Moj otac
“Ti si taj Džo, sin Nikole, pilota iz Paraćina?”
“Ja sam”.
“Ti si bre, Džo, velika lenčuga! Što se ne rodi nešto ranije da vidiš oca, nego si čekao …”
I poče priču:
’Eto, desilo se pred sam kraj rata. Nisam verovao da će se tako nešto desiti. Rat se završavao, Paraćin oslobodiše partizani i ja rek’o: Hvala Previšnjem, završi se ovo streljanje i klanje.
A sa tvojim ocem sam se upoznao u Divuljama, kod Splita. Tamo nam je bila baza za hidroavijaciju i bilo je nas, Srba, dosta tu. Srbi vole avione, vole da lete i u tim Divuljama ja čujem da ima neki pilot koji je proleteo ispod Savskog mosta avionom, zajedno sa svojim bratom i da je Paraćinac. Skinuli mu čin, ali mu ponovo vratili. Odem ja do aviona, tamo na pistu, a on nešto zagleda, proverava.
“Gospodine poručniče, dozvolite da Vam se obratim, ja sam kaplar Miloš Protić, iz Paraćina. čuo sam za Vas, pa velim, daj da vidim svog zemljaka i da se upoznamo”.
On podiže glavu sa repa aviona gde je nešto zagledao, nasmeši se, onako šeretski, i reče:
“Dobrodoš’o, kaplare, u Kraljevsku avijaciju”, pruži mi ruku i tu se upoznasmo.
Viđao sam ga i kasnije, ponekad u Splitu, a ponekad kad je dolazio u Paraćin. Šetao je u onoj oficirskoj uniformi, a sablja, ukrašena, visila mu je i blistala na suncu. Paraćinske gospođice, ćerke fabrikanata i bogatih trgovaca, gledale su tog visokog i lepog oficira-pilota i ko zna šta su priželjkivale, a ja, kao niži oficir, kaplar, znaš, drugačija su to vremena bila, samo bih mu se javio, onako vojnički, i produžio. On bi otpozdravio i šetao korzoom, obično sam. Kakv čovek, atleta, na sportskim igrama Velike Atlante u Pragu bio je prvak u skoku s motkom. Voleo je taj sport i plivanje. Znam da su pričali da je naš Paraćinac osvojio neku medalju, ne sećam se baš koju, ali bi mi milo.
I poče rat, moj Džo. Nas demobilisaše, uzeše nam oružje i avione i nekim vozovima za stoku, krenusmo u Srbiju. Videh ga u vagonu, ali mu se nisam javio. Primetio sam da je neraspoložen i tužan, nije mogao da veruje da kapitulirasmo za dvanćst dana i da se sa Divuljskog ćrodroma ne podiže ni jedan avion. Izdaja, sigurno je mislio onako namršten, kao i svi ostali u onim smrdljivim vagonima. Njegov brat od strica, Dimitrije, lični kraljev pilot, već je bio u Londonu, odvezao kralja na sigurno mesto i čekao dalje narđenje. Tvoj otac i ja smo tim smrdljivim vagonima putovali polako za Srbiju, tužni, poraženi, jadni. Kasnije sam ga video u Paraćinu. Od svih onih bogatih dama, industrijalki i trgovačkih kćeri koje su bacale oko na njega, on se zagledao u Desanku, jednu od sedmoro dece desetara pruge, tvog dede Vlade. Sirotica, ali piloti su čudna sorta, vole nebo, let i lepe žene. E pa, eto, tako se on u to ratno vreme i oženi tvojom majkom, a onaj desetar pruge, tvoj prgavi deda Vlada, za miraz im nije dao ni blagoslov. Međutim, znaš već ti, Džo, kako stvari idu u životu, ljubav je to bila i njih dvoje su živeli u jednoj maloj kućici u Ravaničkoj ulici, koju je tvoj Nikola nasledio od svog oca. Danju bih ga viđao tu i tamo, a jedne noći baš se iznenadih kad mi priđe na ulici i reče:
“Kaplare Miloše, ti si se zakleo kralju i otadžbini, a nema te među nama?”
