*
SLIKA ŽENE KOJU PREDLAŽEM SRPSKOM DRUŠTVU
Iako mi znamo da ničega novog pod Suncem nema, naš 21. vek doneo nam je u ogledalu sliku sve veće autodestruktivnosti. Ljudski rod se već dugo poigrava samim sobom, a osnovna pitanja našeg složenog psihološkog bića, dovedena su do tačke gubljenja identiteta i rastakanja u ništavilu.
Hiljadama godina pre nove ere znalo se da u nama vladaju i muški i ženski princip i da se oni nalaze kako u fiziološkoj, tako i u psihološkoj, sociološkoj i transcendentalnoj ravni. Ali, sve to nije remetilo božiju promisao o dva ljudska (pa i životinjska) pola koja su stvorena zato da bi bila komplementarna i da bi u svojoj komplementarnosti stvarala nove živote. Ništa u prirodi nije slučajno, odnosno, možemo reći, „bog u prirodi“ (o kome govori Spinoza) uneo je svrhu u svaku pojavu života na zemlji, kako god da interpretiramo njeno poreklo. Priroda nam je dala dva pola i nijedan više. Pa čak i ona bića čiji pol nije najoštrije izdiferenciran, i koja, zbog toga (s pravom) traže neku biološku korekciju, čak i ta bića dobila su, pretežno, ili jedan, ili drugi pol. Njihovo eventualno prebacivanje (operativnim putem) u pol koji im je biološki „bliži“, i dalje neće ništa remetiti ovu prirodnu promisao. Oni će, i promenom svoga pola, opet dobiti ili jedan, ili drugi pol.
Princip isključenja trećeg i spoja u jedinstvu
Čak i ako im današnji degenerisani i besmisleni koncept (koji dolazi iz slike sveta isključivo finansijskih i komercijalnih demokratija geografskog zapada) dodeli oznaku „nepoznat pol“, ni to ništa neće promeniti. Iako svako biće u sebi nosi i mušku i žensku psihološku energiju (i Jin i Jang, i Animu i Animus), ta bića će i dalje biti ili muškobanjaste žene ili „ženskasti“ muškarci. Zato se, dijalektički gledano, „treći pol“ može dostići jedino u jedinstvu i ljubavi dva (oba) pola, a nikako u pojedinačnoj ravni, tj. u razbijanju njihovog jedinstva.
U prirodi je, dakle, sve uređeno tako da komplementarnost različitih polova opstane i da se naš život koji ti komplementarni polovi stvaraju (oni, i samo oni) nastavi. Bez obzira na to koliko određena bića bila nesrećna u polu u kome su rođena, njima se, pored prilike da ga promene, koje im daje tehnologija i nauka našega vremena, ipak nameće i moralna obaveza da vrate dug životu koji su sami dobili.
Pa i ako sva ljudska bića ne mogu da obave prokreaciju i da na svet donesu novi život, njihova moralna životna obaveza jeste da život koji su dobili, sami poštuju.
Poštovati život, znači ili stvarati ga, ili pomagati onima koji ga stvaraju.
Istopolni brakovi, naročito oni koji žele da usvajaju tuđu decu, u moralnom smislu reči, rade protiv održanja života, a u krajnjoj konsekvenci vode nestanku naše vrste. Budući da psihološki zakon kazuje da deca u svom sazrevanju ponašanje, osobine ličnosti, pa i same potrebe „uče po modelu“ i putem identifikacije, i da, pored genetskih činilaca, na njih snažno utiču i sredinski činioci razvoja, istopolni brakovi decu a priori vode u slepu ulicu. Oni deci prenose sam njihov model reprodukcije istopolnih odnosa, dakle, opet model usvajanja tuđe dece bez prirodnog rađanja i tako dalje, ad infinitum. S druge strane, ovakvi brakovi, u slici sveta utilitarističkog bentamovskog morala, vode beskrupuloznoj trgovini genetskim materijalima, embrionima, pa i samom decom, od koje se stvara novo kapitalističko nehumano tržište kupovine i prodaje. Jedna takva trgovačka grupa po imenu „Kompanija Kaplan za prodaju gotove dece“ već je otvorena u zemljama zapadne Evrope i ovo treba shvatiti kao poslednje upozorenje ljudskom rodu i etički najoštrije osuditi. Kako god, dakle, da ovakav fenomen interpretiramo, u svim takvim izborima i radnjama, pored beskrupuloznog finansijskog koristoljublja, dominantno vlada u ljudima ponovo probuđeni psihološki nagon smrti i samouništenja.
Ali, sva ta pitanja za nas su značajna i zato jer se u našem iskušeničkom vremenu ponovo postavlja pitanje ženskog principa u svakom čoveku, kao i statusa samog ženskog bića, odnosno uloge Žene u društvu.
