… Када се појавило издање Гундулићевог Османа 1844. у Загребу, није му указана посебна пажња, јер језик у њему није био познат у тадашњој кајкавској Хрватској. Решетар наглашава да ће се тек са победом Вукове и Гајеве реформе језика увидети да је овај њихов језик (Гајев „сербизам“) исти као и језик Османа. Но, све ово није сметало Фрањи Фанцеву, угледном усташи, да овако суди о дубровачкој књижевности: „Књижевност Дубровника рођена је из старе хрватске средовјечне књижевности, с њом она је расла и цвала…“
Иван Гундулић
Гундулићев Осман има преко 11.000 стихова, од којих су скоро 1.100 посвећени Србима, Србији, Босни и Херцеговини. Цело VIII певање испуњено је Гундулићевим Српством. У стиховима Османа зауставили су се многи Немањићи, „Немањић кућа цара“, св. Сава, Милош, Марко итд. И за Гундулића Александар Македонски је краљ Срба. Ту је косовски херој Лазар, па деспот Ђурађ и остали Бранковићи и њихове велможе, од којих је и Љубдраг, отац красне Сунчанице, слепи отац изгинулих дванаест синова, кроз чија туговања за пропалом славом тугује и сам Гундулић. Певање VIII је болна епопеја, али и апотеоза Српства.
Штета је што наши филмски ствараоци у овим Гундулићевим римама још нису нашли сиже за један потресан филм о српској трагедији која се протезала вековима. Песник не тугује само за ишчезлом величином, већ је у њу уплео и сав онај идиличан живот Срба кроз весела прела и села и кроз њихова кола и песме, кроз приче о вилама и другим маштаријама, о чему причају и певају „рашке кћери рајске лепоте“.
Гундулић је преузимао „не само из [народне] поезије […], него и из народне прозе“. („Ко високо прем се пење до низоко сасма пада“.) Гундулић посебно уздиже своје најближе суседе Босанце и Херцеговце. Он зна за Варну, Самоков, Витошу, Стару планину, Никопоље, Мораву, док му је Смедерево посебан извор осећања и мисли.
Дубровник – Споменик Ивану Гундулићи
Безобзирно и неосновано похрваћивање Гундулића
Сав словенски простор на Балкану, који је онако широко обухватио Орбин, обухватио је и Гундулић. Али, Хрватској и Хрватима посветише Орбин коју десетину редака а Гундулић једва неколико стихова. Зашто се на овоме нису задржали Керблер, Барац, Фрањо Марковић, Марин Франичевић, који су подвлачили да се, од Гундулића „јачала хрватска мисао“, да је у Дубровнику у време Гундулића „женски свиет говорио само хрватски“, и како је извршен Гундулићев „свеукупни улазак у хрватску културу и књижевност“ — а да ни речју, ни речју, не помену Српство у толиким Гундулићевим стиховима са толиким усхићењем посвећеним Србима! Зар ништа вредног не нађоше у овим стиховима, позиву пољском краљевићу Владиславу:
Скокни коња по Косову
Гди уби Милош цара опака,
А к бијелому Смедереву
Пошљи киту твих јунака;
Дух да одахне и почине
Укопанијех пепео кости
Ђурђа деспота и Јерине
Кијех зет Мурат ожалости.
(X, 193—200)?
Зар не нађоше у Гундулићевим стиховима и онај тако познати завет косовских јунака:
Боље вам је смрт стигнути
И у боју с копљем пасти
Негли тако погинути
Без замјене и без части.
(И, 245-248)?
Кад је све покрила тама, Гундулић ће бацити поглед на своју Босну и Херцеговину под турским јармом и упутити речи охрабрења своме граду, за који владика Сава рече да је још он остао слободан од свег Српства:
Још сред уста љута змаја,
И накота бисна лава
Око тебе с оба краја
Словинска је сва држава [поробљена].
Споменик Гундулићу, на Гундулићевој Пољани у Дубровнику, постављен је 1892. године на великом каменом постољу на којем су четири рељефа са приказима из његовог епа „Осман“
И у свему том јаду и страдању песнику остаје нада да ће слободу донети пољски краљевић Владислав и позива га да дође на Косово, да освети Смедерево да би се смириле душе мртвих Ђурђа и Јерине, како нам одјекује из напред наведених стихова. Ово Гундулићево надање и ова његова жеља да Косово дочека свог ослободиоца и преда му Душанову круну открива нам не само колико је Косово и у време Гундулића било урезано у душу поробљеног народа, већ и то колико је све то освајало и душу Дубровчана, чији је највећи песник Косову и Смедереву дао једно од стожерних места у свом најбољем делу. [7; 19; 47; 102; 158]
И овде се морамо вратити том стравичном злу похрваћивања свега што је српско, похрваћивања прво од стране католичке цркве а после Илираца и од страна заблуделе интелигенције. Овде ћемо навести како је Луко Зоре, један од ретких познавалаца Гундулића, као професор задарске гимназије још 1869. скретао пажњу јавности на тај поход необузданог похрваћивања свега што је српско:
„Стара болест код једног дијела наше браће да крсте искључиво својим именом и наш град [Дубровник] и наше све од реда велике књижевнике, учењаке“, и на све што је дубровачко „ударају свој печат […]. Тако су ту скоро похрватили славног Руђу [Руђера] Бошковића и Валтазара Богишића, а данас нашега великог пјесника Џива Гундулића […]. Обзор о њему каже да је писао хрватским језиком и да је сам пјесник називао свој језик хрватским; а на нашу молбу да нам љубезно назначи мјесто гдје би се пјесник био тако изразио, Обзор ћути као с[з]аливен“. [118]
Тај безобзирни поход похрваћивања, дакле, захватио је и далеко познатог Руџа-Руђа-Руђера Бошковића, коме је животна мисао била да утврди како је изгледао грб Бошковићевих предака као часника босанског краља, „краља Србљем Босне“….“
извори:
Збирка књига и рукописа Момчила Настасијевића (1894—1938), Дечије новине; Српска књижевна задруга Београд, 1991
Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника | Београд, 1992.
Коста Милутиновић (О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској 1848—1914, Зборник о Србима у Хрватској, Београд, САНУ 1989, стр. 82.
Тузла (Тисак и наклада N. Pissenbergera i J. Schnurmachera, (b. g.)
Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.
Дубровник год. II, бр. 1, 1893.
Петар Куничић (Мјесец дана пјешке (путопис од Корчуле до Цетиња, Задар, Брзотиском (Народнога листа (, 1898, стр. 199.
Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.