Zbunih se ja, gledam ga, pa mi izlete:
”Među kojima “nama”?”
“Pa valjda kao kaplar Kraljevske avijacije treba nešto da učiniš protiv okupatora. Nisu nas tamo, u oficirskim školama učili kako da igramo tango nego kako da se borimo, a ako to ne radimo mi, koji znamo šta je oružje i borba, ko će drugi?”
I tako se ja pridružim četnicima Paraćinskog odreda. Danju smo bili kod kuće ili po gradu, a noću u šumi planirali diverzije i napadali tu i tamo neku nemačku kolonu.
Jednom, nekim slučajem, nabasamo na jedan manji partizanski odred i zarobimo nekoliko njih. Ide tvoj otac i baterijom osvetljava lica onih partizana. Sve neki đaci i studenti, deca. Niko profesionalan vojnik. Trojicu znamo sa korzoa u Paraćinu, znaju i oni nas. Gleda ih tvoj otac, pa ih pita:
“Pa, hrabre moje komunjare, šta da vam radimo sada, a?”
Oni ćute, gledaju nekako u onaj mrak i tajac.
“Šta biste vi nama radili, hrabri partizani, da ste nas uhvatili? A? Šta biste nam radili?”
“Neprijatelja naroda i saradnike okupatora treba streljati bez razmišljanja”, istrča jedan golobradi u kožnom kaputu, valjda komesar. Nikola ga obasja onom baterijom i unese mu se u lice.
“čiji ti beše, da nisi sin onog krojača Bore? Pošten čovek i vredan, poslao te u Beograd da studiraš, a ti se uhvatio sa ovim ološem pa hoćeš da streljaš i ubijaš svoj narod. Umesto zajedno sa nama da udarite po neprijatelju, vi izigravate heroje i dižete revoluciju usred rata, kad treba složno udariti po neprijatelju. Jeb’o vas otac koji vas napravi tako zajebane. Marš, bre, kućama i da vas ne vidim više, jebala vas vaša revolucija i neprijatelji naroda i sva ta propaganda koja košta ovaj narod milione žrtava. Marš kući! I gledajte da se ne sretnemo više”, i najuri ih on one hladne noći na planini Juhor, odakle smo se spremali da miniramo neka skladišta nemačke municije kod Jagodine.
Odoše oni u mrak, dole, prema nekim moravskim selima, a mi pođosmo u akciju.
Nije prošlo ni dva meseca, moj Džo, kad eto ti, partizani oslobodiše Paraćin i tvoj otac i ja zaglavimo među prvima u zatvoru, pa pred Vojni sud.
“Po kratkom postupku, neprijatelje naroda treba streljati!”, grmi onaj žutokljunac u kožnom kaputu, što ga one noći pustismo na obroncima planine Juhor. “A evo, neke ovde i poznajemo”, kaže on i gleda mene i tvog oca. “četnici, koljači, izdajice, saradnici okupatora! Je li, poručniče Kraljevske avijacije, šta da vam radim sad, a? Je li, šta?”
“Pa isto ono što smo i mi tebi kad te uhvatismo na planini Juhor. Nisi valjda zaboravio, komesare?”
Ja gurkam tvog oca, šapućem mu:
“Nije, Kole, vreme da se jogunimo, kaži samo da ništa nismo radili protiv naroda, nego samo protiv neprijatelja, nemoj da ih izazivaš…”
Onaj u kožnom kaputu nas gleda prezrivo, a zatim pogleda svoje drugove koji su glumili vojni sud i promumla:
“Pustite ih za sada, dok ne prikupimo podatke”.
Nisam video tvog oca nekoliko dana, a onda jednom odem u Ravaničku ulicu, u tu malu kućicu u kojoj je živeo sa tvojom majkom, da vidim je li živ i šta radi. Zateknem ga kako sedi za stolom i čisti pušku. Tvoja majka je nešto kuvala pored šporeta i veliki stomak joj se baš poznavao. Tu si ti, Džo, spavao i spremao se da ugledaš ovaj svet. čekao si, plašljivko, da se rat totalno završi, pa da onako, u slobodi, udahneš prvi vazduh”.’