Žena u srpskom društvu, nekad i sad
Slika žene u istočnohrišćanskoj tradiciji kojoj mi kao narod pripadamo (sa svima onima koji su u istoriji otpadali od srpskog naroda, pa mu se vraćali, i sa svima onima koji naš narod vole i s njim vekovima žive u miru), posle prelaska iz matrijarhata u patrijarhat, bila je često ambivalentna. Ali uprkos tome naša istorija odaje veliku počast ženskoj figuri. Već sama narodna poezija iz 14. veka govori da je kolektivna projekcija srpskog naroda visoko poštovala i vrednovala Ženu, dajući joj ulogu, ne samo majke i rodilje, već i „presuditeljke“ u vojnim, istorijskim i političkim pitanjima. Šta je drugo bila kneginja srpska, žena Vukašina Mrnjavčevića, majka Jevrosima, nego vrhovni sudija koji presuđuje o srpskom carstvu svojim čuvenim rečima sinovljeve zakletve. Ovo ne izmišlja neka mudra pojedinačna glava, već je to upravo zapisana psihološka projekcija čitavog srpskog naroda kroz reči „stavljene u usta jedne kneginje“, kako je u svojoj „Psihologiji morala“ pisao profesor Boško Popović. Drugim rečima, majku Jevrosimu, u našoj tradiciji ne vrednuje pojedinac, poneki učeni sociolog, psiholog ili istorijski hroničar, nego je, kroz ove narodne stihove, vrednuje kolektivno nesvesno čitavog jednog naroda.
Ali, od tog davnog istorijsko-epskog lika majke Jevrosime, pa do danas, kakva je slika žene ostala u srpkom društvu? Posle više od sto godina raznoraznih oblika doktrine tzv. „feminizma“ i različitih „femen“ revolucija, evolucija i involucija, šta mi danas, želeći da osiguramo dalji život našeg naroda i svih njegovih građana, i na kraju, dalji život ljudskog roda, možemo da zadržimo kao ono što je aksiološki, tj. vrednosno validno, a čega moramo da se odreknemo?
Žena u ideji nove srpske i svetske borbe
Velikim delom, politički pokreti modernog doba propadali su baš zato što nisu imali program koji se odnosi na žensko pitanje, ili zato što je taj program bio površan i pomodan, a ovo je dozvoljavalo prodor zloupotrebljenih lobija, pogubnih u svakoj istinskoj političkoj borbi.
Najbrojnije biračko telo u Srbiji čine upravo žene koje su danas zbunjene s jedne strane lažnim „levičarima“, a s druge strane lažnim „desničarima“, budući da i jedni i drugi ideološki samozvanci i šarlatani zloupotrebljavaju ovo najbrojnije žensko biračko telo.
Zato se danas ponovo postavlja drevno pitanje: kako treba da izgleda slika žene u našem duhovnom, kulturnom i političkom životu?
Recimo to prvo u jednoj prostoj metafori: psihološka slika žene za koju bi, mi, ljudi, dvadeset i prvoga veka, trebalo da se duhovno i politički borimo nije ni „lukava Eva“, niti „Marija — prosta rodilja“, odnosno nije ova vekovna i pojednostavljena dihotomija. Psihološka slika žene o kojoj već dugo godina pišem jeste majka i umna žena istovremeno, osnova ljudskog doma, ali i mudrosti društvenog i javnog života.
Ali, kažimo najpre kakvu bismo sliku žene (koja nam je podmetnuta u najvećem moralnom skandalu prošloga veka) morali da odbacimo.
Slika žene koju bi trebalo jasno da odbacimo ima sledeće psihološke i pojavne oblike:
1. žena — kućni pritvorenik kome je spoljni svet struke i napredovanja dalek ili nedostupan,
2. žena — stvar, materijal propagande i trgovine, žena — predmet, bačena na veliko kapitalističko i trkačko tržište, kao i svaki drugi prodajni objekat
3. žena — robinja, jevtina radna snaga i radnica koja će uvek, što god da radi, biti plaćena manje od svog muškog pandana,
4. žena — silom osuđena da bude darodavac koji će industrijski rađati decu za istopolne parove i, u zakonu ponude i potražnje, prodavati svoj biološki plod, odnosno porod
5. žena — svesni ili nesvesni predmet porno industrije, kao posebne grane nemilosrdnog i alavog kapitalizma
6. žena — histerična „dvorska luda“, zloupotrebljena u političkoj manipulaciji (današnji primer grupe „Femen“)
7. žena — broj, odnosno prazna „kvota“ manipulacije u društvenoj i političkoj statistici velikog broja i kvantiteta koji nikada neće preći u kvalitet,
8. žena osvetnički tlačitelj, identifikovana sa svojim agresorom, koja ponavlja tlačenje koje je sama pretrpela, glumeći surovog muškarca (psihološki „Kompleks Dijane“, zla veštica , senka drevne „Lilit“, ili, prozaičnije, tzv. „upravnica logora“).
