je sveštenik Milan Cvetković. Bile su presretne, a zetovi oduševljeni našom crkvom i ceremonijom venčanja.
Vuletova supruga Ruperta umrla je 1969. godine, a u tom braku nije imao dece. Oženio se ponovo 1972. sadašnjom ženom Traudi, češkog porekla, i s njom dobio kćerke Helenu i Rosalindu. U Australiju je došao u avgustu 1949. godine i nastanio se u Kabramati kod Sidneja, gde je proveo skoro 31 godinu. Radio je dve i po godine u fabrici boja, a naredne 24 na železnici.
– E, tad je bio malo problem da ne zaboraviš srpski. U vozu ili autobusu su nas ljutito opominjali da ne pričamo na našim jezicima, nego na engleskom. Sad to ne smeju. Naši ljudi su se trudili da na javnim mestima ne progovaraju svoj jezik. Tako je bilo. Ja sam bio poneo nekih stotinjak naših napisanih poslovica koje sam naglas izgovarao svako jutro. To mi je bila kao neka vežba, a posle posla sam čitao. Nema više takvih knjiga. Jeste li čitali „Prvi put s ocem na jutrenje“ ili “ Na bunaru“ od Laze Lazarevića? To su bile priče. Zato narod više i ne čita, jer nema takvih pisaca. Tri puta sam pročitao „Filozofske urvine“ od Justina Popovića. To mi je spašavalo dušu.
Ne zaboravite jezik
Poklonili ste knjige za biblioteku u CŠO u Volčer Stritu:
– Jesam, dao sam nešto knjiga, a nešto mi je još ostalo. Taman sam pre nekoliko meseci rekao ženi da kad umrem pošalje sve moje knjige crkvi u Kanberi, kad sam čuo za tu biblioteku u Brizbejnu. Normalno da sam im dao. Neka čitaju Srbi i neka ne zaboravljaju svoj jezik. Eto, ja još čitam. Upravo sam završio „Kremansko proročanstvo“. Tarabići su baš pogodili.
Vule boravi na Sunčanoj obali od 1981. posle penzionisanja, jer je područje mirno i blizu mora. Kaže da je otadžbinu posetio 1970. dok mu je sestra Rosa bila živa.
– Tad je Tito bio živ i svi su bili članovi partije. Nikad nisam voleo Tita. Upropastio je srpsku naciju. Sve ovo što se dešava jeste posledica onoga što je pripremao za života. Posetio sam i Beograd pre tri godine sa suprugom. S ovim dolarima se tamo može živeti, ali s dinarima teško.
Dobro Vas služi zdravlje. Hoćete li doživeti stotu?
– Bogu dragom hvala, dobro, a opet nešto mi ovde ne štima. Gospod uzima pravednike, a meni prošlo devedeset. Ispade da sam ja neki grešnik kojeg još neće, a ne znam gde sam zgrešio.