Smeje se stari kaplar od devedeset godina i priča mi priču o mom ocu, u jednoj kafani u koju sam ga pozvao na ručak, a i da čujem nešto više o tom pilotu koji me je napravio i otišao na Sremski front ne misleći šta ću ja bez njega, sam, sa onom Desankom, koja nije mogla da očekuje pomoć ni od koga u porušenom posleratnom svetu, punom mrtvih i gladnih i bolesnih.
“čisti on pušku, moj Džo, a tvoja majka meša nešto kutlačom.
“Kole, šta ćemo sad? Oslobodioci nas traže da nas šalju na front. Da bežimo, kraj rata je blizu, da spasavamo glave. Ja imam rođaka koji je glavni na železnici i može da nas zaposli, a ako si na železnici, ne diraju te. Došao sam da te pitam, hoćeš li?”
“Idi, Kole, idi, sakrij se dok se ovo ne završi. Ne daj Bože da ti se nešto desi, šta ću ja, jadna, sama sa ovim detetom?”
Tu tvoja majka pokaza na stomak. Tvoj otac čisti onu pušku, pa pogleda prvo u mene, pa u nju:
“Slušaj ti, Desanka, vidiš ti tu kutlaču? Eto, to je tvoje oružje, time ti ratuj i barataj! A vidiš li ovu pušku? To je moje oružje, time ću ja da ratujem i baratam. A ti, kaplare, krij se i beži gde god hoćeš, to je tvoj izbor. Ja sam profesionalni vojnik, učio sam da to budem i biću do kraja rata. Pa, zar da gledam kako na front šalju decu koja ne znaju ni šta je puška, a ja, poručnik Kraljeve avijacije, da se krijem po vagonima železnice i čekam kraj rata. Radi šta hoćeš, ja idem na front, dobio sam i poziv”.
Tvoja majka tiho zajeca a ja ti se, moj Džo, sav naježih i uplaših. Nisam imao gde, nego opet nekim vagonima, sa regrutima, mladim i starim, pravac u Beograd, pa dalje na Sremski front. U Beogradu, baš nasred Slavije, rastadoh se sa tvojim ocem, koji, u ono jebeno, rovito vreme, tu, nasred Beograda podiže pušku i opali metak uvis, viknuvši glasno:
“Da živi kralj!”
Prolazili su meseci, blato sremskih ravnica bilo je crveno od srpske krvi. Sa ratišta su dolazila volovska kola, vozeći mrtve i ranjene. Negde tamo, kod nekog sela, spazim jedna volovska kola, puna teško ranjenih. Među njima poznadoh tvoga oca. Jedva sam ga poznao, sedeo je malaksao i kad me spazi, nasmeši se, onako šeretski, kako je to samo on umeo.
“Kole, šta je bilo?”
“Mina, kaplare, mina. Poslali nas na minska polja i ja, kao što vidiš, dobio na lutriji”.
Ponovo se nasmeši. Iskrvario je i znao sam da, dok stignu ovim kolima do neke bolnice ili do Beograda, neće preživeti. Gledao sam ga u onim zavojima i kao da se smanjio, ogrnut nekim starim šinjelom i dok mu je kiša padala po licu, polako je umirao. Nisam mogao da verujem da je to bio onaj atleta, pilot u paradnoj uniformi, koji šeta korzoom dok ga paraćinske bogate frajle merkaju i šalju izazovne poglede. Znao sam da neće još dugo. Gledao me je zamišljeno, a zatim mi reče:
“Kad dođeš u Paraćin, pozdravi Desanku i kaži joj neka mi čuva sina i neka ga vaspitava u mom duhu”.
Počeh da plačem. Srećom, ona kiša mi je kvasila lice, pa moj poručnik to nije primetio. Eto, Džo, znao je da će biti sin, imao je taj predosećaj…..’
Tu stari kaplar Miloš steže moju ruku i zaplaka, zaplaka kao dete, jecajući, možda baš onako kao tada, davno, na Sremskom frontu, dok je padala kiša, a njegov ratni drug, poručnik Nikola, odlazio polako, teško ranjen, u volovskim kolima, da se nikada više ne sretnu…..