9. I, na kraju, žena — mrziteljka muškog roda koja se sa muškim rodom narcisoidno nadgornjava i trka, koja ponižava i prezire muški rod, protiv njega na sve načine ratujući, a taj rat smatra Olimpom nove seksističke demokratije i slobode.
Iako se u svim ovim patološkim likovima sudbinskom nesrećom dodeljenim ženi naziru i biološko-psihološki, a i društveni sociološki koreni i uzroci, u novoj/staroj slici žene trebalo bi da se borimo za takvo društvo koje će onemogućiti stvaranje ovih društvenih uloga (društvom nepravedno nametnutih uloga), odnosno bilo kakvu identifikaciju sa njima.
Kakvu sliku (stvarne prirode) žene bi trebalo da želimo
Danas je više nego ikada nužna iskrena borba za poluoslobođenu ženu kojoj su potencijalno dostupni svi časni poslovi i zanati, a koji su nekada smatrani isključivo muškim zanimanjima (pilot, astronaut, ministar/ka policije, predsednik/ca države i slično).
Budući da je pozicija žene u istoriji, objektivno gledano, bila mnogo gora nego pozicija muškarca, izvesni oblici „feminizma“ su svakako morali da se rode. Tzv. „individualni feminizam“ koji se borio za oslobođenje svake pojedinačne žene, imao je, svakako, više smisla nego onaj koji je u jednom rodu trivijalno nivelisao, na silu poravnjavao sve žene. Međutim, treba reći da je koncepcija individualnog feminizma bila kratkovida samom činjenicom što nije anticipirala evoluciju u pravcu rodnih seksističkih ideja. Tako je tzv. „pojedinačni feminizam“ postao u stvari besmislica od onoga trenutka kada je on prepušten samo ženama, jer je isti, od tada, upravo zbog odsustva muške idejne solidarnosti, logički nužno morao da se svede na neku vrstu seksizma kao redukcionizma ljudskog bića. Posledica činjenice da je izostalo to da muškarci zajedno sa ženama počnu organizovano da brane pojedinačne (i samo pojedinačne, kao jedinke) žene, bila je da su čitavu stvar u svoje ruke morale da preuzmu same (i samo) žene, a ovo je dovelo do seksističkog besmisla i kruga iz koga više nije bilo izlaza.
Rodna istraživanja nisu besmislica, ali rodni zakoni jesu
Današnja nauka o psihologiji inteligencije zna da žena može da ima intelektualni profil sličan muškom (i obrnuto), i, naravno, da ga u njemu i umnogome nadmaši, ali ovo ne znači da to može da dostigne svaka žena (kao, uostalom, ni svaki muškarac). Uprkos „seksistima“ („rodistima“) raznih vrsta koji pokušavaju da dokažu da su polne razlike najznačajnije prima facie razlike među ljudima, nauka zna da su individualne psihološke i intelektualne razlike među ljudima, u principu mnogo veće nego razlike među polovima. Ako izuzmemo trivijalnost i očevidnost polnih razlika, koje se svode na razlike vrste i podvrste, kao i delom tipske razlike, mi možemo da konstatujemo da su za nauku mnogo zanimljivije one druge individualne i mnogo složenije razlike među ljudima. Tako, recimo, mi možemo da postuliramo da su žene osetljivije na bol, pa čak i emotivnije od muškaraca (recimo da pronađemo da je njihova emotivna inteligencija u proseku viša nego muška), ali mi time još uvek ne možemo da objasnimo zašto su neke žene dobre matematičarke ili muzičarke, a druge ne, zašto neke žene sa lakoćom apstraktno misle, a druge ne, zašto su neke žene moralne, a druge nemoralne, ili zašto su neke žene ubice, a druge nisu. Prave psihološke i kognitivne razlike među ljudima su individualne razlike.
Dakle, moj stav o ženskom pitanju zasniva se od početka ne na ideologiji ili modi, nego na naučnom znanju. Nekada se, recimo, u neurologiji, smatralo da je leva hemisfera mozga razvijenija samo u populaciji žena, a danas se zna da je „levi mozak“ razvijeniji u proseku kod svih ljudi i kod oba pola, kao i da izuzeci sa supremacijom „desnog mozga“ postoje i kod jednog i kod drugog roda, odnosno pola.
Nevolja je, međutim, od početka bila u tome što mnogi od teoretičara feminizma, nisu, nažalost, poznavali čak ni abecedu nauke o ljudskoj inteligenciji, nauke o psihologiji intelektualnih i drugih sposobnosti, ili o genetičkoj psihologiji i pitanjima urođenog i stečenog. Glavna iluzija bila je, naravno, i ostala u (pogrešnom) stavu da o ovom problemu mogu površno da raspravljaju samo sociolozi, politički aktivisti, ili ideolozi raznih boja, bez dubljeg poznavanja fundamentalne nauke i stavova ozbiljnijih istraživača.
Stoga su sve kvote i sva statistička utrkivanja u osnovi, od početka, bili besmisleni (kao što su besmislene i sve, danas popularne, ideje tzv. „ženske političke vlade“), a prava smisaona težnja je bila i ostala pratiti stvarne kognitivne sposobnosti različitih žena i podržati ih u onome u čemu su one najbolje. To konkretno znači da će žene moći da se izbore za svoje egzistencijalno i stručno mesto u društvu samo svojim pravim sposobnostima, a nikako praznom i veštačkom statistikom kvota u koje, u najboljem slučaju ulaze osobe bez potrebnih sposobnosti, jer se te sposobnosti ni ne prate. U najgorem slučaju, u te kvote ulaze većinom psihološki poremećene osobe, tj. one osobe ženskog pola koje su najviše sklone da se nameću površinom, a ne suštinom svoje ličnosti (mentalno zavisne, infantilno-narcisoidne, histerične, igzibicionističke, psihopatske, ili narkomanske strukture). Na taj način, u stvari, naduvanim statistikama dobijamo ili ispodprosečnu mediokritetsku selekciju ženskoga pola, ili dobijamo selekciju potpuno negativne patološke krajnosti istog tog ženskog roda.
Logika koja kaže da će sa brojem bilo kojih i bilo kakvih žena rasti i verovatnoća da se poveća broj sposobnih i nadarenih žena je pogrešna logika, jer se ove poslednje ne probijaju statističkim brojem, nego upravo svojim jedinstvenim talentom, odnosno sposobnošću. Tako dolazimo do zaključka da je problem ženskog pitanja načelno sličan problemu same demokratije. Ovde bi, dakle, vredeo isti onaj princip koji je Aleksis de Tokvil, kao učenik antičkih Grka, potezao govoreći o demokratiji uopšte: potpuno je pogrešno gledište da u volji većine ljudi ima više uma, a često je pogrešno i to da u volji većine ima više pravde.
Ali, demokratija je trebalo da bude vladavina najboljih, tj. da bude jednakost prema vrednosti, a ne prema brojčanoj nadmoći.
Demokratski naduvanim veštačkim kvotama ne mogu se, dakle, napraviti ni Marija Kiri, ni Mileva Marić (Ajnštajn), ni Ksenija Atanasijević, niti Valentina Tereškova, ni Marina Cvetajeva. Međutim, potrebno je i moguće je svakoj ženi pružiti priliku da pođe putem uma, nauke i otkrića, ako je za taj put sposobna. Da bi se ovo postiglo, nužno je postavljanje vrlo visokih, ali jednakih uslova za sve žene, uslova koji bi a priori otklonili sve ono što pripada psihološkoj i kognitivnoj kategoriji mediokritetstva ili patologije. Demokratski princip ostao bi važeći u pristupu i u primenjenoj metodi, ali on ne bi mogao da kroji i prepravlja rezultat veštačkim kvotama. Nekada bi se za ovo govorilo: kvantitet jednostavno, sam po sebi, ne bi mogao da pređe u kvalitet. Čak i da je kvantitet nužan, on nije dovoljan.
Zato se staro Rusoovo pitanje: kako spojiti volju većine ljudi i um, odnosno kako spojiti pravdu i um (u ovom slučaju volju većine žena i um žene), ovde ponovo postavlja. Daću jedan primer. Ako, recimo, kao što je to bivalo na srpskoj političkoj sceni, neka žena političar/ka dopusti sebi izjave o broju cipela koji poseduje, i ako takvu izjavu onda određeni (veći) broj žena, putem mehanizma identifikacije sa „uspešnom ženom“, počne da smatra simpatičnim ili poželjnim ponašanjem, pred nama će se postaviti problem poštovanja ove „većinske volje“ naspram umnog stava umnih žena da je ovakvo izražavanje u politici besmisleno i nedopustivo. Ali, kojim ćemo ženama, onda, u demokratiji dati prednost? […]
(Odlomak iz knjige „Nova Povelja ženskog pitanja“)
Mila Alečković | 11.03.2014. | nspm.rs
